Hor prepun solista

Kada pogleda u svojih sedamdeset godina, NIN ne kaže: “Ogledalce, ogledalce...” sećajući se da je u detinjstvu čitao da je to govorila jedna odvratna veštica i zapamtivši da je u svom mladićkom dobu sa podsmehom razmišljao o onima koji su odlazili u Delfe da pitaju Pitiju o svojoj prošlosti i budućnosti i kako je sebe video kao one odvažne koji su odustajali od posete proročici osokolivši se da slede poruku sa ulaza u hram: “Upoznaj sebe”.

Zato će se, slaveći svoju sedmu deceniju, NIN pozabaviti svojim mitovima verujući da je pred njim još mnogo veselih godina.

JEDAN JE NIN, kao da je slogan ove njegove proslave, jer svi govore o 70 godina postojanja Nedeljnih informativnih novina. Nema podela iz ranijih godina kada se slavilo, na primer, 40 godina predratnog i 25 godina posleratnog NIN-a. Ta podela je bila čudna. I jedan i drugi NIN osnovali su sledbenici iste vere u budućnost - komunističke vere. I jedni i drugi su bili bliži poziciji grešnika nego vernika, imali su korene u intelektualnom sloju kome je sumnja stil života i način mišljenja.

Osnivači predratnog NIN-a, Vojislav Vučković i Sveta Popović, gotovo da su završili kao otpadnici, ili bolje rečeno njihova partija nije imala razumevanja za njihovo nedogmatsko mišljenje i nesklonost bespogovornoj disciplini partije koja je htela da liči na jurišni odred više nego na debatni klub. To su bili ljudi naučeni da mogu da biraju između više ideologija i partija i koji su komunizam doživljavali pre svega kao antifašizam. Možda je pred Drugi svetski rat to bila i intelektualna moda.

Najdan Pašić, Đorđe Radenković, Stevan Majstorović, Dragoslav Adamović, ekipa koja je prerasla omladinski “Mladi borac” i rešila 1950. da napravi neke nove nedeljne novine nije imala izbora. Postojala je jedna partija, jedna ideologija.

Za NIN koji je iskoristio prve velike demonstracije opozicije 1991. godine za sopstveno “oslobađanje” sada pišu i oni koji veruju “da smo svi mi pomalo socijalisti” i desničari, pa i antikomunisti. Nikome od njih na pamet ne pada da deli NIN na stari, novi, njihov i naš, komunistički i nekomunistički, jednopartijski i višepartijski. Jedan je NIN. Ima 70 godina.

NEZAVISNOST je omiljena hrana i san “ninovaca”. Hroničari pišu da osnivači NIN-a nisu trošili partijske nego svoje pare. Deluje kao čudo neviđeno da je i prva posleratna ekipa NIN-a za pokretanje novina pozajmila dva miliona dinara, koje je vratila već posle prve godine izlaženja. Ali, kada su zapali u materijalne teškoće, “ninovci” su mislili da je najprirodnija stvar na svetu da ih u krilo primi “Politika”. Jedini zvanični hroničar NIN-ovog života, istrajni Miloš Mišović, u svojoj knjizi “Naslednici bez testamenta” nikako ne može da sakrije gotovo dečačko nerazumavanje zašto je Danilo Purić, direktor “Politike”, teška srca pristao da deli pare sa “dođošima” ili “gospodom iz NIN-a”, kako ih je zvao.

Ninovcima, naravno željnim i velikih tiraža i velikih para, očigledno nije bilo strano da njihove minuse neko drugi plati, dokazujući i tim “prezirom” prema finansijama da su dugo bili aristokratija novinarskog sloja.

Nesnalaženje sa novcem bilo je sasvim očigledno onda kada se i NIN, uz sve ostale, iz socijalizma morao vratiti u kapitalizam. Polovina redakcije nikako nije želela da napusti okrilje “Politike” kada im je rečeno da treba da se razvedu od nje sredinom 1993. godine, u kojoj su Slobodan Milošević i Nikola Šainović uspeli da proizvedu najveću hiperinflaciju na svetu. Mislili su da ih izlazak na tržište vodi u sigurnu propast, zato su u deobi sa “Politikom” tražili i kioske, što je cinicima dobro došlo da zaključe kako “ninovci” misle da su bolji trgovci nego novinari.

