Metamorfoze Luvra

Više od četrdeset godina je prohujalo otkako živim u Parizu. Moj dolazak u ovaj grad bio je, naravno, vezan za slikarstvo i za mogućnost da često posećujem Luvr. To je spadalo u duhovnu hranu koja mi je bila potrebna za posao kojim se bavim. Zato ću se u ovom tekstu isključivo baviti slikarstvom.

Metamorfoze su se odvijale u dva pravca. Jedna je bila permanentna promena muzeja, od izbora i postavki slika, do samog izgleda i renoviranja muzejskog prostora. Druga, dosta jaka metamorfoza, bila je na meni samom, u pogledu na umetnička dela, evolucija ličnog ukusa i različit interes za razne slikare.

Dolaskom Miterana za predsednika Republike, Luvr je za njegove vladavine doživeo najveću promenu u svojoj istoriji. Reč je u o podizanju famozne piramide, na mestu malog parka, koji je bio u samom centru palate. Kao čoveku konzervativnog pogleda, ta promena mi je bila užasna i vrlo sam se teško prilagodio da ponovo posećujem muzej. Naravno, u vezi s piramidom bilo je mnogo diskusija među francuskim intelektualcima - za i protiv - koje su se konačno završile pobedom piramide.

Nekad se u Luvr ulazilo na velika pompezna vrata, kroz koja su se šetali francuski kraljevi, a u širokoj dvorani sa skulpturama dočekivala nas je monumentalna skulptura Nike Samotračke. Danas posetilac u Luvr ulazi (silazi) kao u metro pokretnim stepenicama, da bi se našao u podzemnom holu ispunjenom svime što je potrebno za kupovanje suvenira. Iz tog prostora, ponovo u raznim pravcima, zavisno od toga šta posetilac hoće da vidi, mehaničkim stepenicama penje se u dvorane koje su obnovljene, udešene mermerom, koji blešti na sve strane.

Ja sam u Luvr odlazio uglavnom nedeljom, kao u crkvu (u Valjevu), da bih video velike majstore i da bih shvatio energiju i tajnu koju nose te slike. Moje metamorfoze u vezi s gledanjem tih slika su ogromne. U početku, zbog priča i uticaja moga profesora Mila Milunovića, moj repertoar su bili Đoto, Pjero de la Frančeska, Karlo Kriveli, Kozimo Tura, to je ta rana renesansa sa prozračnim plavim koloritom. Ekstremnost Karla Krivelija i njegovi džinovski krastavci, zastrašujući Kozimo Tura, čije sve ličnosti imaju ogromna ispucala usta.

Tada je još Leonardo da Vinči bio izložen ceo, znači čitav opus uljanih slika koje poseduje Luvr. Centralno mesto zauzimala je Mona Liza. Docnije otkrivam Nikolu Pusena, Četiri godišnja doba, remek-dela koja sam skoro svaki put kad bih prolazio kroz Luvr, zagledao i otkrivao na njima nove momente. Tako su mi se konačno otvorile oči za nešto za šta sam bio potpuno slep u vreme studentskih dana. Naime, u hodniku Milovog ateljea stajala je u ono vreme kopija koju je on uradio na osnovu Pusenove slike Inspiracija pesnika (184dž214cm). U susretu sa originalom, ali i nešto zreliji i iskusniji u slikarskom smislu, tek tada sam razumeo da smo na Akademiji imali izuzetnu kopiju jedne izuzetne slike.

Priznajem da sam se teško navikao na novu postavku. Imao sam neki otpor, pa se to obistinilo, jer sam dosta izbezumljeno lutao po muzeju tražeći meni draga dela (tvrdoglavo nisam hteo da kupim novi plan Luvra).

Za potrebe turista konzervatori muzeja su izdvojili Mona Lizu iz Leonardovog opusa i stavili je u posebnu salu. Zaštićena je neprobojnim staklom, kao da je to neko biće sa druge planete. Ta dvorana je turistički cirkus. Tu su svi narodi sveta, a paralelno stavljene slike Melanholija od Dominika Fetija i fenomenalni Salvatore Rosa su postali nevidljivi u haosu turističke gužve.

