Jedinstveno čovekoljublje

Od Londona do Murovog sela Peri Grina svega je stotinu milja, ali ova gotovo volšebna lavirintska igra kroz urbanu prašumu naše civilizacije na neki način, ipak, čini jednu vrstu zadovoljstva, jer u ovom slučaju odlaže i produžava želju susreta sa sigurno jednim od najvećih živih likovnih umetnika današnjice.

I, najzad, oko nas polja, idilični seoski mostovi iznad bistrih potoka ono staro englesko drveće sa obaveznim “gaćama” od tamnog bršljana, seoske kuće sa visokim badžama iza živih ograda i nebo elegično i utišano. Sve je, čini se, gotovo aranžirano prema romantičnoj estetici omiljenih engleskih slikara Gensboroa i pejzažište Konstebla, čija velika retrospektiva u Londonu ovih dana otkriva svetu ne samo slikara nežnih i ganutljivih smirenih podneva i izmaglice večernjih sutona već snažnog i dramatičnog, bar sto godina ispred ovog vremena, stvaraoca bliskog čak impresionistima.

Zato je i pokušaj Henrija Mura da taj pomalo veštački održavan romantizam razbije i prilagodi jednom novom duhu, daleko sublimnijem i daleko realističnijem, veoma hrabar.

Henri Mur stoji ispred belo okrečene kuće u Peri Grinu i najednom mi, u svojoj prugastoj košulji i dugačkoj kecelji uredno vezanoj uzicom oko struka, liči na nekog pedantnog, dobroćudnog seoskog bakalina.

Samo oči, gotovo teget, kao dve kite ljubičica, i žive kao more, odaju unutrašnju vatru i odudaraju od tišine potpuno denfovanog predela. Docnije se taj utisak toliko menja da njegova potpuno seda kosa, njegovih sedamdeset sedam snažnih godina, sigurna i realistična bista, podsećaju na dragoceni rimski novčić, još plemenitiji od duge upotrebe i proteklog vremena.

Iako sam se “zakleo” da neću praviti staru grešku - da nekog poznatog stranca navodim na kurtoazne izjave o Jugoslaviji - tu “grešku” samoinicijativno pravi Henri Mur. Na samom početku zahvaljuje na mom prošlogodišnjem pismu i vesti da je izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti:

- Ja veoma rado viđam Jugoslovene i oni kod mene, čini mi se, najčešće dolaze. Sećam se nekih vaših talentovanih vajara, Olge Jančić, pa Petra Hadži-Boškova... Tamo kod vas imao sam davno jednu veliku i, kako kažu, prilično značajnu izložbu. Ako se sećate - na Kalemegdanu. Po nekima, to je bila i važna izložba, jer je sa još nekim hrabrijim izložbama vaših umetnika pomogla u oslobađanju od doktrina vladajućeg socijalističkog realizma. Neću da ulazim u to šta je socijalistički realizam, ali mislim da se nijedan “izam” ili pravac ne može isprečiti pravoj umetnosti. Što se tiče mene, moj “izam” je u jednostavnoj čovekoljubivosti.

Onda sam, ipak, načinio omašku, koja se, valjda, u sličnim situacijama ne može izbeći. Dok sam na prostoru od oko deset hektara iza Murove kuće obilazio skulpture, razmeštene po pašnjacima i šumarcima, javile su se neizbežne asocijacije na Mikenu, na Delfe... Drapirana ležeća figura žene podsetila je na sjajne Fidijine Parke iz Britanskog muzeja, onaj Uspravni motiv na afričke toteme...

- Pa, svako mora da ima neke umetničke roditelje u prošlosti. Nemoguće je proći bez asocijacije. To je sigurno, kao što je nemoguće izostaviti u svom iskustvu svu tradiciju, sve stare kulture kroz koje je čovečanstvo prolazilo. Ali, zato je moguće nešto drugo: moguće je proširiti koncept te tradicije, svemu tome dodavati naše vreme, naš senzibilitet. Čini mi se da sam ja samo u početku mislio kod ove skulpture, na primer, na Fidijine Parke sa Partenona. Eto, baš ste me vi sad na to podsetili...

Očigledno da Mur ne voli komparacije i očigledno je da takve “neučtive” asocijacije treba izostaviti u našem razgovoru.

Sećam se kako je pre šest godina prilikom jedne ovakve posete naš ataše napravio pravi mali ispad kad je, gledajući hrastove oblice, poslagane za Murov kamin ispod jednog trema, i to sve “pod konac” pravilno i uredno, rekao: “Da li su, možda, i ovo vaše skulpture?”