Verujući da će nezavisniji biti što budu veći vlasnici svojih novina, “ninovci” su pokušavali da budu jedini ili većinski vlasnik, ali im to nikako nije moglo poći za rukom, jer se po novcu ne razlikuju od ostatka novinarskog sveta - sirotinja su.

SLOBODOUMNOST je reč na koju “ninovci” misle kada kažu nezavisnost. Počelo je baš tako: prvi broj - 26. januar 1935. godine - prva zabrana. Državni tužilac je tražio zaplenu celokupnog tiraža. Jači je pobedio užasno brzo, državnom tužiocu je trebalo oko 190 dana da konačno porazi (zabrani) NIN, što je više nego što je trebalo NATO-u da potuče Slobodana Miloševića.

Prvi NIN je imao samo 26 brojeva, a Najdan, Đoka, Zira i Steva su povodom svog 26. broja dobili čestitku od rukovodioca Agitpropa LJubinke Milosavljević: “Mišljenje je Centralnog komiteta da NIN u ovom trenutku ne igra štetnu nego neprijateljsku ulogu na terenu.” Bilo je to pola koraka od gašenja novina, a u njihov nestanak je malo ko sumnjao kada je Milovan Đilas rekao: “Ovako nastaju opozicioni listovi.” Ne bi bilo neobično da je Đilasovu ruku sa mačem nad vratom NIN-a zadržala njegova supruga Mitra Mitrović, koja je u Agitpropu agitovala da se pokrenu nove novine i koja je priznala kasnije da nikada nije otišla na sastanak redakcije, “toliko je NIN bio odbojan na svaki uticaj sa zvaničnog mesta”.

U jednopartijskom sistemu novinar i novine stradaju u principu zbog dva tipa grešaka. Jedno je kada slede politiku/direktive političara koji pada sa funkcije, a nešto sasvim drugo ako naprave delikt mišljenja, ako svojim tekstom izađu izvan zidina ideološke tvrđave. NIN-u se u njegovoj prvoj godini novog ciklusa dogodila upravo ova druga greška. I bila je namerna, odnosno urođena ljudima koji su imali poreklo u građanskom, intelektualnom sloju društva. Različitost je pokazivana pre svega na kulturnoj rubrici. Kada su svi horski pljuvali po apstraktnom slikarstvu, Miodrag B. Protić je pisao hvalospeve Petru Lubardi, Borislav Mihajlović Mihiz modernoj književnosti... Prvo veliko ribanje NIN je doživao baš zbog teksta objavljenog na kulturnoj rubrici o četvorouglu muzičkih veličina tog vremena - Danonu, Vukdragoviću, Baranoviću i Živkoviću.

Sloboda osvojena na kulturnoj rubrici širila se najbrže kroz reportaže, jedan od zaštitnih znakova NIN-a, u vreme kada je slobodoumnost bila i uvesti u novine ukrštene reči, a naročito prevode iz strane štampe. Teško je tridesetogodišnjaku koji danas čita razularene novine objasniti vreme u kome je bila potrebna ludačka hrabrost da se napiše samo jedna jedina rečenica ili koliko je bilo blizu samoubistva ne učestvovati u linču “neprijatelja naroda i države”.

Polovinom šezdesetih NIN je stao uz pobunu studenata Beogradskog univerziteta u vreme kada “matična” “Politika” nije za nju imala razumevanja.

Za novine je sasvim dovoljno bilo da s vremena na vreme imaju takve svetle trenutke pa da budu upamćene kao nešto drugo, što će i biti slogan koji je pratio slavljenika - “NIN je nešto drugo”. On će i biti nešto drugo jer sve do druge polovine 80-ih nije imao ozbiljnu konkurenciju u otvaranju tabu-tema u jugoslovenskom novinarstvu. Monopol koji je do tada imao na otvaranje novih tema i novih sloboda u jugoslovenskom novinarstvu NIN je izgubio. Takav monopol suštinski i jeste moguć samo u jednopartijskom sistemu, i to samo u određenim periodima. Sa jednopartijskim monopolom pada i monopol jednih novina da budu izuzetak. Pravo na kreativan rukopis, istraživačko novinarstvo, prozor u svet u višepartijskom sistemu pripada svim novinama.

