Dugo putovanje u slobodu

Šta je određivalo poziciju umetničkog kritičara, pa i onog koji je pisao o pozorištu, u NIN-u u proteklih pedesetak godina? Na prvi pogled, to je periferno, čak beznačajno pitanje, ali jedino za ljude koji ili više ne pamte ili ništa ne znaju šta se događalo u jednom u suštini totalitarnom sistemu, koji je, dok je prolazio kroz različite faze, neprestano bio izuzetno zainteresovan za zbivanja u takozvanoj društvenoj nadgradnji, u domenu umetnosti, osobito za rad “inženjera ljudskih duša”, pisaca, reditelja i slikara, čija je uloga u oblikovanju “novog čoveka” i izgradnji socijalističkog poretka trebalo da bude ključna, možda i odlučujuća. U tom razdoblju, svi lomovi u društvu su po pravilu počinjali u umetničkoj sferi, a potom su razrešavani u sukobima različitih grupacija u okviru vladajuće, ali samo prividno jedinstvene i monolitne političke partije.

U takvoj situaciji, NIN-ovi kritičari su imali dva presudna preimućstva. Prvo, za razliku od svojih kolega iz drugih listova, oni su, uprkos tome što su političari s više ili manje uspeha uticali i na uređivačku politiku NIN-a, mada su se s vremena na vreme menjali glavni urednici i urednici kulturne rubrike, obično pošto je ustanovljeno da su nedopustivo odstupili od trenutne partijske orijentacije, pisali za jedine odista liberalne novine u nekadašnjoj Jugoslaviji, naravno ako se izuzmu studentska glasila, koja su se povremeno pojavljivala i ubrzo bivala ugušena. I drugo, ti kritičari su uživali najveću moguću samostalnost.

Ni jedno, ni drugo starijem čitateljstvu ne treba posebno dokazivati. Ali, novim čitaocima valja predočiti da je NIN i kad je tretirao aktuelne političke probleme, i kad je objavljivao članke o ekonomiji, i kad je komentarisao umetnička ostvarenja malo po malo širio granice slobode u našoj tadašnjoj zemlji. U stvari, usred jednog revolucionarnim promenama uskomešanog društva, koje mora - kako je ustanovio Dirkem - zato da bi opstalo da utemeljuje pomoću najrazličitijih javnih svetkovina, kao što su prvomajske parade, fiskulturni sletovi, štafete u čast rođendana voljenog vođe, mit o monolitnosti društva, o mitskoj povezanosti svih njegovih jedinki, o tobožnjem dobrovoljnom političkom izboru, u kojem trijumfuje njihova slobodna volja, ali i plebiscitarno prihvatanje vrednosti za koje se zalaže grupa koja navodno govori i dela u ime čitave zajednice, u ime progresa kako ga ona shvata. NIN je, i kad je izgledalo da podržava taj proces, delovao korozivno, time što je život posmatrao sa strane, s kritičkog odstojanja, što je makar i posredno dovodio u pitanje proklamovani, programski optimizam te epohe. O tome rečito svedoče, recimo, sjajne reportaže Stevana Stanića ili Tihomira Lešića, u kojima se stvarnost opisuje kakva zapravo i jeste, ali i lucidne, pronicljive kritike Borislava Mihajlovića Mihiza ili Bore Glišića, gde se afirmiše ono što je u najboljem smislu tog pojma zaista moderno u književnosti i pozorištu.

Što se tiče samostalnosti njegovih kritičara dovoljno je pozvati se na iskustvo autora ovog članka, koji se za četrdeset pet godina sarađivanja u NIN-u u svega tri maha suočio s grubim nasrtajima cenzure, a i tada bez ikakvih posledica na njegov status u listu.

Prvi put, 1965, nije mu objavljen prikaz predstave na kojoj je igrana satira Brane Crnčevića “Kafanica, sudnica, ludnica” iz razloga koji nisu ni onda dati, a nisu bili jasni ni kada je taj tekst sa zakašnjenjem od dve decenije ipak publikovan u knjizi “Pozorište u dramatizovanom društvu”.

Cenzura je još grublje intervenisala tri godine docnije kad je objavljivana kritika o predstavi na kojoj se prikazivala komedija Aleksandra Popovića “Kape dole”. Tada je u rotaciju došao direktor “Politike”, u čijem je sastavu bio i NIN, da obustavi dalje štampanje lista, da trećinu već štampanog tiraža od ukupno sto osamdeset hiljada primeraka pošalje u zabitu unutrašnjost, da obezbedi da se u beogradskom izdanju pojavi njegova skraćena, cenzurisana verzija te kritike. Taj slučaj je karakterističan još po nečem: po tome što dokazuje da je svaka cenzura u osnovi glupa. Da bi se razumela cenzorova trapavost i glupost, valja imati u vidu da je u Brozovoj eri kritičar morao strogo da vodi računa o tome da se tačna interpretacija umetničkog dela ne izvrgne u nehotično denunciranje umetnika koji ga je kreirao. Izbegavajući tu zamku, NIN-ov kritičar je, pošto je identifikovao osnovnu temu komada, naglasio da “Kape dole” govore i o fenomenu diktature uopšte, što uostalom i nije bilo netačno, premda su svi znali da pisac u njemu pre svega aludira na Jovanku i Josipa Broza. I baš eliminacijom tog uopštavajućeg aspekta kritike pojačana je kritičareva saglasnost s autorovom porukom, a tumačenje glavne aluzije je učinjeno još nedvosmislenijim i ubojitijim.

