Kako je NIN nastao

Rođena sam 1912, u Sovinjaku pored Buzeta, u Istri. Jedna od prvih slika koju pamtim jeste iz dana kada smo dobili telegram da je moj otac, Antun Vitolović, poginuo u borbama na Dolomitima, 1916. Bio je to početak porodične drame: majka se ubrzo razbolela od španske groznice, sama sa sedmoro dece. Jedva je preživela. Najstariji brat Viktor mobilisan je čim je napunio 18 godina, a brigu o nama i kući preuzeo je Otokar Keršovani. Bili smo u kumovskoj vezi, a pohađao je gimnaziju u Pazinu, sa mojim bratom. S tim što je Otokar bio godinu mlađi, pa ga nisu poslali u rat.

Nas najmlađe davali su rođacima; mene su dali preko Mirne, kod očevih rođaka. To su bili divni ljudi, ali čim padne mrak, nastao bi problem, tražila sam mamu. Tešili su me da će me vratiti, čim se Mirna povuče u svoje korito. Svako jutro bih trčala na zvonik da vidim da li se Mirna povukla. Kad sam se, konačno, vratila kući tamo je vladao užasan strah: Doći će Italijani, pripašćemo Italiji! Moji su bili slovenski orijentisani; Italijane sam zamišljala kao da su ona aždaja koju ubija sveti Đorđe, na našoj ikoni. Mislila sam: Neće mene naći, sakriću se na tavan! Kad je nastao žamor: Idu!, skočila sam na tavanski prozor, i zapanjila se: Talijani, pa to su ljudi!

Ubrzo su porušili spomenik mom dedi, zaslužnom građaninu, koji se nalazio ispred zgrade opštine, i razbili su drevnu ploču na crkvi, pisanu staroslovenskom glagoljicom. Zatvorili su i našu školu. Majka je smatrala da je greh denacionalizovati svoju decu, poslala me je kod rođaka, učitelja u Ćićariji. Tamo se učio naš jezik, a italijanski samo dva časa nedeljno. Jedna rođaka naučila me je da pišem ćirilicom, a pamtim i časove istorije: dolazak Slovena na Balkan, stvaranje prve srpske države... Sećam se pitanja: Kako su izgledali stari Sloveni? Blenem, nemam pojma. - Pa, visoki! Ponavljam: - Visoki... - Pa, plavi! - Pa plavi...

BEOGRAD: Najstariji brat Viktor studirao je agronomiju u Beogradu, a izdržavao se pevajući u horu Narodnog pozorišta. Jednog dana javio je mami da mi je obezbedio mesto u srednjoškolskom internatu u Zagrebu. U internatu je bilo takvo pravilo: koliko moram da imam spavaćica, koliko ovoga, koliko onoga. Hrana i stan, ali drugo ništa. To je bilo teško vreme za moju mamu, imala je samo jedno malo prase. I nas dve idemo na sajam u Motovun, da proda to prase i mene opremi. Međutim, bila je velika vrućina, avgust mesec, prase je bilo nemirno, iskočilo je iz koša. Dobro, vratili su ga, ali je na sajam stiglo mrtvo, nije izdržalo vrućinu. Tu je bio jedan mesar, znao je sve naše nevolje, i to uginulo prase otkupio je za budzašto. Toliko mi je bilo teško, toliko žao majke, da jedino što je imala u kući žrtvuje za mene, opremi me za internat... I danas plačem kad se toga setim.

Završila sam Trgovačku školu i došla u Beograd, kod brata. I Otokar je bio ovde; bio je pod istragom, čekao je presudu Suda za zaštitu države. Brinula sam o njemu, nosila mu hranu i čist veš. Osuđen je na deset godina robije i poslat u Sremsku Mitrovicu. Dok sam bila u internatu, on i moj brat slali su mi socijalnu literaturu. To mi je stvorilo svest o potrebi za humanijim društvom, u kome neće biti eksploatacije ljudi. Kažu mi: Pa, ti si komunista! - Ma, nisam...! Otokar je pisao u časopisu “Nova literatura”; upoznala sam neke divne ljude: Pavla Bihaljija i njegovu ženu, bio je tu i Bora Prodanović, sin Jaše Prodanovića. Zlatan je bio, dao mi je svoju ćiriličnu mašinu, da vežbam kucanje. U njihovoj kući, prvi put jela sam punjene paprike. Posle ručka, gospa Persa, Jašina udovica, donela bi špiritusnu lampu, na kojoj je skuvala kafu. To je bio mali ritual, posle ručka.