SRPSTVO nije bilo u pameti osnivačima “drugog” NIN-a kada su svoj prvi broj objavili na pravoslavni Božić 1950. godine i teško da je sve do polovine 60-ih iko mogao da traži u novinama tekstove o nacionalnim interesima, težnjama, kulturi, tradiciji... I “ninovci” su, kao i ostali Srbi, opterećeni komunističkom optužbom da je Srbin isto što i tlačitelj svih drugih nacija, o srpstvu dugo ćutali.

Srbija i srpstvo postaju tema NIN-a onda kada se priprema preuređenje jugoslovenske federacije. Stara optužba je oživljena i Đorđe Radenković je morao da podnese ostavku na mesto glavnog urednika 1969. godine jer je anketa “Jugosloven - ko je to?” partijskom vrhu ličila na obnovu srpske hegemonije. Baš u to vreme anacionalni liberali dovode na čelo NIN-a Dalmatinca i Jugoslovena Franu Barbijerija. Tek kada njega bude zamenio Valjevac Dragan Marković na stranicama slavljenika će se pojaviti dnevnik jednog Solunca, oca Dragoslava - Draže Markovića.

U dogovoru sa ovim političarem NIN je trebalo da pokrene i temu “Zašto Srbija zaostaje”. Delu NIN-a se to učinilo kao srpska verzija hrvatskog maspoka, koji je horski pevao da je domaja opljačkana od “barbara sa Istoka”, pa su naslov promenili u “Da li Srbija zaostaje?”. I to je bilo dovoljno za svađu u srpskoj političkoj eliti: zašto prst u oko Hrvatskoj i Sloveniji, zašto tako rano, zašto tako neodmereno... Raspolućenost srbijanske političke elite povodom srpskog pitanja bila je preslikana i na redakciju.

Ipak, NIN je hrabrije od drugih kopao po zaboravljenoj istoriji, odlazio na noge iseljenoj Srbiji, otkrivao tragediju kosmetskih Srba... Kada je postao propagandno glasilo Slobodana Miloševića, NIN je postao i srpski na najgori mogući način. Toga se oslobodio marta 1991. godine.

Ako se prebroje tekstovi o Haškom tribunalu, Kosmetu, Republici Srpskoj, crkvi, mondijalistički anacionalista će svakako reći da NIN-om vladaju ljudi naglašene nacionalne svesti, ali da u njemu ima manje budalastog patriotizma nego u mnogim drugim medijima. Oni koji žive u redakciji znaju da je nacionalna temperatura njenih novinara sasvim različita i da među njima ne postoji saglasnost o nacionalnim ciljevima, načinu njihovog ostvarivanja, srpstvu.

I kada to nije hteo, NIN je bio beleg Srbije i srpstva za Hrvate, Slovence, Makedonce... U njemu su oni nalazili šta misli Beograd, srpska politička elita. Što je NIN jasnije i otvorenije zastupao nacionalne stavove političke elite Srbije, njegova prodaja na zapadu i jugu one velike Jugoslavije je jenjavala. Komunisti su bili gadljivi na srpstvo i tu se ništa nije moglo, a naročito su bili gadljivi na bahato “srpstvo” ovdašnjih komunista s kraja 80-ih i početka 90-ih.

Međutim, ni oni, ma koliko gadljivi, nisu mogli a da u svoje ruke ne uzimaju ćirilični nedeljnik iz Beograda onda kada je NIN bio promoter modernog novinarstva, mesto na kome su se redovno pojavljivale svetske ličnosti a pisale novinarske veličine. Godine 1982. NIN je uspeo da u Zagrebu proda 14 000 od svog tadašnjeg tiraža od 180 000 primeraka.

POLITIČARI su uvek bili kamen o vratu NIN-a koliko i njegovi zaštitnici. Tradicija je bogata. Kada je državni tužilac požurio da zabrani izlaženje lista već posle prvog njegovog broja 26. januara 1935. godine, zahtev je odbijen “i pomoću veza koje su osnivači imali u Presbirou”. Osnivači su bili komunisti, Presbiro zaštitni organ antikomunističke vladajuće većine, ali samo politički strasnici još ne znaju da nije sav život politika i da su kukavni ljudi čija sva ličnost stane u partijsku knjižicu.

Bez političke podrške što Mitre Mitrović, što Stanke Veselinov (koju NIN-ovi hroničari iz nekog razloga stalno preskaču), što Dobrice Ćosića, “drugi NIN” bi bio zamandaljen kao i “prvi” već posle svog 26. broja.

