Brzina se ne isplati

U istočnoj i centralnoj Evropi i Latinskoj Americi ima dosta onih koji smatraju da je brzina reformi važna zato što, kako vele, od nje zavisi trajnost institucija. To uopšte nije tačno. Upravo brzina može izazvati čitav niz pogrešnih koraka. Velika je razlika između izgradnje institucija i upravljanja zemljom u trenutku krize, mada se ona, nažalost, često gubi iz vida. Brzina i depolitizacija ne samo da nisu od koristi u borbi protiv korupcije, već zapravo mogu i da podstaknu korupciju.

Kada konačno shvatimo da je potrebno dugo vreme za izgradnju široko utemeljenih institucija, postavlja se i drugo pitanje: ko će donositi odluke i kako znamo da ti koji donose odluke neće sve pokrasti? Zašto bismo uopšte pomišljali da su reformatori, kao racionalno i utilitarno orijentisani ljudi, išta manje skloni korupciji od bilo koga drugog? Nikada i nikome ne treba dati previše vlasti.

Tu postoje dva krupna pitanja. Većina političkih modela temelji se isključivo na izborima - ideja je da treba da unajmimo nekoga ko će tokom četiri godine pokazati šta može da uradi. Izbori su, međutim, samo 50 posto demokratije.

Drugo, ako gradite jednu složenu organizaciju, suočavate se sa osnovnim problemima: kako da dobijem neku povratnu informaciju? Kako znam kuda zapravo idem? Kada uđete u izgradnju institucija najgore, što može da se dogodi, jeste depolitizacija, jer koči ceo institucionalni proces i lako može da stvori veliki podsticaj za korupciju. Depolitizacija u suštini predstavlja ideju da se izvesni segmenti politike izvedu sa javne scene i da se stvori nešto nalik na pravne strukture koje će same od sebe donositi rešenja. To počiva na tezi da će svaki problem koji iskrsne rešiti ili tržište, ili odgovarajući normativni kodeks. U stvarnosti to samo znači da celu državu pretvarate u “tim za promene” - tehnokrati dobijaju veliku moć odlučivanja, formiraju se “nadministarstva” koja zapravo menjaju pravila igre. Pri tom se pogrešno smatra da nema potrebe za politikom. Valjalo bi, međutim, stalno imati na umu da politika uvek prethodi ekonomskom razvoju.

Glavni problemi preduzeća u centralnoj Evropi 90-ih godina nisu se odnosili na privatizaciju, nego su se svodili na masovnu reorganizaciju. Bilo je to nalik na jedan veliki stečajni postupak. Svako preduzeće - u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, praktično svuda - moralo je da pribegne masovnoj reorganizaciji i u finansijskom i u operativnom smislu. Taj tip reorganizacije izuzetno je teško sprovesti zbog toga što je većina tih privreda zavisila od složene proizvodnje.

Država se istovremeno suočila sa dva glavna problema. Prvo, ako zaista želite da ostvarite neke strateške privatizacije - a svi su to želeli - onda se to ne može preko noći. A da bi se ta imovina ipak dovela u nekakav red tako da može da funkcioniše i da biste istovremeno mogli da se nadate da sve to neće nešto kasnije jednostavno propasti, vlada je morala da se osposobi za određene korake. Ta vrsta rasprave se sasvim izvesno ne može svesti samo na ekonomsku politiku - ključno je pitanje kako da izgradimo kapacitet vlade da se u sve to uključi.

Druga stvar kojom država treba da se bavi sem onoga što se odnosi na osnovno socijalno staranje jeste sprečavanje bankrotstva. Recimo da imate složeno preduzeće sa nekoliko poverilaca koje je sada u osnovi nesolventno. Godine 1992. manje-više 60 posto češke proizvodnje bilo je u pravnom smislu nesolventno. Šta uraditi? Bilo bi apsurdno u svima povesti stečajni postupak. Uostalom, zna se da u zemljama kao što su Sjedinjene Države bankrotstvo više nije kazna, već je mogućnost strateške reorganizacije. Vlada tu ima dvojnu ulogu. S jedne strane subvencioniše, deli finansijski rizik reorganizacije te imovine. Onda u isto vreme država izrađuje nova pravila po kojima svi suvlasnici - vlasnici, kreditori, snabdevači, radnici - moraju u određenom roku da zajednički sve to reorganizuju i da pregovaraju o opcijama, kako bi preduzeće ponovo stalo na noge i počelo da radi.

To i jeste ključno pitanje koje ljudi treba da rešavaju tokom ekonomske tranzicije. Jedno od poznatih rešenja bio je program restrukturacije banaka u Poljskoj; njegov autor je Štefan Kavalec, zamenik tadašnjeg ministra finansija Lešeka Balceroviča. Kavalec je bio poznat kao izrazito tržišno orijentisan i veoma pragmatični ekonomista. U to vreme, dakle već 1992. godine, svuda u regionu banke su bile u položaju koji je ocenjivan kao bezizgledan. Strani savetnici su dolazili iz Svetske banke i govorili: “Treba da otpišete stare loše dugove, a da onda vidite šta može da se uradi i da veoma brzo promenite pravila. Tržište će funkcionisati, banke će postati strože prema dužnicima i ili će se promeniti, ili će otići u stečaj.” Kavalec je to odbio, istakavši da privatizacija banaka ne može da se odvija brzo. “Uzeću ovih osam ili devet državnih banaka, pozabaviću se dokapitalizacijom, ali ću zahtevati određene promene u samoj organizaciji banke - u odnosima između banaka i nekih dužnika - i razradiću neke osnovne kriterijume, pošto ne mogu da nadzirem sve detalje, ali ću u svakom slučaju obezbediti da ljudi slede te kriterijume.” Sve se temeljilo na transparentnosti i participaciji.

Taj metod redovne razmene informacija postaje izuzetno efikasan. Niko ga pre Kavaleca nije primenio u praksi. Iz razgovora sa bankarima iz privatnih banaka koji su u tom procesu učestvovali, videlo se da su svi oni počeli da koriste iste termine. Nisu to činili na onaj način po kome prepoznajete da su svi čitali jednu istu knjigu sa MIT, već je očigledno da su u praksi učili. Tako su Poljaci u periodu od oko 18 meseci rešili oko 60 posto duga 700 preduzeća.

Poljaci nisu izgradili svoju demokratiju i administrativni sistem tako da se sve odluke donose na jednom, najvišem nivou. Osnovna pouka iz njihovog iskustva jeste da u mnogim situacijama proces odlučivanja treba spustiti niže. Decentralizacija omogućuje da se podeli politička moć i da se istovremeno uvedu u igru i neki od osnovnih činilaca političke odgovornosti, što opet jača ekonomski razvoj.

DŽerald A. Makdermot

(Autor je doktorirao političke nauke na MIT, profesor je na Univerzitetu Pensilvanija. Bavi se izučavanjem promena u postkomunističkim društvima. Ovaj tekst je nastao na osnovu šireg intervjua za “Transitions Online”)
Prevela i priredila: LJ. Nedeljković