Ubrzo sam se zaposlila, kod jednog činovnika u “Filipsovom” predstavništvu. Pristojno sam zarađivala, ali prestala sam da viđam brata. On je dolazio kasno, a ujutro spavao, kad sam odlazila na posao... Ostavio mi je pismo: Ne možeš tako da živiš, mnogo radiš, slabo se hraniš, dobićeš tuberkulozu! Nemaš vremena da se obrazuješ, dalje da čitaš, ideš na koncerte, posećuješ izložbe...!

Pa, gde ću tražiti drugi posao, teško ga je naći!? Jedno veče upoznao me je sa Mijom Mirkovićem, profesorom subotičkog pravnog fakulteta, Istraninom, pisao je lirske pesme pod pseudonimom Mate Balota. Brat mu se požalio i, stvarno, našao mi je posao u Zavodu za unapređivanje spoljne trgovine. Posle sam prešla u Ministarstvo trgovine i tamo radila do ‘41. Tako sam dobila više vremena za kulturu.

JOVAN POPOVIĆ: Sredinu u kojoj sam se kretala činili su fini ljudi, levo orijentisani intelektualci. Nisu bili u Komunističkoj partiji, ali svi su imali ideje o socijalnoj pravdi i društvenoj emancipaciji. Pavle Bihalji družio se sa doktorom Hugom Klajnom, koji je posle rata radio kao reditelj. Sa njima su bili moji prvi kontakti u Beogradu. Kod Klajna sam sretala Veselina Maslešu, a Velibor Gligorić je uvek posle predstava dolazio da Klajnu pročita svoju kritiku. Pavle i Hugo bili su vrhunski intelektualci, i veoma pažljivi prema meni. Mnogo im dugujem. Nedeljni ručak kod Pavla bio je obavezan, a uveče smo odlazili kod Huga, tamo su se vodile intelektualne diskusije. Imala sam manje od 20 godina, samo slušam i mislim: Bože, hoću li ikad moći da pratim njihove diskusije?!

Na te sastanke dolazio je i Jovan Popović, književnik. Bio je neoženjen, i obično bi me pratio kući. Došlo je do toga da budemo zajedno. Razmišljala sam: Šta ima da mislim - obrazovan je, pametan, pažljiv, humanista... Pa, šta ja tražim?! I, udala sam se za Jovana Popovića. Bio je urednik časopisa “Stožer” i mnogi su mu slali svoje tekstove. Bio je vredan, veoma savesno je čitao te rukopise. Prevodio je za “Nolit”, uglavnom sa nemačkog jezika, a pisao je i pozorišnu kritiku u “Trgovinskom glasniku”, dnevnom listu. U toj redakciji se zbližio sa Svetozarem Popovićem. Kad je “Glasnik” prestao da izlazi, njih dvojica su se dogovorili da pokrenu jedan nedeljnik. Bilo je to krajem 1934. kada je ubijen kralj Aleksandar. Znate, to je vreme uspona fašizma. Stravične vesti stizale su o teroru nacista u Nemačkoj, italijanski fašisti vodili su rat u Abisiniji... Trebalo je okupiti sve slobodoumne intelektualce, demokratski nastrojene, da se napravi odbrana od fašizma. Na tom talasu nastao je NIN.

NIN: Kojim finansijskim sredstvima je nastao prvi broj NIN-a, zaista ne znam. Potpisnici su bili Vojislav Vučković i Svetozar Popović jer su bili nekompromitovani. Jovan se potpisivao kao JOP, niko drugi od autora tekstova nije se potpisivao. Svetozar je preuzeo brigu o finansijama, štampariji, i cenzuri - tehničkom delu posla. Naslovnu stranu uradio je Đurđe Teodorović, Kun je radio karikature, i Mirko Kujačić, Vojo Dimitrijević, Živanović-Noe. Posebno se obraćala pažnja na karikature, uvek bi se dogovarali kakve će raditi.

Veselin Masleša je pisao političke komentare, Oton Krstanović je pokrivao ekonomiju, Velizar Kosanović je pisao o medicini i zdravstvu, a Hugo Klajn o pozorištu. Vojislav Vučković je komentarisao muzičke događaje. I Pavle Bihalji je bio vredan saradnik, a bilo je i mnogo mladih književnika: Velibor Gligorić, Mirko Banjević, Radovan Zogović, braća Lopičić, Čedo Minderović, Grigor Vitez, Kočo Racin... Prilozi su stizali iz svih delova Jugoslavije. Niko nije radio za novac, honorari nisu postojali. To je bilo takvo vreme, možda ga je danas teško razumeti: romantično, sa puno entuzijazma. Niko nije mislio na sebe, samo da se uspe.

Mada su Svetozar i Jovan bili stožeri, Jovan je bio duša NIN-a, to je pošteno reći. Tekstovi su donošeni u našu kuću, uvek je bila puna ljudi. Kuća je bila u Cvijićevoj ulici, tamo je bila redakcija, a administracija i pakovanje NIN-a bilo je u Hartvigovoj (Beogradskoj) ulici, u potkrovlju kuće Svetozarevih roditelja. Pravo s posla išla bih tamo, njegova majka bi mi davala spisak onih koji su se tog dana pretplatili. Kao finansijski stručnjak vodila sam administraciju, pretplatu, i ostalo.

