Opomene “logora smrti”

Za razliku od francuskih prosvetitelja 17. veka Didroa i Dalambera, koji su podarili čovečanstvu Enciklopediju u kojoj su izložene osnove celokupnog dotadašnjeg znanja, nemački nacisti i njihovi saveznici su ostavili materijal za Enciklopediju holokausta, koja je obeležila 20. vek.

U toj džungli nepojamnog zla i uništavanja ljudi, od novorođenčadi do stogodišnjaka, terora i tortura, koncentracioni logor Aušvic zauzima centralno mesto. Četiri miliona ljudi, od kojih su oko tri miliona bili Jevreji, ubijeno je u ovoj “fabrici smrti”, koja je od maja 1940. do 27. januara 1945. godine radila danonoćno.

Posle Nemačke, koja je Dan oslobođenja Aušvica počela da obeležava od 1995. godine, sada su i Ujedinjene nacije proglasile 27. januar Međunarodnim danom.

Tim povodom će se u Aušvicu, gde će biti održano centralno obeležavanje 60-godišnjice oslobođenja ovog koncentracionog logora, po kojem je krštena čitava jedna epoha, okupiti državnici mnogih zemalja, među kojima će biti i Svetozar Marović, predsednik naše državne zajednice.

Očuvati Aušvic u živom sećanju neophodno je i zbog činjenice što se istorijskim istinama suprotstavljaju besramne izmišljotine.

Pored knjiga, u kojima se pre svega demografsko-statističkim metodama “dokazuje” da je broj žrtava u Aušvicu manji od onog do kojeg su došli istoričari, objavljeno je više stotina knjiga na raznim jezicima u kojima se tvrdi da se holokaust nikad nije ni desio, nego su ga izmislili Jevreji.

Oni koji poštuju načela zdravog razuma i znaju da je u sećanju sabrana čovečna moć, suočavaju se s ogromnim brojem pitanja i posle 60 godina od oslobođenja Aušvica.

Na osnovu ogromne, gotovo nepregledne literature o Aušvicu, tri su pitanja ipak dominantna: politika kao zločinački čin, istorijski zločin i čovek u službi zla, odnosno kao izvršilac racionalno organizovanog zločina.

Pripremajući razornu snagu torture i terora s određenim ciljem, nacizam je uništio tri velike, osnovne ideje: ideju života, ideju saznanja i dobra i ideju nauke i istine.

Za razliku od drugih koncentracionih logora, samo je Aušvic (istoričari dodaju ovom i logor u Lublinu) bio do savršenstva organizovan. Osim toga, na svim odgovornim mestima bili su najodaniji privrženici nacionalsocijalizma, esesovci, od komandanta Rudolfa Hesa, do šefa krematorijuma Mola. Mere prema logorašima su primenjivane “bezlično”, pa je usled toga Aušvic bio takoreći rezervisan za sadiste i muškog i ženskog pola, počev od doktora Mengelea pa do stražarke Irme Greze.

Hajnrih Himler bio je “mozak i srce” koncentracionih logora. NJegova “desna ruka” bio je prvi komandant logora u Dahau Teodor Ajke.

Međutim, i ovaj “krvavi pas” - kako su zvali Himlera - bio je nežan otac, a u kući - “papučar”, tvrde njegovi biografi.

Za Ajhmana, takođe uzornog oca porodice, koji je poslao u smrt šest miliona Jevreja, jedna izraelska novinarka je, sumirajući svoje utiske sa procesa u Jerusalimu, kazala sledeće: “Za mene je najstrašnije to da taj strašni Ajhman ne izgleda nimalo strašan!”

Ali dogodilo se da je izraelski psihijatar, koji je bio određen da posmatra tog “nimalo strašnog” nacistu tokom procesa - poludeo, dok je Ajhman do kraja ostao hladan, pribran i otišao je na vešala kličući “Živela Nemačka!”

Posleratna Nemačka je stavila “krst” na kukasti krst, na kojem su doživeli raspeće milioni ljudi.

“Nikad više!” - to je najčešća poruka i opomena u ovoj zemlji.

U srcu Berlina biće otkrivena ove godine dva spomenika - žrtvama Jevrejima i Romima i Sintima.

Ali, naročito od pada Berlinskog zida, 1989. godine, neonacisti su počeli ponovo da marširaju po Nemačkoj. Antisemitizam i anticiganizam su, potvrđuju istraživanja, u porastu. Neonacisti i desni radikali bili su otkriveni u nemačkoj vojsci, a danas su u pojedinim pokrajinama čak na vlasti!

To su činjenice i razlozi koji mogu biti uznemiravajući i posle 60 godina od oslobođenja Aušvica.

RAJKO ĐURIĆ