Tačka na joti*

U trenutku kada je u Savezu komunista, na nedavnim, tzv. idejnim plenumima, postignut za naše prilike visok stepen saglasnosti, barem o tome da se društvena kriza može preovladati jedino koncentracijom ljudi i njihove pameti oko pozitivnih društvenih programa, a nikako umnožavanjem neprijatelja i njihovim sladostrasnim ideološkim tamanjenjem, za reč se, mimo dnevnog reda, javio Dušan Mitević, član Predsedništva GK SK Beograda, i otkrio javnosti da su beogradski studenti, na naslovnoj strani svoga lista, uvredili Dan mladosti (!) i druga Tita. Beogradski studenti su, dakle, naši novi neprijatelji, a Mitević i njegovi istomišljenici uzeli su na sebe da nas od naših novih neprijatelja brane i, ako Bog da, odbrane.

Oni koji pamte Mitevićeve nevolje s javnošću, možda će se i iznenaditi što se usudio da sebe još jednom stavi u središte pažnje, budući da se ogromna većina njegovih dosadašnjih javnih istupanja, po pravilu, završavala potpunim debaklom... Mitević je svojim stavovima više puta uspevao da zbuni i uznemiri svoje partijske drugove, ali i da izbori i utvrdi ugled jedne od najdogmatskijih glava u ovoj sredini. Ovakva mentalna struktura Mitevićeva i priroda njegovih političkih iskaza nisu mu, doduše, smetali da se održi na istaknutim javnim i političkim funkcijama i biće da je to našeg druga uverilo kako dogmatizam i te kako može da bude od koristi u našoj borbi za samoupravni socijalizam, ali i ličnoj borbi za karijeru. Sledeći ovakvo svoje uverenje i iskustvo, naš se drug odao dogmatizmu kao svojoj novoj religiji i ubrzo postao prvosveštenik jednog novog ideološkog reda - karijernih dogmata - u kojoj se funkciji, evo, javlja da bi nas zaštitio od studentskih ideoloških bezobrazluka.

Mitević, razume se, nije jedina dogmatska glava koja budno prati zbivanja u našem društvu, ali je svakako jedna od onih glava i pojava koje su svoju religiju do kraja stavile u funkciju sopstvenog političkog karijerizma. NJegov dogmatizam, naime, nije stvar ubeđenja koje bi se imalo uvažavati, uz sve neslaganje s njim, već stvar trenutnih i utoliko promenljivih opcija koje karakterišu svaki politički karijerizam, ali i društveni trenutak u kojem se sve opcije javljaju i nastoje da postanu politički moguće, štaviše, politički operativne.

Mitević zaslužuje javnu pažnju samo zato jer je, u izvesnom smislu, postao metafora kriznog stanja duha i morala; svojim političkim postojanjem i delanjem on je neka vrsta komentara složenosti i protivrečnosti aktuelnog društvenog trenutka. Mitević je rezultat inercije i sporosti s kojom se društvo oslobađa lošeg nasleđa, on je, u isti mah, i tuga i opomena, razlog za rezignaciju, ali i motiv za etičku doslednost.

Kao što i primer najnovije njegove intervencije pokazuje, Mitević stupa u akciju u trenutku kad maska ideološke pravovernosti postaje sredstvo i argument za postizanje drugih ciljeva: znaju i Mitević i njegovi istomišljenici i nalogodavci da naslovna strana Studenta ne vređa ni Dan mladosti ni druga Tita, ali im je ova perfidna optužba potrebna kao tačka na joti u osujećivanju izbora glavnog urednika Studenta koga, na Mitevićev užas, mnogi znalci smatraju veoma kompetentnim i “podobnim” za posao koji je hteo da obavlja. Mitevićeva intervencija ima, dakle, smisao političke insinuacije i intrige, sračunate na to da onemogući i na duži rok diskredituje jednog mladog čoveka koji je, u svojoj poletnosti, poverovao da ga spremnost i sposobnost da iznosi i brani sopstvena mišljenja mogu samo preporučiti za posao na koji je konkurisao. Eliminacija jednog koji nije “naš” stvara prostor jednom “našem” - to je osnovni princip proširene reprodukcije poslušnika koja otvara perspektivu totalitarnog društva istomišljenika, poznatog iz jedne ranije faze razvoja socijalizma.

Eventualnim pristajanjem uz Mitevićeve insinuacije otvorili bismo, dakle, širom vrata poslušništvu i karijerizmu mladih ljudi, doprineli bismo širenju sindroma Mitević među omladinom, uz istovremeni rizik da u dogledno vreme svi oni koji se suprotstave političkoj opsesiji koju sindrom Mitević pospešuje budu proglašeni, ne samo za opadače Dana mladosti i druga Tita, već i za neprijatelje socijalizma, samoupravljanja, mira u svetu i ukupnog progresa čovečanstva (...)

Potreba da se bude vlasti pri ruci, a pogotovo onoj vlasti koja nekog “ruši” - jedna je od najsuštinskijih odlika svakog karijerizma: svako “rušenje” podrazumeva izmenu personalnog rasporeda, a svaka promena rasporeda otvara izglede na nova postavljenja. Karijerista po vokaciji jednostavno ne može da odoli izazovu personalnih političkih sukoba; učestvujući u smenjivanjima i postavljenjima, on ne stiže da položi račune ni o svojim političkim opredeljenjima, ni o svom redovnom poslu. Karijerizam je, zaista, full-time job koji apsorbuje sve čovekovo vreme i snage, ne ostavljajući mu mogućnost da se bavi poslovima iza kojih ostaju vredniji rezultati od gomile intriga i insinuacija.