Čovek je, možda, mislio i da se našali, ali ga je Mur samo ošinuo hladnim, metalnim pogledom.

Ovih dana, preturajući po hrpama njegovih uzgrednih skica i crteža, naišao sam u čudu baš na crtež tih “pod konac” naslaganih ćutaka. Rađene gotovo minucioznom studioznošću i upornošću, kao nekome uprkos, te hrastove oblice dobile su na ovom Murovom crtežu neko tajno, neko novo značenje, iskonsku snagu praoblika, kojem je presečen život i oduzeto pravo na dalje postojanje. Pikaso je genijalni šetač kroz stare svetske kulture i to se već sada, nekoliko godina posle njegove smrti, osetno primećuje na račun kvaliteta. Mur se takođe ne odriče zavodljivosti crnačkih totema ili skulpture Maja. Ali on tome prilazi sa nekakvom mirnom pameću i ozbiljnošću, istom onom kojom seljak kreše suvišne grane sa drveta koje je njegov pradeda posadio.

- Ovo je Murov pejzaž, ovo izgleda Mur pravi nekakav svoj pejzaž - kaže pred mamutskom bronzanom skulpturom, u čijem se rudimentu oseća i oblik životinje i oblik pejzaža ujedno.

- Niste daleko od onoga što hoću. Ne podražavanje prirode nego - stvaranje. Ako ste to osetili, to je za mene kompliment. Radio sam pre nekoliko godina skulpturu za Linkoln-centar u NJujorku, ali pod uslovom da bude postavljena nad vodom, da bi se ogledala u vodi, da kroz nju teče potok, da čavrlja i žubori...

Kao da se malo otkravio, vodi me da gledam kako ovce prolaze ispod njegove skulpture postavljene na ogromnoj livadi, kako tu, u šupljinama skulpture doje jagnjad, češu se, laduju, dremaju. Seća se onda pismenog zadatka jedne devojčice iz Firence, napisanog posle njegove tamošnje izložbe 1972. godine: “Jedna skulptura Henrija Mura ličila je na osmicu, i osetila sam se tako malom - majušnom kao da sam u majčinoj utrobi. Poželela sam zaista da uđem u tu skulpturu, baš da vidim kako bih se u njoj osećala.”

To je, po mišljenju Henrija Mura, možda najtačnije tumačenje jednog njegovog dela.

- Eno, pogledajte tamo, iza onog dugačkog pašnjaka. Vidite ono brdo: to nije priroda stvorila, ja sam to nasuo. Na njemu hoću jednu skulpturu čiji sam oblik, čini mi se, čitav život nosio u sebi: kao kapija, kao slavoluk, pećina, ali nedorađena, kao da ju je baš samo to mesto stvorilo. Na ovoj maloj maketi tako nešto možete da naslutite: ovo je rupa kroz koju će prolaziti moje ovce, možda i ljudi, duvaće vetar, videće se oblaci...

Možda su Murove skulpture zaista okamenjeni oblici sa stalnim sigurnim jezgrom, ali sa pokožicom i površinskim formama toliko pokretljivim da ste u stanju da neprekidno dočaravate nešto što ste u mašti ili u stvarnosti jednom već videli.

Murova kuća u Peri Grinu zvana “Hoglends” stara je seoska kuća iz 16. veka, sa potklobučenim belim duvarima, visokim strmim krovom i dimnjakom na kome neprestano ćurliču nemirni kosovi.

Unutra je čudan red asketske raskoši - odmah prepoznajete neke od starih Murovih plastika, ali tu je i bezbroj korenja, žila, rečnih oblutaka, odlomaka stena, čitavih fragmenata “čiste” prirode, čiji odbir na neki način određuje Murov stav prema izvoru inspiracije. Ali između nekoliko velikih Degaovih pastela Kupačica, dva smeđa, utišana Vijarova platna, jednog sjajnog Kurbeovog ženskog portreta, Sezanove Mrtve prirode, jedne mermerne renesansne krstionice, što bi predstavljalo jedino Murovo rasipništvo u “čašćavanju sebe”, stoje najvidljiviji od svega - jedan stari, čađavi rudarski šlem i zarđali rudarski fenjer.

- To je uspomena na moga oca Rejmonda Spensera Mura i sećanje na moje rudarsko detinjstvo u Kastlfordu u Jorkširu. Staru našu kuću u Kastlfordu porušili su pre neku godinu. Ali ako vas interesuje kako je to sve tamo izgledalo, uzmite, evo, bilo koji opis iz Sinova i ljubavnika H. DŽ. Lorensa, on je iz istog kraja.