Neka čitalac sam prosudi kako je posle toga morao delovati središnji pasus tako skraćene kritike: “Ali portret glavnog junaka komada, Popović je ocrtao s majstorstvom satiričara najvišeg ranga: prikazao je diktatora, neograničenog gospodara ljudskih duša, koji, pošto mu je vek protekao u žongliranju ljudskim snovima, stoji pred nama, iznemogao i utrnulog moralnog osećanja, obuzet ludilom veličine, zagledan u nestvarno ogledalo prošlosti, u kojem se jedino još uvek odražava njegov lik iz mladosti, ubeđen da se zidine grada, odavno razorenog životom koji je on oličavao, ruše tek sada po njegovoj osvetničkoj volji. Postavljajući takvu grotesknu figuru u središte radnje, svodeći nekadašnjeg moćnika na ono što jeste, prilazeći mu bez mržnje, s nadmoćnim praštanjem, Popović je publici pružio i dragoceno psihološko rasterećenje, i povod da se slatko smeje.”

Mnogo godina kasnije, 1982, nepoznati počinilac je skratio i prikaz predstave na kojoj je izvođena “Golubnjača” Jovana Radulovića, obesmišljavajući kritičarev tekst odstranjivanjem iz njega delova koji dramsku radnju situiraju u odgovarajući geografski i istorijski kontekst. Istina, u sledećem broju lista je štampana ispravka, kojoj je dodat i nimalo nežan osvrt na ponašanje vojvođanskih političara, pa i Josipa Vidmara, na aranžirane skupove radnih kolektiva, koji su svi odreda osuđivali tu predstavu, što je sukob oko nje učinilo i krajnje ozbiljnim i u velikoj meri apsurdnim, pretvorilo ga u farsičnu kampanju, koju je na posletku Mitja Ribičič naglo prekinuo.

Ali, o autonomiji NIN-ovih stalnih spoljnih saradnika, bar onih iz oblasti kulture, ništa ne svedoči bolje od onog što se dogodilo kad je svemoćna vlast, 1993, smenila upravnicu beogradskog Narodnog pozorišta i na njeno mesto postavila Aleksandra Berčeka, jednog od moćnih funkcionera Socijalističke partije Srbije, koji, po mišljenju mnogih kompetentnih pozorišnih stvaralaca, nije imao neophodne reference. U tom trenutku, čim su iz teatra demonstrativno otišli Svetlana Bojković, Miki Manojlović, Predrag Ejdus i Dragana Varagić, NIN-ov kritičar je odlučio da bojkotuje predstave u tom pozorištu, što se odužilo čak na četiri godine, u čemu ga je, uprkos energičnom protivljenju jednog njenog uticajnog člana, sada ambasadora u dalekoj prekomorskoj državi, redakcija lista odlučno podržala, stavljajući svima na znanje da se odluke onih kojima je poklonila poverenje moraju poštovati.

Ukratko, ovaj kritičar je svoju saradnju u NIN-u doživljavao i kao dugo putovanje u slobodu prekidano krupnim, neizbežnim incidentima. A danas kada je ta sloboda u neku ruku postala stvarna, i on, i list u kojem piše suočavaju se s ironičnim paradoksom, koji režira nepredvidljivost, ćudljivost istorije: sada je taj liberalizam za koji su se zalagali, strpljivo i uporno boreći se da on preovlada u našem društvu, možda njihov najveći protivnik. Ali, takva je priroda slobode: ona vas uvek iz početka stavlja pred neočekivan, dramatičan izbor, može da se izrodi u anarhiju, u lov u mutnom, da dovede do toga da nas više ne ugrožavaju politički ideolozi, već tajkuni iz miloševićevskih vremena, koje ne interesuju ni zakoni, ni moral, ni opšte dobro, koji jedino žele da kontrolišu i usmeravaju celokupan život čitave jedne zemlje i da iz toga izvuku ličnu korist. Da se nešto slično dešava u svakom pojedinačnom ljudskom životu znali su još antički dramatičari, u čijim dramama tragičan ritam radnje pokazuje da čovek svoje suštinske ciljeve nikad ne ostvaruje u idealnom obliku, nego tek delimično, što ga primorava da na novim osnovama odredi čemu će nadalje težiti u nastojanju da se izmiri sa svetom, s bogovima, u neprekidnom kretanju prema fatamorgani apsolutne slobode.