Kakav si ti čovek?

Ko si ti, građanine? Ne po tome koje legitimacije nosiš, na šta se kuneš, šta kažeš da voliš, čije reči citiraš, koliko vatreno diskutuješ, čemu aplaudiraš, kome plaćaš članarinu, kakav si javni stav zauzeo prema Zakonu o udruženom radu, kakve sastanke posećuješ.

Kakav si ti čovek - ne kada sunce sija, kada ima hleba i za svinje, i kad vrapci cvrkuću u prolećno jutro. Kakav si ti čovek odistinski, iznutra, i kakav bi bio ako bi zatutnjalo i ako bi bile dovedene u pitanje neke osnovne odrednice tvog današnjeg komfora i blagostanja?

Povod da se postavi ovako neuobičajeno pitanje - može da se učini beznačajan. Zavisi od toga - šta je kome značajno.

Reč je, naime, o tome da inicijative beogradskih društveno-političkih organizacija da se na relativno brz i jevtin način pretvore u stanove hiljade vešernica i drugih neupotrebljavanih prostorija, u novim zgradama uglavnom, nailazi manje-više na plebiscitarno odbijanje građana. Vesti o tome su i konkretne i tužne: ovih dana saznalo se, čak, da nijedan od 138 kućnih saveta u beogradskoj opštini Zemun nije povoljno odgovorio na predlog Opštinske skupštine da kućni saveti i formalno odobre, u svojim zgradama, pretvaranje vešernica, sušionica i sličnih uglavnom neupotrebljavanih prostorija, u stanove za one koji žive takoreći na ulici. Upućeni tvrde da je ista molba na negativan prijem naišla i u drugim opštinama Beograda. Niko ne dozvoljava da se te prostorije adaptiraju u stanove za hiljade beskućnika!!!

Da fenomen bude još tužniji, novine pišu da čak i građani iz stanova takozvane solidarnosti, koji su se uselili u zgrade podignute u ime humanosti i socijalne pravde, od sredstava beogradskih radnika, odbijaju da svoje vešernice stave na raspolaganje inicijatorima ove akcije.

E pa stvarno: ko smo to mi, i šta smo to mi?

Problem, naravno, nije u tome da se kućni saveti na ovaj ili onaj način “ubede” da promene svoje mišljenje, jer im se, ako druge ne bude, može oduzeti i nadležnost da o tome odlučuju. Mogu se doneti i pet takvih propisa, mogu se te prostorije konfiskovati, nacionalizovati, šta hoćeš!

Problem leži u jednoj drugoj oblasti - u kojoj se malo može uraditi propisima i nacionalizacijom. Ni propisima ni nacionalizacijama ne može se promeniti duh i moral iz koga proizilazi takvo ponašanje nekoliko stotina kućnih saveta koji na drastičan način odbijaju da budu humani i solidarni, čak i kada ih to ama baš ništa ne košta!

Pođimo od logične pretpostavke da nekoliko stotina kućnih saveta koji su odbili da se liše njima nepotrebnih prostorija, da bi se oni pretvorili u stanove, predstavljaju nekoliko desetina hiljada građana čiju volju i moral tumače. Ako je to njihova volja, ako je to izraz njihove humanosti, njihovog socijalnog opredeljenja i socijalističke svesti - kako onda duh i poruku koji proizilaze iz takvog stava povezati sa našim, često entuzijastičkim verbalnim deklarisanjem o tome kako želimo da gradimo bolji svet, humaniji i pošteniji?

Pri tom - kakav je to uopšte izazov bio? Ako su desetine hiljada građana čije stavove izražavaju stotine kućnih saveta, odbile da ustupe svojim sugrađanima, beskućnicima, ono što im je potpuno nepotrebno - kako bi se onda ti ljudi ponašali da je od njih traženo da ustupe deo nečega što im je - neophodno?

Saznanje je zaista gotovo neverovatno. Hteli mi to ili ne hteli da prihvatimo, ono zapravo mnogo više govori o nama nego što se to čini. Ne stavlja li ono u sumnju istinsko, neverbalno i nesastanačko, opredeljenje tog našeg građanina za visoke i plemenite ciljeve kojima teži naše društvo? Može li takav jedan nehuman, nesolidaran, sebičan i kamena srca građanin, bez obzira kako se legitimisao, da bude iskreni graditelj samoupravnog socijalizma?

Nije to prvi put da se pojavi potreba za definisanjem odgovora na slično pitanje. Koliko je, dakle, taj naš građanin od srca progresivan - a koliko on tu glumi? Koliko su u njemu još čvrsto ukorenjeni gramzivi, egoistični, nehumani porivi društva za koje verujemo, ponekad i preterano optimistički, da smo ga prevazišli?

Posebno su poučne formulacije različitih kućnih saveta kod odbijanja da se uključe u tu humanu akciju. One se kreću od sasvim neskrivenog egoizma i ponosnog paradiranja neotuđivošću prava vlasništva (“vešernica je integralni deo naših stanova za koje mi plaćamo kiriju i možemo sa njima da uradimo šta hoćemo”) pa do mudrih, kurvanjski veštih i mudrih, parola koje poturaju pred barikade svog egoizma u ime takozvanih vitalnih društvenih interesa.

Ovu poslednju varijantu (i najopasniju sigurno), najbolje je izrazio onaj kućni savet u Zemunu, ovih dana, koji je pošto je iz neupotrebljavane vešernice izbacio tročlanu porodicu, u tu prostoriju ubacio desetak lopata, a na vrata okačio važan, zastrašujuće nedodirljiv natpis: “Magacin kućne jedinice civilne zaštite.” Dabome, kurvinska mudrost je očigledna: ko sme - da li sud, da li opština, da li Partija - da dirnu u naša sudbinska opredeljenja samozaštite i samoodbrane!?

I tako, parola na parolu, na paroli parola - a iza ćoška kezi se gadni, zločesti malograđanin. Da li je mogućno da on i dan-danji misli da je dobro vreme za egzerciranje špekulantske, crnoberzijanske filosofije?

(24. april 1977)