Hleba, mleka i NIN-a

U vreme kada su svi bili drugovi, gospodu je bilo lako prepoznati po tome što su uz subotnju kafu za stolovima prekrivenim crveno-belim kockastim stolnjacima, iznad polivenih trotoara, kao deo te srećne mrtve prirode držali i NIN što je mirisao na svežu štamparsku boju. Tim činom pokazivali su da pripadaju onoj blagoslovenoj stotini hiljada najpametnijih ljudi u zemlji koji su čitali taj list.

Da pišem za NIN, što je bio san svakog mladog pisca, pozvao me je njegov glavni urednik, pesnik Risto Tošović koji je bio isključen iz visoke politike (mada je bio prvoborac) zbog nedopustive pesme “Vratimo se malim stvarima” u doba kada su svi bili okrenuti velikoj budućnosti. Zbog toga je po ceo dan pijuckao rakiju i igrao šah sa Vasom kurirom. Sredom bi Vasa obišao pisce NIN-a po kućama i obližnjim kafanama, pokupio rukopise, odneo ih lektoru, i zatim predao u štampariju, pa bi gotov list doneo Risti Tošoviću kada bi nastavili prekinutu partiju šaha. Ristu smo zvali Benedeto Kroče iz Foče. U moje vreme u listu su radile dve vrste novinara; jedni, koji su poznavali Crnog (Žujovića), Belog (Milentija Popovića), Plavog (Mijalka Todorovića), Čiču (Drulovića), a ovi Starog - i drugi koji su još od pre rata poznavali nekoliko svetskih jezika. Pripadao sam trećima koji su poznavali Luja Armstronga, Selindžera, Majlsa Dejvisa i Žan-Lik Godara.

U moje vreme zbog toga nije bilo sukoba generacija; svi smo poznavali Božu Alempijevića - šefa “Šumatovca” kod koga smo često pili i “na kredu”.

U moje vreme, novinarstvo se nije učilo na fakultetu nego po redakcijama, ulicama i kafanama.

Naš nedostižni uzor - živi udžbenik autorskog novinarstva, bio je elegantni Vasa Popović, otmeni Sremac sa crnim šeširom i mantilom od kamilhara. NJegove reportaže iz Rusije, na primer, trajale su i po nekoliko brojeva. U prvoj bi se napio u spavaćim kolima, a u poslednjoj otreznio u Sibiru. U to vreme KGB se zvao NKVD, pa su veselom Vasi dodelili dva enkavedeovca da ga napiju i ispitaju šta misli o Sovjetskom Savezu. Nisu znali na koga su se namerili i uskoro su se obojica našli pod stolom. Vasa je tada pozvao šefa sale i naručio dve nove boce votke i dva nova Rusa. Zuko DŽumhur je pisao i crtao o svojim azijskim putovanjima, a Mihiz nam otkrio da se u Parizu knjige prodaju u sandučarama pokraj reke Sene i da se ti knjižari zovu bukinisti. Neverovatno! Prisluškivao je takođe i jedan razgovor za šankom u bistrou “Porljuis pas” gde je jedna lepotica u crnom džemperu uz vrat pitala mladića koji je sedeo pokraj nje: “Po, hoćeš li da spavaš sa mnom noćas?” To nas je zapanjilo. U Beogradu su u to vreme tucali samo odlikaši.

U moje vreme, NIN je objavio, rizikujući da ga zabrane, roman Zena Greja “Grmljavina stada” ili je to bio DŽems Oliver Kervud, ne sećam se, a pojavilo se i pravo čudo od slobode: strip o Šilji.

Nešto kasnije, nagradu NIN-a za roman godine dobio je hrvatski pisac Jure Franičević Pločar za roman “Vir”, uglavnom zbog neshvatljivo slobodoumne rečenice: “Marija, ti u meni nemoj gledat samo komunistu, već i čovjeka!”

Tih godina po porodilištima su kmečali glavni urednici današnjih njus magazina i tabloida a zagriženi pripadnici današnje totalitarne demokratije bili su verni komunisti.

NIN je bio udoban list koji se štampao u formatu “Politike”, pa ga je bilo lepo rastvoriti preko lica kad čovek prilegne posle ručka; prijatan kao dobra stara grosfater fotelja, mekan kao kućne papuče. Radio sam za mnoge listove ali se više nikad nisam tako dobroosećao kao u NIN-u sve dok se u njemu nisu pojavile neke čudne reči, koje nisam sasvim razumevao, kao što su cover stordž, back ground, antrfile, marketing, brend i softver...

Pokušao sam da se zaposlim u “Politikinom zabavniku”, u kome sam sve razumeo, ali me nisu primili - bio sam već prestar za Paju Patka.

Momo Kapor