Svakodnevni život, kaže, odvijao se u “stražnjoj sobi” povezanoj sa kuhinjom. Tu je majka Meri, čije ime danas nosi Henrijeva ćerka, kuvala i postavljala sto i sa decom čekala oca da se garav vrati iz rudničkog okna. Otac bi se pored peći kupao u drvenom šafolju-kadi za sedenje, majka bi mu ribala leđa, dok su se deca okolo igrala i čekala večeru.

- Ja sam veoma često morao majci da trljam leđa. Imala je išijas od preteranog posla, i pod mojim rukama prvi put sam tada osetio te snažne muskule jedne radne žene, što me je, možda, docnije opredelilo da poželim da i sam nešto slično i opipljivo načinim.

Šta, pa i vi ste šesto dete po redu! Pa i vaš otac je među vas sedmoro dolazio garav uveče iz svoje mašinbravarske radionice. Pa i vaše sestre su mu prale noge i glavu kao mi našem ocu. Divno bi bilo kad bismo opet mogli nekome da tako nešto udovoljimo... Šta, i vi ste se tamo u detinjstvu igrali klisa! Da li ste klis pravili ovako ili ovako... Ja sam znao najbolje da ga zašiljim tako da ima pravu ravnotežu i simetriju, da bi što više odskakao. Ser Herbert Rid u svojoj knjizi o meni napominje baš taj klis kao početak moje vajarske sklonosti. Mi smo taj klis zvali “pigi” (prase), jer je ličio na prasence, na neku malu gicu...

I tako: dva daleka detinjstva, jedno u nekom dalekom Jorkširu, drugo u nekoj dalekoj Mačvi, po svojoj savršenoj podudarnosti najednom su se činila većom zagonetkom od bilo koje velike umetnosti.

- Moj otac je bio izuzetan čovek. Posle desete godine nije više mogao da ide u školu i svoje parče hleba počeo je zarađivati plašeći vrane čegrtaljkama na njivama imućnijih ljudi. Za jedan ili dva penija nedeljno. Kada sam imao jedanaest godina i pošao u gimnaziju, otac je zarađivao oko šezdeset penija. Pomagao mi je uvek da radim domaće zadatke, znao je čitavog Šekspira, podučavao me geometriji. U stvari, bio je samouk. Postao je rudar, a zatim užasnom upornošću i inženjer rudarstva. Posle jedne nezgode u rudniku oslabio mu je vid i više nije mogao da nadgleda rad u oknima. Sećam se i dugog dvogodišnjeg štrajka kad otac nije imao posla. Zarađivao je hleb za porodicu popravljajući cipele po selu, a majka je takođe išla i radila po kućama.

Sada mi je, mislim, malo jasnije zašto je Henri Mur odbio titulu sera. Onu istu koju je, između ostalog i zbog knjige o Muru, primio likovni kritičar Herbert Rid. Ali, Mur kao da ne čuje, već žuri i nastavlja kao da će mu nešto dragoceno pobeći i iščileti. Ostavio je da ga čekaju čak i neki gosti iz Lidsa koji su došli sa planovima budućeg velikog gradskog muzeja, na čijim terasama treba da stoje Murove skulpture.

- Od svoje jedanaeste godine znao sam da ću postati vajar - kaže Mur - iako su sva moja braća i sestre otišli u učitelje. Sećam se kao danas kako su mi pričali o Mikelanđelu. To je na mene uticalo i do te mere podgrejalo moju maštu da sam tražio od oca da mi iz biblioteke donese enciklopedije, odakle sam žudno upijao prve podatke o tom najvećem vajaru. Ja sam imao srećno detinjstvo i porodični život pun reda i harmonije. Da li je, možda, i kod vas tako; ne sećate se ničega što je u detinjstvu bilo prozaično, nemaština? Ja ne dam na svoje detinjstvo. Često volim da citiram jednog našeg pisca: “Neke su stvari neznatne, i grube i proste, ali ja se sećam vremena kad su prašina i kamenje na ulicama bili kao zlato dragoceni za moje oči, a sada su još dragoceniji mojoj mašti.”

Posle toga mi je pružio ključeve svojih sedam ateljea, raspoređenih po livadama iza kuće, i sa puno poverenja rekao: - Da ne dangubite dok ja radim. Ulazite i izlazite kad god hoćete, a ja se izvinjavam, jer kad radim ne umem da govorim.

Sutradan, rano ujutro Henri Mur me zateče u kabinetu grafike i crteža. Od svih ateljea ovaj je gotovo najzanimljiviji, jer je prepravljen od neke stare garaže, a u njemu nastaje nešto što je sam začetak budućih Murovih skulptura. Nešto daleko najsvežije, da ne kažem i - najiskrenije.