Najnovija Mitevićeva intervencija u slučaju Studenta predstavlja, takođe, primer nekontrolisanog zagađivanja lokalnog, a bogme i jugoslovenskog političkog prostora. Opsesivna briga o redovnom snabdevanju ovog prostora uvek novim količinama političkih neprijatelja obelodanjuje se, nezavisno od svojih krajnjih ciljeva i motiva, kao politička opstrukcija par edžcellence: preći preko nje ćutanjem ili odmahivanjem ruke ravno je saučesništvu u političkoj raboti koja zbirom svojih “sitnih” i “naivnih” učinaka na neodređen način odlaže trenutak moralne i političke stabilizacije društva. Uveren sam da je ogromnoj većini ljudi ipak više stalo do takve stabilizacije nego do pojedinačnih karijera i sumnjivih strasti koje se uprežu u službu njihovih ostvarivanja.

BRANISLAV MILOŠEVIĆ

(NIN, 22. maj 1987)

Autor je preminuo 17. januara 2005.

* Ovaj tekst objavljen je u NIN-u, u petak 22. maja 1987. godine. Sutradan, u subotu, 23. maja, Politika je objavila veliki “odgovor” pod naslovom: “Zašto ministar kulture SR Srbije brani antititovsku liniju?” Tekst je, kako se tokom godina saznalo, bio napisan u kuhinji Mire Marković, a potpisan imenom jednog novinarskog nesrećnika koji je, u najboljoj tradiciji Politikinog služenja režimima, danas dao svoje ime, a sutra će i život, ako treba, za pobedu demokratskih ideja i snaga.

Osnovna namera mog teksta bila je da zaštiti redakciju Studenta od opasnih, pogromaških insinuacija tadašnjeg ideološkog žari-palioca u Gradskom komitetu. Bez obzira na nepredviđene reakcije i posledice, čini mi se da sam, barem delimično, uspeo u svojoj nameri: zombiji buduće antibirokratske revolucije prestali su da ganjaju studente, ali su im, naravno, ukinuli list.

Mislim da je ovo pravo mesto - jedna fusnota, dakle - na kojem treba skrenuti pažnju da se nekadašnji branitelj Titovog lika i dela danas pojavljuje u ulozi okretnog kustosa u nacionalnoj galeriji pseudodemokratske obnove. On, danas, nije više tako siguran na čijoj je strani, ali je još spremniji da čak i lično profitira za stvar demokratije u Srbiji. Ogromna energija političke transformacije kojom raspolaže potkazivač studenata iz ‘87. godine gotovo da prevazilazi moći jednog čoveka: sve mi se čini da je u pitanju čitava organizacija ili služba koja se pod ovim podnebljem pojavljuje pod nekoliko imena, od kojih je jedno upravo ime stalnog specijalnog savetnika svih prošlih i budućih pretendenata na vlast u Srbiji.

Tekst objavljen u NIN-u potvrdio je da u srpskom rukovodstvu postoje dve frakcije i da je sukob među njima neizbežan. Pošto nije bio ni naručen, ni najavljen, kao prilog predstojećem političkom obračunu, tekst je izazvao zabunu u oba tabora. Frakcija buduće antibirokratske revolucije doživela ga je kao iznenadan, mučki napad na sopstvenu ideološku poziciju i, u refleksnoj samoodbrani, brže-bolje je tu svoju poziciju identifikovala kao odbranu Titovog lika i dela.

Moji politički prijatelji iskreno su se uplašili optužbe da bi oni mogli podržavati nekoga ko misli da je drug Tito fizički mrtav već sedam godina, a da mu politički testament još duže ne emituje nikakve produktivne signale. Dokazujući da su jednako dobri titoisti kao i njihovi politički protivnici, moji prijatelji su doživeli, na žalost, da ih frakcija antibirokratske revolucije pomete sa političke scene kao poslednje titoističke fundamentaliste. Onaj ko se uplašio ozbiljne političke, gotovo akademske rasprave o Titu, na vreme, imao se naslušati prostačke halabuke Osme sednice. Ovo je samo jedan od dokaza da je Osma sednica bila politička posledica, a ne uzrok političkih procesa i događaja u Srbiji tokom poslednje decenije.

Istog dana kad je tekst objavljen u NIN-u, dobio sam pismo sledeće sadržine:

“Druže Miloševiću,

Mi, članovi Redakcije i saradnici lista Student, iskreno obradovani Vašim tekstom u poslednjem broju NIN-a, za koji smatramo da predstavlja ‘korak od sedam milja’ u uspostavljanju uslova za vođenje istinskog demokratskog i civilizovanog dijaloga, osećamo se obaveznim da Vam saopštimo; ponosni smo što ste Vi sekretar za kulturu SR Srbije i verujemo da ljudi kao Vi neće ostati u manjini”.

(Slede potpisi 16 članova Redakcije i saradnika: Miroslav Višić, Steva Milovanović, Dragan Petrović, Vesna Raos, Svetlana Vasović, Steva Šićarov, Radovan Vujnović, Miodrag Jauković, Indira Verem, Stevo Batić, Jasmina Ikonić, Aleksandar Bošković, Dragan Ristić, Stefan Zoks, Vladimir A. Milić, Dušan Marić.)

Na ovo pismo bio sam i ostao ponosan, utoliko više što od dana kad sam ga primio, do danas, nisam upoznao više od dvoje-troje njegovih potpisnika.