Čejeni i Šošoni!

Sa dozom simpatija, “naučne i analitičke” verifikacije i podrške (Đorđa Vukadinovića) opisano je stanje u nekoliko vojvođanskih opština u kojima srpski radikali participiraju u vlasti, a ponegde, kao što je slučaj u Bečeju, sa ni manje ni više nego - Mađarima! Čudo neviđeno.

Iz perspektive beogradske čaršijske analitičke pameti to što se - eto! - dogodilo u Vojvodini dobro je za Srbiju, dobro je za radikale, a dobro je i za Mađare. Ako zanemarimo, u tekstu, ljupke i simpatične netačnosti koje spadaju u kategoriju lokalnih mitova o značaju i veličini pojedinaca, potom citirane izjave barona Minhauzena bečejske političke scene zvanog Pali Šandor, ako zanemarimo sve nepreciznosti koje su u granicama dozvoljenog “novinarskog diskursa”, ostaje nešto što ne možemo da zanemarimo jer predstavlja dominantnu mentalnu matricu promišljanja naše političke stvarnosti. Ta matrica je nacicentrična i stoga se akteri ove političke sage o novoj Vojvodini (a posledično i Srbiji) prikazuju u punom sjaju svojih plemenskih zajednica, što naruku ide i samim akterima, ali i promoterima pomenute nacicentričke matrice. Građanska Vojvodina, građanska Srbija potiskivana, proganjana, obeležavana za Miloševićevog i Šešeljevog vakta, uz tiho, ali dovoljno rečito odobravanje srpske nacicentrične “elite”, danas je definitivno čini se postala sentimentalna utopija koje se svi stide i odriču, mrtvac oko koga se svakodnevno okuplja “ožalošćena rodbina” da mu zada još koji ubod glogovim kocem.

U tom kontekstu položaj Vojvodine u novom ustavu uopšte nije i neće biti tema kao građansko i civilizacijsko pitanje decentralizacije Srbije, jer će se cela priča iz te nacicentričke perspektive svesti na “položaj manjina u Vojvodini” ma šta to značilo. Otuda je, iz ugla gledanja Đora Vukadinovića, saradnja radikala sa manjinskim strankama dobra za Srbiju, što bi po definiciji stvari značilo da dosadašnja saradnja građanskih, demokratskih i liberalnih i manjinskih stranaka nije bila dobra jer je to jako nerviralo radikale, do te mere da su morali razbijati višejezične table, pretiti i premlaćivati običan svet. Zato je, ispada prema Vukadinoviću, koaliciona vlast radikala dobra jer će držati te manjine pod kontrolom, a ovi će, pošto će biti dobri, od Tome Nikolića dobiti više nego od bilo koga drugog. Čovek im je obećao! A postoji i primer u Hrvatskoj sa HDZ-om. U prevodu to znači da će mir u Rezervatu biti zagarantovan ako Čejeni daju Šošonima više nego što bi im to dale Crne Vrane! Sijuksi se ionako više ništa ne pitaju.

Ukoliko se Srbija, odnosno njena politička i svaka druga pamet ne oslobodi takvog “viđenja” društva koje nam je ostavio Milošević u amanet, svi zajedno ćemo biti teški gubitnici, felerični u svemu. Zbog takvog, “opšteprihvatljivog” načina mišljenja Srbija je danas, u duhovnom i političkom smislu, na istoj onoj stranputici na koju ju je izveo Slobodan Milošević, samo što ta stranputica ima tanku “demokratsku” opnu. Kada ta opna pukne, a uskoro će, nova decenija srećne radikalske Srbije je više nego izgledna. Vreme Zorana Đinđića biće samo kratka stanka između lica i naličja jednog istog ludila, kratkotrajno osvešćenje “zarobljenog uma” čitave nacije i njenih glavnih političkih protagonista. Srbija danas kreće ponovo “nazad u nove pobede”! (VIB).

Mr Zoran Subotički,
poslanik u Skupštini SCGi potpredsednik IO G17 plus