- Oduvek sam voleo crtanje, još kao dete, od jedanaeste godine, kad sam već znao da želim da budem vajar. U osnovi, crtež je uvek dominirao mojom skulpturom. Ponekad me je baš crtež naterao da osmislim buduću skulpturu. Iako sada skulpture započinjem u malom studiju maketa, od malih čvrstih modela, a ne direktno sa crteža, ne znači da sam crtež zapustio. U stvari, crtanje je najbolji metod, najbolji način da čovek bilo šta pažljivije posmatra. Jer, možda ste godinama neprestano gledali nešto kroz prozor svoje sobe, ali ako taj predmet ne nacrtate, vi sigurno nećete znati mnogo o njemu.

- Bio sam - kažem Muru - u Britanskom muzeju rata, gde sada traje vaša izložba ratnih crteža iz skloništa podzemnih železnica. Išao sam da vidim kako još stoje sačuvane ruševine gde je pala prva Fau-1, i da vidim kako zamalo nije uništila veliku, lepu katedralu Sv. Pavla, ili Admiralitet, u kome se tada nalazio Čerčil.

- Zamislite kakvog apsurda: ta prokleta Fau-1 naterala me je, na neki način i inspirisala, nisam mogao da ostanem hladan pred tom strašnom tragedijom i počeo sam da crtam. Tako je vreme rata i moj najplodniji crtački period. Tu celu godinu crtao sam prizore i skloništa u podzemnim železnicama, jer su oni za mene bili veoma potresni, nešto što se retko može iskusiti u životu.

Evo, ovde imam jednu svesku baš tih crteža. Pogledajte, ovo je jedan ogranak, jedan tunel metroa koji se prostire miljama i miljama, a bio je uvek pun ljudi koji su tu spavali. Kad je počelo to strašno bombardovanje Londona ljudi su sami odlučili, protiv dozvole vlasti, da se tu sklone. Jednostavno, zaposeli su sve podzemne tunele. I sad se stresem kad vidim te crteže. U početku su se ti ljudi pokrivali samo svojim kaputima, zavlačili se u nekakve džakove, ali kasnije je boravak u tim skloništima bio bolje organizovan. Roditelji su svoju decu vezivali uza se, da se ne bi omakla sa perona na šine. Ali, čak i kada su spavali, bili su pomalo svesni da stojim nad njima i crtam ih. Postojala je neka vrsta dramatične napetosti, koja se, kako vidite na ovim crtežima, oseća i na njihovim licima, iako spavaju, jer niko od njih nije znao u kakvom će stanju sledećeg jutra pronaći svoje domove.

- Majstore - zapitao sam negde na samom kraju - da li možete reći kada ste bili najzadovoljniji svojim skulpturama?

- Kako da ne. Kad sam pre nekoliko godina izlagao u Firenci. Taj grad je inače u mojim mislima, još od detinjstva, bio povezan sa divljenjem koje osećam prema Mikelanđelu. Pa on je i veza sa skulpturom renesanse, a tako i sa celim mojim umetničkim razvojem. Firenca je najznačajniji trenutak moje umetničke karijere. I znam da nikad više neću izlagati u tako dobrom ambijentu kao što je ta tvrđava Belvedere, gde su moje skulpture, sa te visine, bile idealno povezane sa starim magličastim gradom dole u daljini. Ostao sam tamo sa ženom i kćerkom puna dva meseca, a mislim da je to jedini grad u kome bih posle Londona mogao stalno da živim i radim.

Kada smo polazili ubrao je nekoliko strukova đurđevka i okitio nas sve redom.

Kad je prošle godine, na predlog Odeljenja za likovnu umetnost, Henri Mur biran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan sedi starčić, akademik, sa onom potrebom pubertetlije “iz poslednje klupe”, pred čijom “duhovitošću” crvene i njegovi drugovi i profesor, pakosno je dobacio: “Ko je taj? Da li je to onaj vajar što pravi rupe?” Infantilizam je, na žalost, osobina koja, eto, ne zaobilazi ni neke akademike, a zapenušana odbrana jednog našeg velikog slikara da celom skupu dokaže “kako je u rupama sve, kako je rupa velika stvar”, pretvorila je Murov prijem u našu Akademiju, u priredbu veseliju nego obično.

