Partneri osovine zla

Život je počeo da se ruga “osovini zla”. Amerikanci žele da Iran, zato što ne odustaje od nuklearnog programa, podvrgnu strogim međunarodnim sankcijama. Na drugoj strani Iran ulazi u partnerske odnose sa sve većim brojem zemalja među kojima su i važni američki saveznici. Tako se nekadašnja “osovina zla” tanji. Irak više u njoj nije, jer sad, uz pomoć američkih okupacionih trupa, stremi demokratiji. Severna Koreja je sumnjivo opasna: ne zna se ima li nuklearne rakete ili samo voli da Amerikanci veruju da ih ima.

Disciplinovanje Irana, uz moguću smenu režima u njemu, stoji dosta visoko među prioritetima američke spoljne politike u drugom Bušovom mandatu. Tri evropske zemlje - Velika Britanija, Francuska i Nemačka - uspele su da ubede vladu u Teheranu da suspenduje nuklearni program, za koji Amerikanci tvrde da je namenjen proizvodnji opasnog oružja. Tako se Iran zasad nije našao pred Savetom bezbednosti kao kandidat za kažnjenika. Rusija i Kina su takođe ubeđivale Iran da bude kooperativan sa Međunarodnom komisijom za atomsku energiju. Kao stalne članice Saveta bezbednosti, one ne podržavaju američki predlog o međunarodnim sankcijama protiv Irana.

Pomažući, na jednoj strani, Americi da prinudi Iran da međunarodnim inspektorima dopusti uvid u iranska nuklearna postrojenja, a na drugoj samom Iranu - da ne bude kažnjen zbog inaćenja - ove zemlje su pri tom radile ponešto i za sebe.

Na zalaganje Nemačke i Francuske Evropska unija obnovlja trgovinske pregovore sa Iranom koji su bili započeti krajem 2002, a potom prekinuti u junu 2003. godine zbog spora oko iranskog nuklearnog programa. Da se ne bi stekao utisak da Evropa želi, dok se Vašington i Teheran svađaju, jedino da trguje, na dnevnom redu pregovora naći će se i pitanja bezbednosti i ljudskih prava. Nemačka i Francuska s razlogom naslućuju da će u Iranu, zbog neslaganja sa američkom politikom na Bliskom istoku, imati vrlo povoljan tretman. Nemačka računa i sa dobrom, ali sticajem političkih prilika potisnutom, tradicijom: vrlo uspešno je učestvovala u industrijalizaciji Irana za vladavine šaha Reze Pahlavija u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka.

Međutim, Evropa kasni. Kina i Indija su sa Iranom pre nekoliko meseci sklopile “ugovore stoleća” o eksploataciji iranske nafte i gasa. Istovremeno je Rusija, koja sa Iranom ima obim razmene od oko dve milijarde dolara, osnažila sporazum o izgradnji jedne nuklearke u Iranu, a pregovara i o izgradnji jedne hidrocentrale.

Evropska unija je izvezla u Iran 2001. - a to je poslednja godina o kojoj postoje zvanični precizni podaci o ekonomskoj saradnji - robe u vrednosti od 6,68 milijardi evra. NJen uvoz iz Irana, u kome najveću stavku - 80 odsto vrednosti robe - čini nafta, iznosio je 6,57 milijardi evra. Međutim, Iran trguje sa relativno malim brojem zemalja, što je posledica dugogodišnjih nastojanja Vašingtona da tu zemlju ekonomski izoluje. Među glavne snabdevače Irana, uglavnom industrijskom robom i opremom, spadaju Evropska unija (37,2 odsto uvoza), Rusija (5,6 odsto), Emirati (5,5 odsto) i Japan (5 odsto). Iran najviše izvozi u EU (21,5 odsto), Japan (19,5 odsto), Kinu (8,6 odsto) i Južnu Koreju (6,9 odsto).

Ova struktura biće od ove godine znatno izmenjena zbog ogromnih poslova koje je Iran ugovorio sa Kinom i Indijom.

Kinesko-iranski sporazum o uvozu nafte i gasa i o kineskom učešću u eksploataciji naftonosnog polja Jadavaran u Iranu sklopljen je na 30 godina i vredan je oko sto milijardi dolara. “Iran i Kina se zbližavaju i ne vide se kao neprijatelji”, ističu ajatolasi u Teheranu, uz želju, koju je javno izrazio ministar Bidžan Zandaneh, da Kina potisne proamerički nastrojeni Japan sa mesta prvog azijskog uvoznika iranske nafte. Kinezi će učestvovati u izgradnji iranske infrastrukture, a već su u Iranu podigli i fabriku automobila koja će godišnje proizvoditi 50 000 vozila, marke “čeri”.

Indijski ugovor o uvozu iranske nafte i gasa takođe je dugoročan - realizovaće se u narednih 25 godina - i takođe vrlo značajan: vredi 40 milijardi dolara. Interesovanje Indije za saradnju sa Iranom podstaklo je već pomenutog iranskog ministra petrolejske industrije Zandaneha da predloži osnivanje azijske banke za finansiranje energetskih projekata i nižu cenu iranske nafte za azijske potrošače.

Sve u svemu, izgleda da Iran, bilo šta da Amerikanci preduzmu oko njegovog nuklearnog programa ili njegovog režima, pre izlazi iz izolacije, nego što u njoj tavori. Nagovestio je i mogućnosti svestranije saradnje među zemljama u razvoju kakve dosad, po obimu i koristi, nije bilo.