Manje od pola

Evo me, živim mirnim životom kod Bruna, gledam šampione “Mominog” bilijarskog salona i ljubitelje kuglanja. Posmatram svet kako hoda u čudnim cipelama. Bio sam i na paradi povodom VESELOG DANA, sa homosima, lezbosima i preostalim gedovima koji su surovo degradirali srednjovekovni engleski hit izraz “gadž”. Izgledali su mi tužno pa sam napravio kovanicu “ged”, od veseo i tužan. Bruno me zove Jugo i misli da Jugoslavija još postoji. Ja ćutim dok ispijam pivo. Onda mu kažem, između dva srka, kako toga nema, gotovo, kaput, zip, nada. On tvrdi da se Juga još uvek graniči sa Italijom, barenko po ljudima. Nikad se ne zna čime se sve može zaneti duša.

Javio mi se Reljić iz NIN-a. Pita da li bih nešto napisao za svečani broj. Moj celokupni sistem radi na daljinski upravljač: kad neko pritisne “H” ja se smejem upadljivo histerično. “E” je nekad služilo za erotiku, ali se značajno izlizalo. Slobodan pritisnuo “S”.

Sećanje. To me polako satire, imao sam već tri bdžpass operacije na zadatu temu. Ubi me prejako sećanje. Odmah pomislim na čaršav, tako smo nekad zvali stari NIN: bile su metar sa metar, kad otvoriš novine na sredini. Današnje su nekako - manje od pola.

I šuškale su. Novi NIN ne šuška.

Zašto “Momina” kafana, pitam Bruna?

Tako je Antoaneta htela, kaže. Jednu u Čikagu, jednu ovde u San Francisku.

Nisam znao da se Momo na engleskom izgovara Antoaneta.

Znaš valjda ko je bio Momo? Salvatore Momo Giancana.

Ne znam, kažem. Ja sedim ovde zbog Kapora. Imam utisak da je Moča vlasnik.

Sazidao sebi spomenik u SF, na uglu Druge i King ulice.

Momo je bio šef bosova. Kec. Još od rođenja. Onda se 1955. Tondž Accardo odrekao prestola i ostavio ga Momi. I Momo ustoličen kao “capo di Chicago”. Držao je Kenedijeve u ruci. Sa čime se sad graniči Juga?

Sećam se kako sam odlazio u Cetinjsku, na prvi sprat, da naplatim honorar na blagajni. Sedamnaest soma. Objavili mi priču u čaršavu 1966. Pre mene Crnjanskom, Kišu i Jaši Grobarovu. Bože, koje društvo! Zlatno vreme bez akademika. Morao je da šušti taj stari NIN. Odmah zatim još jednu, zvala se UKUS KRUGA, ne znam šta je s njom, mada je ostala u krugu. Nečijem. Nisam nikog poznavao, otišao bih neki put kod Duška Matića i Lele, mogao sam da pričam što god sam hteo, a da me Duško razume. Nije bio uticajan. Moj otac je kao kraljev gardista imao toliko uticaja kod komunjara da je svake godine morao da zavija badnjak u POLITIKU ili u NIN, da se ne vidi. Verovao je da se “Politikina” izdanja ne provide jer fina bezdrvna hartija još nije bila u opticaju. Držati badnjak javno pedesetih godina je bilo isto kao prenositi pola kile heroina na bugarskoj granici u providnoj kesi.

Antoaneta je njegova ćerka. Momova ćerka. Ona je znala SVE o tati. Čitao si knjigu? I film su napravili. I Momo i ona su bili pojam za omertu. Je l’ kod vas u Jugoslaviji postoji omerta? To je zakletva pred samim sobom na ćutnju. Pred Bogom, ako hoćeš, mada je kod vas Bog zabranjen. Zar nije Tito dekretom ukinuo Boga?

Šta sam uradio sa onih prvih sedamnaest soma? Popio sa kumom Zrpom još u starom “Šumatovcu”. I ostalo bi još nešto da izvedem princezu Dunju Mišković na večeru. I ostalo bi JOŠ da kupim novog DŽimija Smita kod Žilijena Lazića u “Jugoslovenskoj knizi”, gore na spratu. DŽez frik. A mogao sam da uzmem nove cipele “brukserice” u podzemnom prolazu. Zvali su ćaleta zbog mojih odlazaka u američku čitaonicu. LJudi iz “službe”. Nije znao šta da im odgovori: zbog jezika je bilo tupo jer se u am. čit. nije učio ruski. Posle nije znao da objasni ni zašto smo kao potomci Uroša Mrnjavčevića napustili Prizren i zapalili za Liku. Nije hteo da opisuje naše kumstvo sa Milutinom i Nikolom iz susednog Smiljana jer nije znao ko ga pita i zašto. Omerta u Srbiji?

Stari NIN je bio bolji, kažem Brunu.

Sve staro je bolje.

Nije.

Jeste, kaže Bruno. Slušaj mene, današnja lazanja ima ukus sapuna za pranje veša. To Antoaneta zna: šta se desilo sa mafijom posle Giancana? Skinuli Momu i ukinuli tradiciju. Posle je svako mogao sve.

Kakve to veze ima sa NIN-om?

Ne znam ko je taj tvoj NIN, ali stare stvari su imale organizaciju. Kao lazanja ili minestra con le vongole, zna se koji su sastojci. Danas pola toga nedostaje. Gledam našeg kuvara, ubacuje rezance umesto fregule.

NIN se ne bavi tim stvarima. Ima tradiciju nagrade za roman godine. To se neguje već decenijama. Najznačajnija književna nagrada u Jugi. Tu se zajebem, kao da sam mu intimno priznao da Juga još postoji.

Vidiš, odjednom se Bruno naprasno obradovao - tradicija je zlato.

Nije, kažem, stvar samo u tradiciji. Tradicija je dobila pomoć sa strane - pojavile su se nove književne nagrade. Imamo mi tamo zlatnu plaketu fabrike zejtina, lovorov venac pesnika bez pesme i srebrnu sajlu benzinske pumpe iz okoline Bajine Bašte.

Izvanredno, viče Bruno, i na tren mi se učini da me stvarno razume o čemu govorim.

Još jedno pivo?

Ne, kažem, trenutno sam na Atkinsu.

Uzmi, na moj račun. Vidim da smo isti - i tebe će, baš kao mene, nostalgija nadživeti.

Hoće, kurac.

Bruno, ja znam nešto što ti nisi naučio u ovoj kafani... nostalgija nije ništa drugo nego nezadovoljstvo sadašnjim trenutkom.

Ogromno.

Mika Oklop