Ako nekome ko čita ove redove znači nešto moj izbor, pored dosad navedenih majstora zapisujem još nekoliko imena. Najpre sivi i čarobni Mantenja (Sv. Sebastijan), autoportret mladog Direra, dve slike Vermera (Čipkarica i Astronom). Ova poslednja bila je dugo godina skrivena u kolekciji barona Rotšilda, a poklonjena je Luvru, to jest državi, u zamenu za otpis poreza.

Tajna večera majstora Veronezea, koja je upravo restaurisana, po formatu, jedna je od najvećih slika u Luvru. Vratili su restauratori onu famoznu Veronezeovu zelenu boju. Priča se po kuloarima da je slika prilikom rada pala sa skele i pri tom bila probijena.

Slika Hijeronimusa Boša Brod ludaka je vrlo teška za pronalaženje jer je malog formata, sklonjena u stranu. Luvr ne raspolaže drugim slikama ovog Flamanca, koji je referenca za fantastično slikarstvo.

Za posetioce Luvra treba napomenuti da oni koje interesuje špansko slikarstvo tu neće naći remek-dela. Dobro je zastupljen Murilo, ali Goja, Velaskez i El Greko imaju po nekoliko slika koje su sad, u ovoj novoj postavci, dosta loše izložene. Velike španske slikare treba tražiti u Madridu (Prado) i Velaskeza u Beču.

Ja danas vidim, posle toliko godina, Luvr i njegove promene na sasvim drugačiji način nego nekad. Same izmene koje su konzervatori priredili, manje me zanimaju. Moji odlasci su vezani za gledanje nekih slika koje mi momentalno znače za moj rad. Ipak, ako bih preporučio mladim slikarima Luvr, mislim da tamo treba ići da čovek proveri najpre da li je u familiji slikarstva. Dalje, treba osetiti energiju koja zrači sa tih slika, ali nikako ići za tim da se danas tako nešto slika. To je daleko prošlo vreme, druga filozofija, druga nedokučiva tehnika, druga tehnologija boja, drugačija struktura platna. Nesumnjivo je da te slike zrače energijom i nije slučajno da se posetilac oseća izmoreno posle posete Luvru. Ja lično orijentišem se na nekoliko slika prilikom svake posete.

Danas otkrivam majstore koji su skoro nepoznati i pored njih se prolazi, jer vodiči kroz Luvr ne skreću pažnju na njih. Posle godina i godina šetnje kroz Luvr, moja pažnja se okrenula malim majstorima, na kojima otkrivam čudo koje je vezano za moje današnje inspiracije. Antoan Karon (1521-1599) napravio je potresnu, neobičnu sliku za istoriju Grobnica ljubavi, gde mali anđeli sa crnim kapuljačama sahranjuju Amora. Neke njegove apokaliptične slike pune okrutnosti i zločina, proročki objavljuju našu epohu. Slika Persej i Andromeda (181dž151cm) od Joahima Vtevela dugo je čamila u podrumima Luvra. Danas lepo prezentirana, smeša je lepote ženskog tela, čudesnih morskih spodoba, ali sa neobičnim prvim planom gde kosturi i predmeti za meditaciju o životu i smrti predstavljaju nešto izuzetno. Ova slika je reprodukovana u svim knjigama posvećenim manirizmu. Svakom posetiocu Luvra bih preporučio da se zaustavi pred tom slikom. Tema ovog teksta nije opis slika iz Luvra, nego samo priča o metamorfozi koja se odvijala godinama: o promenama u vezi sa onim što je prezentirano publici i o mojoj ličnoj evoluciji, koja se iz godine u godinu menjala, bez obzira na promene po zidovima Luvra.

Luvr je muzej koji može da izmeni čoveka. Promene kroz koje je prolazio su logične i vezane su za jedno određeno doba. Između dva rata, ponedeljkom je ulaz bio dozvoljen samo slikarima i kopistima. Danas ta praksa više ne postoji.

Armije ljudi iz svih krajeva sveta defiluju kroz njega. Učinjeni su silni ustupci turistima, naročito kad je reč o Mona Lizi i francuskom slikarstvu. Prostor ispod piramide za njih je pravi raj. Suveniri svih vrsta, počev od reprodukcija, plakata, skulptura, knjiga-monografija, sve je ispod piramide. Pitanje se postavlja danas pred ljubitelje slika: nije li dovoljno biti ispod piramide?

LJuba Popović