Prokletstvo novinara je i što mu je bliskost sa političarima i neophodna i užasno škodljiva po zdravlje. Bez te bliskosti novinar je uskraćen za mnoge informacije i teško da može dostići “treću dimenziju” koju je NIN stalno pokušavao da ponudi svojim čitaocima. Ali, to partnerstvo je i višestruko škodljivo. Prvo, zato što se gubi kritičnost jer, kako je rekao Stiv Tešić, i ubica koga upoznate deluje mnogo bolje od onoga koga niste upoznali. Drugo, zato što sa posrnućem političara sledi i potonuće novinara, njegovog sledbenika.

Na najdirektniji način se ta nesrećna veza u NIN-u videla kada Frani Barbijeriju nije bilo ni na kraj pameti da krije svoje apsolutno saglasje sa politikom srpskih liberala. Slavljenik je tada bio glasnogovornik Marka Nikezića, Latinke Perović, Mirka Tepavca...trudeći se da i sam, Barbijerijevim uvodnicima, kreira tu politiku. Kada je Josip Broz odlučio da ukloni srpske liberale, Barbijeriju je jedino ostalo da se uvodnikom oprosti od čitalaca i redakcije.

Prijateljstvo Dragana Markovića sa Dražom Markovićem završilo se tako što je drugi deo političke elite Srbije pisca serije “Otpisani” otpisao sa mesta glavnog urednika iako je u njegovom glavnouredničkom mandatu NIN možda doživeo i svoje najzvezdanije trenutke. Dušan-Kira Simić, jedan od glavnih urednika NIN-a, jednom rečenicom svojih svedočenja razvejaće ovu priču o Markoviću kao žrtvi sukoba dve Srbije, a u glavnog glumca će promovisati gorerečeno polubožanstvo: “S proleća 1979. godine Tito je od srpskog rukovodstva tražio ...odstranjivanje osmorice profesora Beogradskog univerziteta... i smenjivanje Dragana Markovića.”

Dobro obavešteni Kira Simić je primer glavnog urednika koga je smenio politički istomišljenik. NIN je objavio pismo u kome Dušan Bogavac osuđuje policijsko premlaćivanje mladića koji su nosili transparent poljske “Solidarnosti” na “mitingu solidarnosti sa palestinskim narodom”. I pismo čitaoca je 1982. godine bilo dovoljno da Ivan Stambolić pozove Simića telefonom i zatraži da u sledećem broju napiše nešto sasvim suprotno. Simić je to odbio. Draganu Markoviću, tada direktoru “Politike”, ostalo je da pozove Kiru da mu prijateljski kaže da se skloni sa očiju “ovima gore” jer ne mogu više da ga gledaju. Sklonio se u NJujork kao dopisnik “Politike”, baš kao što je zbog besa političara Đorđe Radenković završio kao dopisnik iz Indije.

Mirka Đekića je sa mesta glavnog urednika smenio Slobodan Milošević, čovek čiji je uticaj na NIN bio najpogubniji i protiv čijeg je postavljenja na mesto predsednika Centralnog komiteta glasao i legendarni glavni urednik NIN-a Dragan Marković. Đekiću je ipak bio bliži Stambolić i nije želeo da prihvati ponudu: “Samo pređi kod nas, sve će ti biti oprošteno.” Brzo su se našli oni koji su ponudu prihvatili.

Na udaru Miloševića našao se i prvi glavni urednik NIN-a Najdan Pašić, koji je prinudno penzionisan kao predsednik Ustavnog suda Srbije.

Juriš na Srbiju Milošević je započeo osvajanjem NIN- a. Pre njega političari su se zadovoljavali smenom neposlušnih glavnih urednika. Milošević je bio prvi i jedini koji je javno tražio “rekonstrukciju cele redakcije” zbog čega su “ninovci” na ulaz stavili natpis “Redakcija u rekonstrukciji.” Pošto je osvojio i “Politiku” i državnu televiziju, Milošević je posle najvećih demonstracija opozicije mogao da vrati NIN-u pravo da sam bira svog glavnog urednika. Apokrifna je verzija da je to učinio na nagovor svoje supruge. I NIN je ninovski hvalisavo mogao da objavi na naslovnoj stranici: “Oslobođen NIN.”

