LJudi široke ruke

I Srbija ima šta da ponudi svetu: nekoliko generala za Hag, vojne baze i obećanja naših političara. U trgovini, u koju se, nažalost, pretvorio odnos svetske politike prema ovom delu Balkana (i obrnuto), bilans je takav. Generali se, istina, nešto nećkaju, gotovo opiru, ali tu su prirodne lepote (one se ne pitaju) koje mogu da postanu radarski centri i državnici koji čim polete prema Griniču dobiju napad darežljivosti i osete potrebu da nešto poklone. Postanu, jednostavno, ljudi široke ruke.

Tako je i Prvoslav Davinić sačekao da se obre u Londonu da bi saopštio (u intervjuu Asošijeted presu): “Ako (NATO) ima određene baze, na primer, u Bugarskoj ili Rumuniji, onda će nekoliko baza u SCG kompletirati mrežu. Možda bi u njima mogle da budu stacionirane kopnene snage ili, na primer, radarska stanica.” Precizirao je: radarska baza na Kopaoniku “na dobroj je lokaciji i može da pokriva velike oblasti Bliskog istoka”. Pa kako je ne uzeti posle ovakve hvale, mnogo uverljivije od one kojom Ciganin kuje u zvezde svoga konja!? (A šta li su tek nudili čovek iz drugog aviona - predsednik Marović, ili onaj iz trećeg - Vuk Drašković!)

Ponuda našeg ministra odbrane usledila je nakon posete delegacije američkog Pentagona, o čijim je detaljima ovdašnja javnost šturo informisana, pa nije teško zaključiti da gospodin Davinić nije iz nemirnog sna poneo zamisao o Kopaoniku, nego su mu je, kao svoju želju i potrebu, razumljivu i nespornu, izložili predstavnici najjače armije sveta. NJihovo je da traže, a naše da to ozbiljno razmotrimo i odluku saopštimo kad se predstavnici naroda, u dosluhu s tim istim narodom, o tome dogovore. Onda bi i ministar svoj boravak u Londonu mogao da iskoristi da stavove ove zemlje, o ustupanju baza ili bilo čemu drugom, diplomatski odmereno, ali jasno i utemeljeno, saopšti svetu. Tada bi to bila realpolitika.

Ovako to pre liči na pojedinačnu egzibiciju gospodina Davinića, sa upotrebnom vrednošću - nula. Niti će poboljšati naše odnose sa Zapadom (njima je potrebniji politički konsenzus naših vodećih političara, kao osnova za ozbiljan dijalog i trajnu saradnju, nego probni baloni), a samo će dodatno zbuniti domaći živalj. Nedostatak političke kulture dovodi tako do političkog amaterizma: dugoročne prednosti naše saradnje sa NATO-om ne mogu se svesti na pitanje baza.

Naši političari, međutim, već dugo ne žive u stvarnosti razumljivoj i svetskim političarima i ovdašnjem puku. Možda će sreća zavladati ovim krajevima tek kada svaki građanin, bar jedan mandat, odsedi u ministarskoj fotelji (dotle uteha može biti da nikome, na kraju biološkog puta, bez obzira na moć i bogatstvo, neće biti potrebno više od dva kvadratna metra zemlje), ali je izvesno da trenutno živimo u nekoliko paralelnih stvarnosti. Preciznije, tri.

STVARNOST 1: Izvesni gospodin P. M. Harter, lekar sa univerziteta u Stenfordu (SAD), sveo je, u svom istraživanju, svet na model sela od 100 stanovnika, zadržavši u njemu proporcionalno, odnosno procentualno, sve razlike između stanovnika planete. Evropljana bi u tom selu bilo 21, Azijata 55. Odnos belaca prema ostalim rasama bi bio 30:70, isti kao odnos hrišćana prema sledbenicima ostalih vera. Od 100 seljana, 80 bi živelo u neadekvatnom stambenom prostoru, 70 ne bi umelo da čita, a 50 bi bilo pothranjeno.

Da prevedemo: ako živite u pristojnom stanu, imate čime da se nahranite i umete da čitate - spadate u vrlo usku skupinu. Posedujete li, uz to, i kompjuter, član ste elite. Ako ste se jutros probudili više zdravi nego bolesni, srećniji ste od celog miliona ljudi koji neće doživeti kraj ove nedelje. Ako niste bili utamničeni, mučeni ili izgladnjivani, bolje stojite od pola milijarde ljudi. Ako imate hranu u frižideru, pristojno odelo i krov nad glavom, bogatiji ste od 75 odsto stanovnika ove planete. A ako štedite novac, u banci ili kasici-prasici, bez obzira koliko, spadate među osam odsto najbogatijih ljudi sveta.

To je ona civilizacijska stvarnost koja nama, koji živimo na granicama moćne EU, retko pada na pamet.

STVARNOST 2: U vazdušju, ni na nebu ni na zemlji, borave naši političari. Soj ljudi koji, u tipično samoupravljačkom maniru, može sebi da poveća platu kad god proceni da je zgodno. Što, naravno, i čine.

O stanju duha koje vlada u ovoj stvarnosti sjajno govori ozareno lice kapitalnog ministra Velimira Ilića na srpskonovogodišnjem koncertu Svetlane Ražnatović u njegovom Čačku. Ili već pomenuto putovanje tri naša zvaničnika, na isto mesto i u isto vreme, u tri aviona, što oni smatraju za normalno.

Kakva je ta politička stvarnost, međutim, još bolje pokazuje primer malo stariji. Neposredno nakon početka primene PDV-a ministar Dinkić obišao je radnje. I narodu saopštio: najveći broj proizvoda je pojeftinio, tek mali, nebitan, poskupeo; hleb, recimo, nije promenio cenu. Narod koji svakodnevno ide u kupovinu, međutim, ostao je zbunjen, jer on živi u:

STVARNOST 3: Ovde je hleb poskupeo od Nove godine. Ovde se krpi kraj s krajem, ovde se psuju političari, ovde ništa ne znače teorije dr Hartera... Ovo je, jednostavno, životna, obična, svakodnevna stvarnost. U kojoj je neizbežno, pod dejstvom dve prethodne, postati zbunjen.

Pa, tako, pokazuje decembarsko istraživanje agencije “Medijum galup internešnel”, narod na treće i četvrto mesto liste najvećih ličnosti naše istorije stavlja - Svetog Savu i Tita. Rame uz rame, sa neznatnom razlikom. Prvi je Tesla, deveti Karađorđe, deseti Draža Mihailović, a Obrenovića, recimo, bilo kojeg, nigde nema. Narodu razdeljenom između Tita i Svetog Save zaista nije lako.

A političarima tipa ministra Davinića nije teško. Što znači da se sa vođenjem državnih poslova na njegov način neće prestati. Da li je zato bez osnova prošlonedeljna informacija austrijske novinske agencije APA, koja se poziva na ovoj javnosti nepoznatog profesora Daksnera, da su “u Beogradu iza kulisa već duže u toku razgovori o tome kolika bi se cena mogla dobiti za odustajanje od Kosova”?