Hoće li Ognjenka zaigrati čarlston?

Bitka za srpski film počinje početkom ove godine 26. januara kada u bioskope ulazi “Mi nismo anđeli 2”, nastavak jedinog autentičnog repertoarskog pogotka devedesetih. Odličan film. Film u kome, nažalost, upravo zato što je nastavak, biva načeta supstanca. A načinje se zato što je srpski film upokojen i postoji samo u sećanju. Da bi se rehabilitovao, mora se zagrabiti čas iz koga ga se još po dobru sećaju. Drugi “Anđeli” su donacija organa srpskom filmu. Ukoliko uspe, srpski film će ostati živ. Sakat, ali živ. Ukoliko ne uspe, ostaće mrtav i unakažen.

Naravno, čak i posle smrti, nastajaće filmovi koje će neko nazivati srpskim jer koproducenti iz većih zemalja neće biti raspoloženi da ih proglase za svoje. I ti filmovi će nastajati pod patronatom ljudi zaduženih za razvoj kinematografije u Trećem svetu.

I jednog dana će arheolozi biti zgranuti nad nama, misleći da je naša jadna produkcija nastala iz selekcije najtalentovanijih. Da je “Sivi kamion crvene boje” zaista najbolji projekat koji je ponuđen. Čak i obavešteni ljudi iz okruženja tako misle. Verujte mi. To ne smemo sebi da dozvolimo.

“Čarlston za Ognjenku” je sledeća presudna bitka. Ako će “Anđeli 2” zahvatiti u prošlost kako bi spasili naš film, “Ognjenka” je korak napred i pokušaj definisanja autentičnog srpskog repertoarskog filma za novi milenijum. A bogami i nečega što nas može reprezentovati u svetu. U krajnjoj liniji, filmovi koji su nas do sada najuspešnije reprezentovali, poput Kusturičinih, izrazito su repertoarski relevantni u svetu. Zamislite šta bi bilo da su još bili dobri?

Ono što ovaj tekst razlikuje od benevolentne najave, bazirane na pretpostavkama da će stvari ispasti dobro, jeste činjenica da sam proučio scenario i koncept iz koga “Ognjenka” treba da izraste. Za razliku od žalosnih kritika o delima koja su nepopravljivo (ili u slučaju srpskog filma, neizlečivo) snimljena, “Ognjenka” je kritičarska investicija u nešto što nije snimljeno, zato što se već jako dugo nema šta lepo reći o onome što jeste.

Prvi susret sa radom Uroša Stojanovića, pored raznih spotova koje je radio, među kojima su neki najbolji od naših, javnost je imala kada je prikazan njegov spektakularni studentski rad “Vešala za dvoje”, u kome je ambiciozno napravio špageti vestern farsu od “Banović Strahinje”. Već u tom kratkom filmu, Stojanović je pokazao da je korak ispred aktuelnog srpskog filma.

Logično se postavlja pitanje kako onda tako superioran autor nije do sada uspeo da snimi film? Odgovor je jasan, ako bi se film uporedio sa matematikom - u Srbiji se na filmu radi samo sabiranje i oduzimanje. Za to su dovoljna dva razreda osnovne. Otud srpskom filmu već godinama nisu potrebni talentovani i fakultetski obrazovani ljudi već neko ko se potvrdio da može da sklopi film.

“Vešala za dvoje” su prikazana na velikom ekranu hercegnovskog festivala, iste sezone kada i “Stršljen” Gorčina Stojanovića, prvi strateški poguban srpski film. Uroš je najavljen kada je Gorčin podmazao sunovrat srpskog filma.

Ozbiljan rad na “Čarlstonu za Ognjenku” počinje 2001. godine, u sezoni kada su Munje bile prva infuzija srpskom filmu koji je u tom trenutku prešao sa tridesetpetmilimetarske i honorisane produkcije na digitalno-dobrovoljno-učesničku metodu. Srpski producenti su zdušno istrošili tu energiju u predstojećih godinu dana.

Kada je “Rat uživo” Darka Bajića, prvi istinski loš Bjelogrlićev producentski film, trijumfovao u Herceg Novom, “Ognjenka” je najavljena kao njegova sledeća produkcija. To je bio sledeći hercegnovski susret sa Stojanovićem.

Na jesen iduće godine, dolazi konačni nebeski preokret za srpski film - “Zona Zamfirova” ostvaruje rezultat od milion gledalaca, čime se plasira među tri najgledanija u istoriji. I uopšte, te jeseni, svi prikazani filmovi - “Lavirint”, “Mrtav ‘ladan”, “1 na 1” i “Mala noćna muzika”, imali su solidnu gledanost.