Delimično, jer se Milošević nije predavao. Kada je NIN posvetio jednu “Našu temu” Miri Marković, a potom i tekst u kome on hrani nju preko stola, vladar Srbije je odlučio da posluša direktora “Politike” Žiku Minovića i pristane da NIN izađe iz “Politike”. NIN je morao iz “Politike”, a još neraspetljana istorija kaže da je Bogoljub Karić požurio da ponudi kupovinu NIN-a. NIN to nije hteo, a posle, kada je hteo i kada je našao kupce, Milošević nije dozvolio obilato kršeći zakone koje su u Skupštini izglasavali njegovi socijalisti uz pomoć radikala.

Posle Miloševića, na svojoj strani NIN su hteli da imaju i Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, ali to je isuviše bliska istorija, odnosno svakodnevica NIN-a, koja sprečava bilo kakvo objektivno pisanje o njoj.

ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO I KREATIVNI RUKOPIS su simboli kojima se NIN kitio češće od bilo kojih drugih novina. I za jedno i za drugo je neophodno da imate dovoljno junaka koji se na muci poznaju, ali je potrebno i pravo vreme. Strogo jednopartijsko jednoumlje sklonije je kreativnom rukopisu nego istraživačkom novinarstvu.

Nisu svi najbolji novinari bili u NIN-u, ali je u njemu uvek bilo najviše najboljih.

Sedamdesetih godina NIN se mnogo više držao istraživačkog novinarstva kojem je generacije novinara na Fakultetu političkih nauka učio “ninovac” Sergije Lukač, ponavljajući: “Činjenice su svete, komentar je slobodan.”

Ma koliko ljudi sa dužim stažom u NIN-u ne vole da primaju nove snage, činjenica je da je on vrhunce svojih istraživanja i kreacije imao u trenucima kada je u redakciju dovođena sveža novinarska krv. Mladost je bila razlog za kreaciju, za otimanje slobode, zrelost da ih pretvori u tradiciju. Urednička ekipa NIN-a 1950. godine nije imala nijednog starijeg od 30 godina; Marković je dovođenjem i junoša i iskusnih novinara uspeo da stvori ekipu snova koja je prosto mamila ostale novinare da je kopiraju ako mogu.

Ali, kao što madridskom Realu buljuk fudbalskih velikana ne donosi titulu prvaka, tako ni redakcija novinarskih veličina pod upravom Teodora Anđelića nije odvela NIN na presto, već na najnižu tačku u njegovom žurnalističkom trajanju. Za uzlete u novinarstvu potrebni su i klima u društvu i duh zajedništva u redakciji.

NINOVCI su izraziti individualci, što ih često pretvara u gomilu rogova u vreći koji misle da znaju više od drugih, umeju bolje i više vole NIN. Većina ih u ljubavi prema NIN-u verovatno ima i neki erotski doživljaj, kako je to jednom primetio Dušan Veličković, jedan od glavnih urednika NIN-a, pa je razumljivija divlja strast sa kojom “ninovci” umeju da se međusobno obračunavaju ne libeći se da na sve strane javno blate novine od kojih žive. Vrhunac tih sukoba zbio se početkom 1997. godine kada je Upravni odbor NIN-a smenio glavnog urednika koga je podržavala većina redakcije. Usledio je štrajk, prvi u istoriji NIN-a.

MODERNIZAM je bila mantra i NIN-a iz 1950. i NIN-a Frane Barbijerija, koji je njime u jugoslovensko novinarstvo uveo “njusmagazinsku formulu”. NIN je promovisao svetske trendove i negovao njihove ovdašnje sledbenike, često uprkos zvaničnim stavovima.

NJegova redakcija iz 1950. je porodila i Muzej savremene umetnosti i Atelje 212 i Fakultet političkih nauka, gromadno mnogo za duh i dušu naroda.

Danas, posle godina izolacije i bede, NIN nije moderan koliko je umeo da bude. Ali, pogledavši u sebe u sedmoj deceniji postojanja, NIN je i dalje najtiražniji njusmagazin u Srbiji i još može da se hvali da utiče na one koji utiču. Ali, izgubivši monopol na rušenje novinskih tabua, pravo da se jedini diči svojim kreativnim rukopisom, privilegiju da bude promoter modernizma, volju da bude isključivi čuvar srpske kulture... NIN se našao u poziciji da samom sebi kaže da je tradicija najbolja onda kada je sami stvarate.