NIN je odmah postao popularan, širom zemlje. Bila sam iznenađena da su i iz Slovenije stizale pretplate. Prosto, bio je potreban takav list, da se drugačije progovori o aktuelnim događajima. A, onda, imate problem s cenzurom. Uvek je bio prisutan strah da li će list biti zabranjen. Najveći deo tiraža donošen je u Svetozarevu kuću, i tada je nastajala moba: redakcija, saradnici, studenti-kolporteri... Noću smo pakovali NIN i odmah ga odnosili na Železničku stanicu, za slučaj da bude zabranjen. Izlazio je do septembra ‘35, svake nedelje. Zabranjen je odlukom tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, popa Korošeca. Ostala je praznina, čitaoci su zavoleli list, navikli se na njega. Posle mnogo godina bila sam kod mojih u Istri, i napisala reportažu, izašla je u poslednjem broju. Baš danas sam nešto mislila: najveći broj ljudi okupljenih oko tadašnjeg NIN-a nije preživeo rat. Mislim da su samo Jovan Popović i Hugo Klajn dočekali oslobođenje. Svi drugi su ubijeni.

PRAVO NA ROMANSU: A, pre NIN-a, dogodio se sukob na levici. U Zagrebu je izlazio časopis “Kultura”, potpisivao ga je Đuro Tiljak. Priloge iz Beograda pripremao je Jovan, a pisali su i sarađivali: Bihalji, Klajn, Masleša, Brana Ćosić, Bogomir Herman, koji je napisao članak “Kvo vadis, Krleža”, povodom nekog predgovora koji je Krleža napisao za Generalićevu izložbu. Tada je Partija intervenisala i zaštitila Krležu, a on je napisao čuveni “Antibarbarus”, u kome kaže da tadašnju socijalnu literaturu predvode tri ovna: Milovan (Đilas), Radovan (Zogović) i Jovan (Popović). Godine 1940, Partija je, ipak, okrenula leđa Krleži.

Kasnije smo se Jovan i ja rastali. Bez ijedne ružne reči. Oboje smo plakali kad smo se opraštali. Mnogo sam tugovala zbog takve moje odluke. Volela sam Jovana, ali bez strasti. Bio je miran čovek, tolerantan, a ja sam došla u vezu sa aktivnim revolucionarima, poput mog budućeg muža, Vojislava Srzentića. Bihalji, koji je uvek pokazivao brigu za mene, jednom je pitao: Šta ima novo, Dragice? Ja pričam, i sve pominjem Srzentića. Prvi put sam videla da to Jovanu smeta. Rekao je: Ništa bez Srzentića! Pavle, kaže: Bogami, to je opasno! Smejem se, kažem: Kakve to gluposti pričate! Ispostavilo se da nisu bile gluposti. Zaljubila sam se u Srzentića, i saopštila to Jovanu. Potpuno je razumeo situaciju, rekao je: Udala si se tako mlada, imaš i ti pravo na svoju romansu!

Vojo je bio ozbiljan, i veoma moralan čovek. Znao je da sam zaljubljena, ali prišao mi je tek kad sam se razvela. Dugo sam tugovala za Jovanom. Plakala sam kad god bih ga se setila, bilo mi je teško što sam ga povredila. Kad je Vojo odveden u zatvor, Jovanova sestra došla je po mene, da ne budem sama. Ponovo smo se sreli ‘45. Rekao je: Znaš, sreo sam jednu drugaricu, u ratu. Zamolio bih te da dođeš, i upoznaš je... Nisam mislila da pričam o tome, eto.

ŠTA JE BILO POSLE: Godine 1941, posle bombardovanja Beograda, Dragica i Vojo otišli su u njegov rodni Ulcinj, i učestvovali u pripremanju ustanka 13. jula. Dragica je uhapšena na ilegalnom zadatku, dve godine provela je u italijanskom logoru kod Skadra. Oslobodili su je albanski partizani i odveli u štab Svetozara Vukmanovića Tempa. Učestvovala je u borbama u Makedoniji, potom je prebačena u glavni štab NOV na Visu, odakle je poslata u London, kao saradnik Vladimira Velebita. Informbiro je nije mimoišao: uhapšena je zajedno sa mužem, četiri i po godine bila je kažnjenik u ženskom Domu za prevaspitavanje, kod Bileće. Sada živi na Novom Beogradu, a deo godine provodi kod svoje familije u Trstu i Ulcinju. Vojislav Srzentić je umro pre nekoliko godina.