Šund

“SCHUNDNJARE” je ne jedna određena roba, nego bilo koja roba koja je loša, koja je bofl. Isto tako i njen derivat “Schundliteratur”. Prema tome u izvornom značenju kao i u ovom preuzetom “šund” nije oznaka specijesa, nego odsustvo kvaliteta - moralnog, estetičkog, intelektualnog. U pitanju je ona granica vrednosti i ona granica tolerancije koje jedno društvo može sebi da dozvoli, dakle jedna donja, rigorozna granica. Kao što je recimo pravo “minimum morala” i kao takvo označava svojim normama donju rigoroznu granicu ponašanja.

Ova distinkcija, ovo utvrđivanje stepena moguće tolerancije mora da se učini, ali nevolja je u tome što svaki takav praktičan pokušaj nailazi na teškoće. Ko je taj ko generalno i dovoljno pouzdano zna šta je šund a šta nije? Granica ne može da se odredi a priori i u odnosu samo na neke vrste nego u svakom pojedinom slučaju. Jer, ma šta se mislilo, šund potencijalno može da se javi svuda. Neki su skloni da šund identifikuju sa vrstom, za njih šund su stripovi, kriminalni romani, bilo kakvo zabavno štivo, golicava fotografija. Ako bi ovako uprošćeno klasifikovanje bilo moguće, onda bismo imali argumente da je Simenon šund a da, recimo, “Rebeka” u tvrdom povezu to nije. A mi znamo da hartija nije znak za raspoznavanje a takođe ni broširano izdanje ili platneni povez. S druge strane postoji sklonost (koja možda izražava manir samoodbrane) da se legalizovanjem opravdava i njen inferiorni sadržaj. To je zamena teza koju logičari nazivaju “ignoratio elenchi”. Dokazuje se nešto što nije u pitanju (pravo građanstva stripa, kriminalnog romana, zabavne literature) da bi se takvim dokazom izbegao odgovor na ono što je u pitanju (nizak moralni i kulturni nivo u okviru prihvaćene vrste). U prvom slučaju, u ime radikalnog stava i moralnog nekonformizma, preporučuje se administrativni postupak. Društvo i njegove moralne vrednosti, dakle, treba da brane zakone. Mi znamo, međutim, da to nije dobra situacija kada se mašta prepusti samodelovanju zakona i propisa. U drugom slučaju, s pozivom na demokratizam i činjenicu da je literatura relaksacija, uveliko prihvaćena u savremenom svetu, osporava se pravo na kritiku. Razume se da su i jedna i druga pozicija neprihvatljive, jer se zasnivaju na pogrešnim pretpostavkama.

Tema o šundu sužava problem. Definisanje odnosa prema ovoj vrsti literature i njenom moralnom i društvenom značaju ima smisla samo kao deo stava prema etičkim i drugim vrednostima društva uopšte. U tom pogledu nijedna publikacija nije apsolutno imuna od šunda. Dnevni listovi po pretpostavci ne spadaju u šund, ali da li bi ko mogao da tvrdi da ovaj generalni sud važi i za svaki pojedinačni napis u dnevnim listovima? Mi čitamo, na primer, o misterioznoj pogibiji jednog Jugoslovena u Parizu. Polako se ispreda sentimentalna priča u nastavku uz prelaženje preko činjenica da se radi o licu koje je prihvatilo jedan način života, jedan moral, da je živelo u određenoj sredini i da je njegova smrt u vezi sa drugim karakteristikama takve sredine, sa povremenim obračunima u njoj.

Ovo je važan podatak za naš moralni stav, jer nas on vodi istini. Ne faktografskoj, parcijalnoj istini o tome ko je koga nagovarao na ubistvo, šta se dešavalo na orgijama i sedeljkama, nego istini o jednom načinu življenja i moralnom značenju takvog življenja. Neko bi mogao da tvrdi da u šund ne spada izostavljanje nekih elemenata i prećutkivanje. Ja ne bih mogao da se složim sa time. Ili uzmimo i drugi primer, fotografija razgolićene žene. To može da bude lepota, i u nekim slučajevima doista i jeste. Zašto naša sredina ne bi prihvatila kult fizičke lepote - ako bi se o tome radilo. Ali ako u kontekstu napisa, u poslednje vreme sve brojnijih, prećutno sugeriramo mladim devojkama da usvoje “savremeni stil” i da se obnažuju, ako ih ubeđujemo da postoji neki život lakih zarada, osmeha, primamljivih ponuda impresarija koji jedva čekaju da se one pojave - to po pretpostavci nije šund, taj duh napisa, to što nije napisano. A po mom mišljenju to je isto tako šund. Ili ubeđujemo mlade ljude podtekstom napisa, prihvatanjem jedne masovne psihoze koja uzima maha da postoje neka sreća, neki toto-loto mehanizmi koji upravljaju našim sudbinama, lutrije i bubnjevi stotine hiljada dinara, frižideri i automobili koji se lako dobijaju na kvizu, u reklamnim izvlačenjima itd., treba se samo u to upustiti. Šta mi ovime afirmišemo a šta degradiramo? Afirmišemo površnost a degradiramo etiku rada, društvenost, studioznost. Tako imamo prihvaćenu klasifikaciju koja mora da se revidira: da je šund vrsta izdanja a da šund nisu površan duh, falš vrednosti, uslovna ili nepotpuna istina, čak neistina! “Schundnjare je produkt određenog kvaliteta. Ovakav duh je takođe produkt bez kvaliteta, dakle i on je, ili može biti on je pre svega šund.

Postavlja se pitanje koje se često čulo u nedavno vođenoj diskusiji: kako da društvo odredi svoj odnos prema ovakvim pojavama. Ja mislim da ono može da ih najefikasnije preovladava ako razvija i afirmiše pozitivne vrednosti, ako podiže kulturnu i društvenu svest. Društveni organizam na taj način razvija u sebi antitela koja su u stanju da razviju zdravu i prirodnu samoodbranu koja je efikasnija od najrigoroznijih propisa. Ali ovakav stepen društvene svesti može se očekivati tek u budućnosti. Dotle društvenoj samoodbrani mogu da doprinesu i propisi, ne vidim zašto bi to bilo nedemokratski. Kada se oni pomenu, mnogi imaju u vidu zabrane, tužilaštva i sud. Ja mislim na druge propise, one koji određuju materijalni položaj duhovne proizvodnje i diferencirani stav društva. Ovde se radi o određenoj kulturnoj politici koja ne može da bude neutralna. Ja mislim da je falš demokratizam i da jedna sredina izneverava vrednosti koje želi da afirmiše ako je ekonomski neutralna ili čak ekonomskim propisima favorizuje nešto što estetički i etički negira, ili protiv čega se čak ideološki, na verbalan način, bori. Sve društvene snage i sav društveni instrumentarij treba da budu mobilisani u afirmisanju sistema vrednosti koje je društvo prihvatilo. Kritika društva ne može da se ograniči samo na marginalne pojave ili na posledice. Odnos prema šundu je, prema tome, samo deo šireg odnosa prema ovim vrednostima.

Steva Majstorović

(23. 11. 1969.)