Kada je “Zona” oporavila srpski film, umesto da se taj nastanak srpskog mejnstrima iskoristi za uvođenje kvaliteta u glavni tok, propuštena je istorijska prilika. Kao najdirektnija posledica “Zone”, snimljen je sledeći Šotrin film, pod pretpostavkom da je on zapravo glavni adut “Zoninog” uspeha, a ne nešto drugo. Zato i ne treba da čudi da su cifre u srpskom filmskom biznisu, dve godine posle “Zone”, tri puta manje nego onda.

S druge strane, brojnim bitkama iznureni Šotra, suštinski jeste jedan od najzdravijih srpskih reditelja. On je nepretenciozni pripovedač koji želi da ima gledanost. Problem je u tome što je on gospodar malog ekrana, a na velikom je gost, kada već srpski film nije uspeo da iznedri naslednike velikih hitmejkera. A kako bi ih i iznedrio kada je sećanje na najveće među njima, poput Žike Mitrovića, bukvalno utukao fetišizujući impotentne nadriumetnike i prodajući ih kao umetnost. Time smo došli u situaciju da se naš film tretira kao izrazito “autorski” a zapravo je najjednoličniji na svetu.

Uostalom, kako su srpski producenti odreagovali na “Zonu”? Umesto “Ognjenke”, Bjelogrlić snima “Mali svet”, film koji možda jeste bio najbolji u svojoj sezoni, ali samo zato što su svi ostali bili ispod elementarnog profesionalnog nivoa. Samardžić snima “Ledinu”, ćorsokak svoje politizovane berlinske faze. Cvijanović snima “Sjaj u očima” Srđana Karanovića, drzak pokušaj da se kaže kako se za neke ljude u Srbiji poslednjih dvadeset godina nisu desile. VANS snima “Profesionalac”, film kome čak ni političke akrobacije tadašnje vlasti nisu pomogle da bude išta više od dela u kome su najdragoceniji promotivni intervjui Dušana Kovačevića. Umesto sledećeg filma Milorada Milinkovića Debelog, Viktorija Film snima “Kordon” Gorana Markovića, film čija se gledanost jedva kreće u petocifrenim sferama. Krv srpskom filmu pustili su filmovi koji se snimaju da bi autori imali šta da rade umesto da bi narod imao šta da gleda.

Posle tog udarca, ni novi filmovi Raše Andrića i Šotre nisu mogli da reanimiraju bioskope. A i kako bi, kada su obe poetike u suštini vezane za televiziju.

Tu dolazimo i do pitanja podele na polove srpskog komercijalnog filma. Na jednoj strani je rad koji najviše reprezentuje Zdravko Šotra i povezuje se sa estetikom Radio-televizije Srbije i njenog dramskog programa. Na drugoj strani je rad blizak medijskom pristupu B92 i najbolje je reprezentovan kroz rad scenariste Srđe Anđelića i reditelja Radivoja Andrića.

Šta reći za drugi neposredni produžetak “Zone”, severnjačku verziju zvanu “Jesen stiže, dunjo moja”, koju poput “zozovače” konzumira tek sedmina “Zonine” populacije, a potiče od Balaševića, takođe podjednako vanfilmske pojave.

“Čarlston za Ognjenku” je bio najlogičniji produžetak uspeha “Zone Zamfirove”. Smešten u epohu, sa podelom iz “Zone”, i Katarinom Radivojević u glavnoj ulozi, glumicom čije je filmove videlo oko 1,6 miliona ljudi, projekat Uroša Stojanovića na tragu Aleksa de la Iglesije (Sudnji dan, Perdita Durango) i Žan-Pjer Ženea (Grad izgubljene dece, Amelija Pulen), govori o dve sestre iz zabačenog srpskog sela čiji su svi muškarci poginuli u Velikom ratu i međusobnim sukobima. Ucenjene povampirenom babom, njih dve odlaze u grad da “ukradu” muževe. Tamo sreću čuvenog akrobatu Dragoljuba Aleksića i pevača čarlstona Arsena. Odlučuju da ih otmu.

“Čarlston za Ognjenku” već na papiru sadrži sve ono što bi trebalo da bude Bioskop. Lepe žene, poslednja zanimljiva epoha u Srbiji (između junačkog i građanskog rata), ljubavna priča, komedija, akrobacije i čarlston. Nesumnjiva stilska rafiniranost i hrabrost humora, i radikalan tretman srpskog “nacionalgajsta”, su ispraćeni bitnim detaljem da je, što se referenci tiče, “Čarlston” dobrano umočen u svet srpskog filma, čiji je Stojanović veliki ljubitelj i poznavalac. Srpski film je pojava koju mlađi autori najslabije poznaju i najmanje vole, možda zato što na Fakultetu dramskih umetnosti još uvek ne postoji predmet Istorija srpskog filma, ili kako god ga treba prigodno nazvati.