Sedam dana svako veče svraćali smo u malu kafanu “Obruč od bačve”, da ponekoga priupitamo i za mišljenje o Henriju Muru. Najčešći odgovor bio je:

- Da li vi znate koliko taj gospodin Mur ima novca? Pa samo za jednu njegovu skulpturu, onu Ležeću figuru žene, punu onih njegovih rupa, i gotovo crvotočnu jer je rađena u drvetu, plaćena je pre neku godinu na aukciji kod Sotbija basnoslovna suma od sto dvadeset hiljada funti. Mi znamo da je ta njegova umetnost skupa, ali ne znamo zašto...

Iako sam se na neki način bio zarekao da ovog tihog čoveka neću ni slučajno uznemiravati takvim drastičnim novinarskim pitanjima, ipak sam morao ovu stvar razjasniti. Šta li Mur misli o tome: da li je to snobizam i pokazivanje čiji je džep dublji, da li se umetnička vrednost može izmeriti novcem, i koliko je Mur, na primer, zarađivao nedeljno u ono vreme kad je stvarao baš tu skulpturu (kod Sotbija), u ono vreme kad je još bio nepoznat za ove parajlije?

- Zašto da ne, dešava se to u našem vremenu: ljudi imaju novac, pa kupuju. Bolje neka troše novac na umetnost nego na neke besmislice. Moje skulpture su prodavane i po daleko većim cenama. Ali, to mene ne uzbuđuje, ja moram da radim, videli ste i sami koliko me projekata čeka - odgovorio je Mur pomalo taktično, uzdržano, kao trener čiji je tim nadmoćno pobedio, ne dirajući u nešto što je izvan njega, što je sastavni deo reklame i obaveznog prestiža današnjih umetnika na ceni. - A što se tiče moje zarade u ono vreme: pa, imao sam uvek toliko da sam mogao da nastavljam posao i ulazim uvek sa novom idejom; da sam na kraju, ipak, mogao sve ovo polako da stvorim, da radim mirno i odvojeno od ovog kompjuterskog vremena koje prezirem...

Onda, kao da traži gde je u njegovoj umetničkoj karijeri bilo nešto što ne valja, što je ružno, veštački i nasilno, ponovo izručuje na brzinu svoju biografiju, kao pred policijom ili u pasoškom odeljenju:

- Kad sam imao osamnaest godina trebalo je da pođem na univerzitet, ali je iznenada buknuo Prvi svetski rat i ja sam otišao na front u Francusku. Proveo sam tamo šest meseci, pa, pošto sam bio ranjen od bombardovanja gasnim bombama, vratio sam se u Englesku. Pošto sam 1918. najzad demobilisan, mogao sam da počnem da studiram umetnost. Otišao sam posle toga na dve godine u Lids, u visoku školu umetnosti, i onda dobio stipendiju za Kraljevsku školu umetnosti u Londonu, gde sam proveo četiri godine. Kako vidite, nije sve išlo baš kako treba sa mnom i sa mojim skulpturama. A naročito su nastale prave traume kad sam izabran za predavača. Stari profesori su se bunili otvoreno, čak i neki moji dotle veliki prijatelji...

Ipak, ipak, zanimalo me je šta o Murovim skulpturama misli seoski krčmar mister Verner Adams:

- Da, jednom sam to video - odgovorio je mister Adams. - Mislim da je Murova umetnost teško shvatljiva. Figure nisu prirodnog oblika i verovatno gospodin Mur zna njihovo značenje, zna valjda šta radi, a ostalo, izgleda, zavisi od publike. To jest, docnije svako od nas to tumači na svoj način. Ja više volim da vidim pravu figuru, pravi prizor iz prirode, i onda zasigurno mogu da kažem šta mi se dopada ili ne dopada.

Docnije u polju zaustavih jednu mladu jahačicu: somotski kačketić, utegnut višnjev žaketić, čizme, uzengije, sva zarumenjena i bezbrižna, konj pedantno istimaren, sa belim kičicama oko kopita, kao sa uglačane reklame iz “Voga”. Zove se, kaže, Sju Prajer, udata je za farmera, prepodne radi u kancelariji u računovodstvu, a poslepodne “ne radim ništa drugo osim što jašem konja”.

- Da li znate ko je Henri Mur?

- Osim toga da je čuveni skulptor, ništa više.

- Znate li nešto o njegovoj umetnosti?

- Gotovo ništa, ali, na žalost, ne sviđa mi se.

- Kako možete reći “ne sviđa mi se” ako ništa o njoj ne znate?

- Može se, znate, unapred imati otpor prema nečemu. Jednom sam, jašući tamo blizu, videla u prolazu njegove skulpture. Da budem potpuno iskrena - ne mogu da ih uhvatim ni za glavu ni za rep...