Put srpske krvi

Glas krvi je mističan i simboličan, a u svakome budi instinktivne i magične asocijacije sa protivurečnim značenjem. Jednostavna i moderna jednačina “pokloni život = daj krv”, koju koristi “Crveni krst i polumesec”, svojim smislom i danas odjekuje u dubini svakog ljudskog bića na isti način kao i u starim vremenima kada je umesto na transfuziološkom stolu između davaoca i primaoca, krv razmenjivana na oltaru, između prinete žrtve i božanstva.

Da svaki razgovor o krvi budi i osećanja o ličnom i nacionalnom identitetu, što je, naravno, iracionalno i na pragu rasnog, plemenskog i mističnog, pokazale su i reakcije javnosti na samu pomisao i na sumnju da će stranci isposlovati privatizaciju “našeg” Instituta za transfuziju krvi u Beogradu i tako “jeftino kupljenu krv od siromašnih građana koristiti za stvaranje milionskih profita na svetskoj berzi medikamenata ili “stranci se otimaju o srpsku krv”, kako je navedeno u jednom beogradskom nedeljniku. Ostalo je nedorečeno zbog čega će oni kupovati jeftinu, a ne skupu krv i zbog čega bi oni, a ne mi, stvarali milionske profite na svetskom tržištu. Da nije nama to možda zabranjeno ili nismo, što je mnogo verovatnije, za to organizaciono i tehnološki sposobni? Da li su strani izrabljivači krivi što mi nismo u stanju da dovršimo reformu transfuziološke službe, započetu 2002. godine, ili su oni možda prouzrokovali našu nesposobnost da donesemo, ne zakon, nego što je još gore, Nacrt zakona o transfuziji?

Najgore što bi nam se moglo dogoditi, smatraju “stručnjaci” za problem transfuzije, jeste uvođenje plaćenog davanja krvi i kupovina naše jeftine krvi. Nije naodmet znati da se kod nas deo prometa krvi odavno obavlja “ispod stola”, a da cveta zbog toga što Institut za transfuziologiju nije u mogućnosti da pripremi dovoljne količine krvi (prošlogodišnji priliv svega 70 000 jedinica) bez koje nema hirurgije ni operacija. Institut nema dovoljno davalaca da bi zadovoljio najnormalnije potrebe, a da ne govorim šta bi se sve dogodilo u slučaju neke nesreće sa mnogo povređenih. U jednoj velikoj bolnici, na primer, u kojoj se godišnje izvede u proseku oko 3000 operacija na mozgu i kičmi, potroši se najmanje 26 litara krvi mesečno, što zajedno sa potrošnjom izvan operacionih sala, tj. na odeljenjima, iznosi oko 500 litara godišnje ( Institut za neurohirurgiju KCS u Beogradu, 2004). A gde su stotine drugih bolnica? Kada hirurg suočen sa nedostatkom krvi upozori porodicu da je jedini izlaz njihovo “dobrovoljno” davanje krvi, porodica nekada uspeva da reši problem u svom krugu, ali katkad mora obezbediti “pomoćnike.” Kod nas bi se kao i u nekim drugim zemljama, uvođenjem plaćenog davanja krvi, učetvorostručio broj davalaca, a transakcija bi se odvijala na stolu, a ne ispod njega. Ako neko misli da su Amerikanci, Nemci, Italijani i drugi tek tako odobrili plaćeno davanje krvi - vara se. Za identifikaciju mogućih patoloških sadržaja u krvi koristi se ista tehnika za dugogodišnjeg, poznatog i “sigurnog” davaoca, kao i za narkomana. Uostalom, od 75 miliona jedinica krvi koje se u svetu prikupe za godinu dana, 40 miliona potiču od plaćenih davalaca sa 0,5 odsto inficiranih jedinica. Moram priznati da sam i sam bio plaćeni davalac krvi. Naime, završavajući studije medicine, 1964. godine pod stipendijom DAAD (Nemačka služba za akademske razmene), povremeno sam kao famulus (poslužitelj) dežurao noću pored nekog teškog bolesnika i za to dobijao pored večere i doručka 35 maraka, ali sam kao i većina nemačkih studenata na svakih 4-5 nedelja davao krv i za to dobijao po 200 maraka.

U Americi, u kojoj činovnici Federalne uprave za hranu i lekove neprekidno drže prste na alarmnom zvonu, a advokati sede pored bolesnika koji su pod transfuzijom, ne bi li uhvatili lekare u grešci, pored dobrovoljnog, što je, naravno, najbolje, postoji i plaćeno davanje krvi. Godišnje se prikupi ukupno 16 miliona jedinica krvi, a od toga se proizvede 26 miliona jedinica skupih prerađevina od krvne plazme.

O radu Ministarstva zdravlja i o ministru može se misliti sve najgore, kao što možda misli i pisac ovog teksta, ali se ne može na ministarstvo kao ni na ministra svaljivati sva krivica za besparicu, teško tehnološko i organizaciono zaostajanje u transfuziološkim centrima, naročito kada je reč o identifikaciji patoloških uzročnika koji se moraju očekivati u dobijenoj krvi. Međutim, demagoško zatvaranje očiju nadležnih pred nerealnim i besmisleno niskim cenama koje su našem Institutu odobrene po mililitru obrađene plazme, razlog je trpljenja svih, počev od bolesnika pa preko onih koji ih leče, do proizvođača, koji nisu u stanju da prate svetsku tehnologiju, zaostajući za njom više godina. Da bi nadležni bolje razumeli u čemu je problem, podsetiću ih da barel sirove nafte košta 25 dolara, a barel krvi 90 000 dolara i da je barel motornog ulja onoliko skuplji od nafte koliko i barel prerađene plazme od krvi u sirovom stanju. Iz plazme se izdvajaju fantastično važni, skupi i što je vrlo bitno, vrlo traženi produkti, kao što su faktori koagulacije, neophodni za lečenje bolesnika sa hemofilijom, razna antitela, albumini, globulini i niz drugih produkata koji su nastali kao zajedničko delo najpametnijih ljudi i najbolje tehnologije.

Da li bismo zarad čuvanja “srpske krvi” od beskrupuloznih stranaca i njihovog novca morali da nastavimo sa dosadašnjim stupidnim trošenjem “pune” krvi ne koristeći u potpunosti ono što je njen bolji deo - plazmu? Šta je loše u deobi dobiti sa prokletim strancima sa kojima ćemo uskoro živeti u istoj državi?

Što bi rekao Klint Istvud: Shake before use - promućkaj pre upotrebe. Misli se na glavu.

Momčilo B. Đorđević

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)