Podela u kojoj se susreću tri filmske dive - diva srpskog komercijalnog filma Katarina Radivojević, diva srpskog urbanog filma Sonja Kolačarić i diva iz epohe najveće slave srpskog filma Olivera Katarina, jeste sama po sebi Bioskop. Čak i kad ne bi bilo odlične priče.

Priču je osmislio Uroš Stojanović. Na scenariju je s njim prvo radio Stevan Koprivica, iskusni dramaturg čiji je izvanredni talenat prilično zamaskiran brojnim estradnim tekstovima koje piše češće nego autorske. Posle te saradnje, na scenariju je radio Srđan Dragojević, potpisnik ne samo najboljih filmova već i najboljih scenarija u proteklih deset godina. Ipak, završni oblik tekstu, uz Stojanovićevu superviziju, daje Aleksandar Radivojević, najtalentovaniji scenarista i kritičar svoje generacije, pisac koji, poput Uroša na svom polju, prevazilazi standarde srpskog filma. Za razliku od patološki retrogradne srpske scenarističke scene gde razgovor sa piscem podrazumeva da on ništa novo nije gledao, i da se ljudi angažuju zbog poznavanja života (najčešće marginalaca i Bosanaca) a ne filma i zanata, Radivojević je gotovo mefistofeleska figura savremenog evropskog brejnstormera. Stojanović i Radivojević su ljudi koji idu tri koraka unapred i frustriraju Srbiju. Umesto da producenti marljivom štednjom kupe njihovo poslednje dostignuće, koje će u njihovim glavama kada bude realizovano već biti motiv za rad na nečem novom, mi smo godinama zarobljeni u filmskoj zajednici u kojoj su svi odavno stigli na svoje arhaično odredište, na mesto koje je odavno prohujalo. Film bi trebalo da bude teritorija u koju se nikada ne stiže. To su čak i obični gledaoci shvatili. Zato više i ne dolaze.

Možda “Ognjenka” jeste zakasneli debi, ali očigledno film je morao čekati trenutak kada se sklopio pakt između autora i gledalaca, to jest kada se ispostavilo da narod više ne može da gleda ono za šta je Radivojević, u svojim kolumnama, odavno rekao da nije za gledanje. “Čarlston za Ognjenku” je film koji prave ljudi koji poznaju film.

Posle neuspešnog razvoja pod okriljem “Cobra filma”, de fakto najuspešnije srpske producentske kuće koja ipak nije odolela udaru sveopšte rezultatske propasti, “Ognjenka” se nalazi pod okriljem nove producentske kuće “Blue Pen”, i posle partija 17. decembra, nadam se, ulazi u fazu istinske realizacije.

A dotični parti održan je u beogradskom Muzeju automobila, tzv. Modernoj garaži, mestu koje je u podjednakoj ilegali, kao i pozitivne a tajne tendencije srpskog filma, to jest stoji kao privatan pokušaj da se očuva atraktivni segment srpske istorije. Za razliku od monumentalne zgrade Muzeja revolucije u kojoj je danas Ministarstvo kulture, sa velikim kancelarijama kojima je tadašnja partijska oligarhija pokušavala da dokaže zemljacima iz provincije status božanstva. Isto ono koje je pre dve godine shvatilo da su razne, na njihovu sreću većinom nesnimljene, bizarnosti bolji projekti od “Ognjenke”, i koje je, uz same producente, drugi krivac što nam se film nalazi u ovakvoj situaciji.

U Muzeju automobila izložene su dve formule izgrađene u Rakovici. Pokušaj da Srbi progovore jezikom koji Zapad razume, potpuno ravnopravno sa njima. Pored toga što u svakom od ta dva bolida leži priča vredna igranog filma, oni me uvek podsete da više ne smemo dozvoliti da najbriljantnije ideje ostanu na nivou prototipa.

Čitaoci iz krugova onih čije sam filmove kritikovao, bez sumnje, već znaju da sam ovaj optimistički tekst napisao jer su mi Stojanović i Radivojević prijatelji. Radivojević čak i najbolji.

Oni ne shvataju da čovek mora od nečega da umre. I da iza nečega mora da stane.

Oni ne shvataju da je ovo molitva.

Dimitrije Vojnov