Kiša i hartija

Roman godine je “Kiša i hartija” mladog romanopisca i matematičara Vladimira Tasića. U užem izboru su bili klasici savremene srpske proze Svetislav Basara i Radovan Beli Marković, koje je već nekoliko puta mimoišla NIN-ova nagrada koju su davno zaslužili.

“Kiša i hartija”, kao i Tasićev roman “Oproštajni dar”, roman je izuzetne tananosti. Ispisao ga je erudita, koji pored svoje matematike u kojoj je pokazao istu meru darovitosti i duhovitosti kao i u romanu, poznaje sve oblasti života.

U njegovom romanu gotovo da nema rečenice koja ne nosi neku informaciju iz najrazličitijih oblasti prošlosti i sadašnjosti. Znanje iz klasične muzike smenjuje znanje iz kabale, podaci iz astronautike smenjuje podatak iz pop-muzike, činjenice iz biologije ustupaju mesto ukrasu iz mode. Da Tasić nema osećanje mere i dar, bilo bi to puko nagomilavanje. Ovako je reč o gustoj prozi novog senzibiliteta kojoj ne znam ime. Iako je dobar znalac postmoderne misli (zar nije napisao studiju “Matematika i koreni postmoderne misli”?), čini mi se da je Tasić napisao štivo koje zaslužuje neko drugo i novo ime.

Kako se u ovoj rubrici redovno bavim poreklom reči, ostaje mi još da analiziram Tasićev srećno smišljen naslov, jer se lako pamti.

Kiša je vezana za pridev kiseo i tiho padanje kiše. Preko tog drevnog slovenskog prideva reč kiša je srodna sa kvasom, a iz istog prideva izvedene su i reči: kiselina, kiseonik ili u hrvatskoj varijanti kisik.

Reč hartija potiče od grčke reči hartes, a upotrebljavaju je u sličnom obliku Rumuni, Makedonci i Bugari. Ista reč dala je i pozajmljenicu karta, koja ima niz značenja, od geografske karte, preko ulaznice do karte za igranje. Od iste grčke reči potiču i pojmovi kartela i kartona.

Reč hartija je skoro postala arhaizam. Potisla ju je reč papir (engleski paper, francuski papier, nemački Papier), očigledno od egipatskog papirusa, biljke od koje se pravila podloga za pisanje. Za to se kod nas prodavnice hartije nazivaju papirnice.

Velika koda ovog romana, pisanog iz perspektive jednog ženskog JA, u velikom stilu objašnjava naslov romana: “Zato nije nemoguće nadati se da će jednog dana... Kada dođe i prođe velika kiša koju sam prizivala, kada (pa još nekoliko Tasićevih redova) ...Tada tog velikog dana, neki drugi vitezovi, plešući i prebirajući po kosmičkom smetlištu, koje ostaje za nama, možda će pronaći ovo pismo, čitati ga, tumačiti ga, i reći, ne bez izvesnog čuđenja koje je moja radost, moja porcelanska uteha: ‘Neobični ljudi živeli su na ovom tako običnom mestu’.”