Pomilovanje za pse

Ovih dana neke novine, samo neke od tolikih novina koje u Beogradu izlaze, objavile su vest, skromnu vest u nekoliko rečenica, da je pas Cane, simbol Kalemegdana - otrovan.

Prema kazivanju očevidaca, pas je otrovan podmuklo, čistom azijatskom prevarom. Bio je miran i pitom, o njemu su brinuli mnogi ljudi koji vole Kalemegdan, redovno su ga vakcinisali, hranili i mazili. Cane je voleo ljude i verovao je ljudima. Bio je ponosan na svoju ogrlicu i podatke ispisane na njoj, koji su govorili da Cane nije tikva bez korena.

U trenutku kad su mu prišla dva trudbenika, dva stahanovca, nije ni slutio da su to borci za reforme, koji imaju važan zadatak: brzo približavanje Beograda i Srbije Evropi. Jedna od prepreka našem putu ka Evropi jesu i psi lutalice (koji li je idiot smislio ovaj naziv za pse koje su ljudi, u vreme velike bede, izbacili na ulicu) i zato ih naši reformisti u poslednje vreme ubijaju, truju, polužive spaljuju, kao da psi nisu božja i bezgrešna stvorenja. Veliki Dostojevski kaže da su na zemlji samo ljudi grešni, a životinje nisu i zato su one bliže Hristu nego mi sami.

LJudima nije bilo dovoljno što su pse izbacili na ulicu, nego su im smislili i ponižavajući nadimak - lutalice. A zašto ne boemi? Reč je o psima koji svoj život žive specifično, od danas do sutra, od jedne kore hleba do druge, od milosti božje i samilosti retkih ljudi (baš kao ljudi skloni nekonvencionalnom načinu života) i oni zaslužuju taj otmeni francuski naziv daleko pre nego neka pijandura, koja na taj naziv i nema prava.

Tužno je to što se desilo psetancetu Canetu, simbolu Kalemegdana, pa dolepotpisani kao da podsvesno odlaže opisivanje tog mučnog zločina. Neka čitalac, ipak, zna da su ona dvojica što ih zovemo radnicima za deratizaciju prišla Canetu da ga pomaze, a onda su mu naglo otvorili usta i ubacili otrov. Očevici kažu da im se učinilo da su to bile neke dve kuglice. Mnogi su ljudi dotrčali, ali otrov je bio veoma jak i Cane je ubrzo izdahnuo.

Novinari, oni najtalentovaniji, zaduženi za crne hronike, pojedinačna i nepojedinačna ubistva, napisali bi (slutim) da je pas bio žrtva klasične sačekuše i da je posao vrlo profesionalno obavljen.

Nikada psi u Srbiji nisu živeli kao psi u Engleskoj. Mi imamo, a ne Englezi, i ovakve izreke: mrzim ga kao psa ili ubiću ga kao psa ili odraću ga živog, kao psa.

Pasji život u Srbiji i Beogradu postao je još teži u vreme one velike ekonomske krize. Ta kriza još traje, manja je nego što je bila, ali i pasa je manje nego što ih je bilo. LJudi su ih sistematski tamanili, a sve pod izgovorom da psi postaju opasni po ljudski život. Dobro, neka bude i tako (mada je pre reč o izanđalom preterivanju), ali zašto niko nije uradio jedno pošteno istraživanje koje bi pokazalo koliko je ljudi stradalo od pasjih zuba, a koliko od ljudske ruke. Koliko su puta psi ujeli čoveka (ili dete), a koliko je puta čovek nasrnuo na čoveka. Neka neko, konačno, objavi te podatke, i naša će javnost ostati zabezeknuta. To nikako ne znači da će se Srbi izviniti psima koje su potamanili, niti će pomoći da se odnos prema ovim nesrećnim bićima promeni (surova tradicija vrlo je neumoljiva), ali će se nekom novinarskom lupetalu iz nekakvog Blitzkriega protiv pasa bar moći kazati da ne zna šta radi.

Možda je prokleta sirotinja mnoge ljude naterala da pse izbace iz kuća. Ali, kakvi su to, ipak, ljudi? Naš veliki pisac Dušan Kovačević, pominjući, jednom, neveselu sudbinu pasa i ljudsku ravnodušnost prema njima, rekao je da psi nisu glasali za one koji su uništili naše živote i da ih bar zbog toga moramo poštovati.

Upotrebićemo jedan eufemizam, u pitanju - zašto većina Srba ne voli pse, mada ima ljudi koji misle da većina Srba mrzi pse (koliko li je samo naš vrli patrijarhalni i pravoslavni domaćin pogrdnih naziva dao psu?). Nema jednog odgovora. Naša istorija bila je surova i naš poznati istoričar Vladimir Ćorović, pišući svoju istoriju Srba, ne krije da smo surov narod. Balkanski. Onda, pas je kod Turaka proglašen poganom životinjom a Turci su na Srbe više od četiri veka uticali. Imali smo i pola veka komunizma, koji se trudio da zatre sve građanske vrline, da uništi emocije kod ljudi, kako bi, “očeličeni”, okorčagovljeni, imali snage da poruše i crkve ako treba, i Boga da ukinu, zauvek, a pse da prepuste kapitalističkoj dekadenciji, dok je novi čovek crvenog izlazećeg sunca ne dokine.

Koliko je taj novi čovek postao veliki neprijatelj pasa, primetiće i sam Bulgakov. “Pseće srce”? Da. Ovako tuguje pas koji je preživeo revoluciju. Na sav glas kuka sovjetski pas kako mu mećava u dvorištu peva opelo, a on zavija zajedno s njom jer ga je jedna bitanga, kuvar u menzi za redovnu ishranu Centralnog saveta narodne privrede polio vrelom vodom. “Kakav skot, a ovamo proleter.”

I onda se pas, sa setom, setio priče koju su mu pričali stari psi, iz carske Rusije i u toj priči pominjali su kuvara Vlasa, sa Prečistenke. Koliko je taj života spasao! Kad Vlas psu baci kost, na njoj frtalj mesa. “Neka mu je carstvo nebesko, jer je bio prava ličnost, kuvar kod grofova Tolstojevih.”

Naš će put u Evropu još teže ići ako nastavimo da pse tamanimo kao da nisu božja stvorenja. U Evropi se psi ne truju bezdušno, azijatski. Voze se tramvajem, sede u kafanama, nose kačkete i žakete, kad je hladno. U Evropu se ne može tako, bez fraka i rukavica.