Largo

 

NJu vreme nije pregazilo. Ona je pregazila vreme.

Ova parafraza jedne misli pesnika Brane Petrovića pristaje uz jubilej slikara LJubice Sokić kojoj je galerija “Politike” minulog decembra priredila retrospektivnu izložbu u čast njenog devedesetog rođendana. Tim datumom, Sokićeva se svrstala u red onih naših slikara koji su “ušli” u desetu deceniju života, kao Paja Jovanović, Uroš Predić, Borivoje Stevanović, Beta Vukanović, Milan Konjović. Gest “Politikine” galerije je, zaista, za svaku pohvalu. Ali, ako se zna o kakvom umetniku je reč, onda se možemo upitati, zar se niko drugi nije setio jubileja Sokićeve, recimo oni iz Muzeja savremene umetnosti, iz Narodnog muzeja, ili iz Srpske akademije nauka i umetnosti čiji je član naša slavljenica.

Sokićeva je svojim dugim životom spojila dva veka i dve epohe u istoriji naše umetnosti, onu “staru”, posle Prvog svetskog rata, i ovu, savremenu, opet uokvirenu ratovima, Drugim svetskim i Trećim balkanskim. Kao slikar formirala se u ambijentu razvoja naše građanske kulture prve polovine prošlog stoleća. Prešla je put koji su uhodali slikari onog vremena, od Beograda do Pariza i natrag. Estetika njenog slikarstva odgovara vremenu u kome je formirana. Sokićeva je tipičan poetski realist sa intimističkom tematskom preokupacijom, po vrsti slikarskog izraza prevashodni kolorist. Jednom formirana u tom duhu, ona nije bitno menjala svoj “stil” tokom sledećih šest decenija. Ovo zvuči gotovo neverovatno ako se zna kroz kakve i kolike promene je prošlo naše slikarstvo u tom dugom vremenu. Spokojna postojanost Sokićeve u jednom usvojenom modelu slikarske poetike predstavlja enigmu za svedoke onog doba u kome je famozna reč promena zvučala kao imperativ za umetnike koji su se, više od svega, bojali da ne zaostanu za “svojim vremenom”. Mirna istrajnost kojom je Sokićeva odolevala stalnim izazovima promenljivog vremena odraz je, sa jedne strane, njene ljudske prirode, a sa druge, široko zasnovane slikarske estetike koju je izgradila.

Zanimljivo je da sadržajnost njene tematike, spolja viđena, ne izgleda tako široka. Sokićeva je slikar klasičnih tema, pejzaža, mrtve prirode, enterijera, ređe ljudske figure. Ali, način na koji ona interpretira te teme bio je i ostao jedinstven, lišen formalno estetskih ograničenja. Kao takav, on je, na način koji je zaista neobičan, odolevao iskušenjima vremena stalnih promena. To odolevanje nekad je bilo provokativno, kao u prvim posleratnim godinama obeleženim likovnom estetikom doktrinarnog socijalističkog realizma. Jedan “običan” pejzaž Sokićeve, bez bombaša i kubikaša u prvom planu, šokirao je Radovana Zogovića, tada svemoćnog arbitra u domenu kulture. Slični njeni pejzaži zbunjivali su, dve decenije kasnije, beogradske slikare koji su verovali da je enformel viza za poslednji put koji likovnog umetnika vodi u istoriju. Ali, uvek je bilo onih koji su znali da u tim pejzažima ima onog što je najčišće slikarsko u slikarstvu.

Sagledano u rasponu od “Pariskih svirača” iz 1937. godine, do krovova sa “Dorćola” iz dvehiljadite, slikarstvo Sokićeve ima oznaku izuzetne kolorističke senzibilnosti, jasne prostorne kompozicije, blage stilizacije forme, delikatne probirljivosti u izboru motiva. Čitav taj veliki slikarski opus je u znaku likovne figuracije, sa izuzetkom jedne faze iz ranih šezdesetih, kada se ona obazrivo približila prostoru asocijativne apstrakcije. Nakon te male ekskurzije brzo je usledio povratak razgovetnoj figuraciji. Koloristička gama Sokićeve menjala se ne po nužnosti već po želji ili potrebi. Ona je blago zagasita u međuratnom periodu, svetlija u potonjim godinama.

Raspoloženje koje odaju platna Sokićeve održava uvek budnu, pomalo setnu posmatračku sabranost, blagog spoljnog gesta u izrazu ali velike unutarnje snage doživljaja. Posmatrač pred takvim slikama ima utisak da je ona čitav svoj dugi vek provela u stalnoj estetskoj kontemplaciji. Fluid tog meditativnog duha prodire duboko u svest posmatrača, utoliko dublje što ne nadire agresivno. Slike LJubice Sokić prosto “zvuče” kao tiha kantilena koja se “čuje”, i pamti sa neobičnom lakoćom. NJen “largo” predstavlja suprotnost Konjovićevom “fortisimu”... Ponajviše dejstva na posmatrača, ipak, ima pastelni kolorit Sokićeve sa lakim, lazurnim namazom bojene materije na oslikanim površinama, podeljenim harmonično u zone gotovo nevidljivih linija njihovog razdvajanja.