26. januar 1935. godine: Izlazi prvi broj Nedeljnih informativnih novina. Redakcija izvrdava nalogu tužioca za zaplenu tiraža 7. septembar 1935. godine: Štampa se poslednji, 26. broj NIN-a. Rešenje o zapleni i zabrani daljeg izlaženja sudski potvrđeno 7. januar 1951. godine: Izlazi prvi posleratni broj NIN-a. Pokretači drugog NIN-a su Najdan Pašić, Đorđe Radenković, Stevan Majstorović, Dragoslav-Zira Adamović... Prva trojica se smenjuju na mestu glavnog urednika NIN-a. Prvi broj štampan u tiražu od 50 000 primeraka. Mitra Mitrović se uhvatila za glavu kada je videla tekst “Vazdušni milionar” o pilotu koji se zamerio komunistima. “Pa zar u prvom broju!?”, zavapila je Polovina 1951. godine: Redakcija shvata da je pod partijskom istragom. Na sastancima redakcije se govori: “Molimo dežurnog cinkaroša da ovo ne snima.” Autor tog cinizma je Borislav Mihajlović Mihiz 26. broj NIN-a: Partijski vrh žestoko kritikuje NIN zbog teksta “Muzički četvorougao”... Milovan Đilas odustaje od zabrane novina Jesen 1951. Prvi javni napad na NIN u Književnim novinama zbog “buržoaskog zastranjivanja” Leto 1951. godine: Izlazi prvi i jedini broj posebne edicije Izbor iz svetske štampe. Vlastima se to nije dopalo Kraj 1953. godine: Ustanovljena NIN-ova nagrada za roman godine, jedan od zaštitnih znakova NIN-a Novogodišnji broj 1954. godine: Ninovci misle da će ih partijski vrh raščerečiti zbog humoreske Branka Ćopića “Izbor druga Sokrata” 1959. godine: NIN ulazi u “Politiku”, čiji se direktor mršti na “gospodu iz NIN-a” Leto 1969. godine: Đorđe Radenković podnosi ostavku na mesto glavnog urednika posle žestoke kritike ankete “Jugosloven - ko je to?”. Na mesto glavnog urednika dolazi Frane Barbijeri. Pod njegovim vođstvom NIN postaje njusmagazin i znatno povećava tiraž, ugled i uticaj 25. oktobar 1972. godine: Frane Barbijeri podnosi ostavku pošto je Josip Broz Tito počistio njegove mentore - srpske liberale 20. jul 1975. godine: Dragan Marković postaje glavni urednik NIN-a. NIN premašuje tiraž od 110 000 primeraka Početkom 1977. godine: Prvi put dodeljena NIN-ova nagrada za publicistiku, ustanovljena na predlog Miloša Mišovića Maj 1980. godine: Umro Josip Broz. NIN zabeležio najveći tiraž, oko 400 000 primeraka Leto 1982. godine: Partijska organizacija NIN-a objavljuje da ne prihvata javnu kritiku koju joj je izrekao Centralni komitet 1982. godina: NIN ima prosečan tiraž od 180 000 primeraka Maj 1987. godine: Počinje borba za NIN između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića, koja se završava odlaskom Mirka Đekića sa mesta glavnog urednika 1. novembra 1987. godine 1990. godine: Grupa novinara napušta NIN i osniva prvi privatni njusmagazin “Vreme” 29. mart 1991. godine: NIN poručuje naslovnom stranom da je “oslobođen” Proleće-leto 1993. godine: Živorad Minović, direktor “Politike”, predlaže izlazak NIN-a iz ove novinske kuće Januar 1994. godine: NIN je samostalan, ali ostaje društveno preduzeće Jesen 1994. godine: Milošević zabranjuje štampanje NIN-a u “Politikinoj” štampariji i prodaju u njenoj mreži Zima 1997. godine: Prvi štrajk u istoriji NIN-a. Većina novinara štrajkuje pružajući podršku Dušanu Veličkoviću, glavnom uredniku koga je smenio Upravni odbor 27. mart 2003. godine: NIN prelazi na puni kolor 26. januar 2005. godine: NIN obeležava 70 godina postojanja