Davos

U Davosu, na Svetskom ekonomskom forumu, mimo dve hiljade istaknutih ličnosti iz sveta politike, biznisa i estrade, bilo je i novinara kao pleve. Od njih su i potekle ocene da je skup u tom švajcarskom zimskom centru važniji od godišnje skupštine MMF-a i Svetske banke i da od Davosa veći broj državnika može da okupi jedino Olimpijada.

Davos je zamišljen kao skup na kome se analiziraju aktuelni međunarodni događaji, pojave i procesi i puštaju u opticaj i testiraju nove ideje. (“To je prilika da se napune baterije, da se razmišlja o velikim stvarima i da se sretnu mnogi interesantni ljudi”, kaže jedan od redovnih učesnika.) Tako se skup ovog puta dotakao svega i svačega - od Iraka i Irana, preko Ukrajine, gladi u Africi i uspona Kine, do transatlantskih odnosa.

Britanski premijer Toni Bler, koji je otvorio skup, posvetio je pažnju dvema temama, indikativnim za moguće pravce akcije grupe G-8, čiji će predsedavajući ove godine biti Britanija: borbi protiv siromaštva i planetarnim klimatskim promenama. Posmatraču je teško da se i sam ne opredeli za ova dva pitanja, ponajviše zato što je prvo od njih ostavilo većinu učesnika skupa dosta ravnodušnim i što je drugo nagovestilo da bi Evropa, uz učešće Britanije, mogla da uslovi napredak u transatlantskim odnosima promenom američkog stava prema Protokolu iz Kjota.

Borbu protiv bede i siromaštva aktuelizovala je ljudska tragedija koju je izazvao cunami. Samo, darežljivost bogatih posle cunamija je bila politika, a gladna Afrika je u Davosu bila “stara žvaka”. Davos je bio skretnica da se tema, sa upitnikom, prebaci u dvorište najvećih svetskih industrijskih sila: “G-8 i Afrika: retorika ili akcija?”

Prema jednom izveštaju ekonomskih stručnjaka, na čijem čelu je bio DŽefri Saks, danas u svetu u najvećoj bedi živi jedna milijarda i sto miliona ljudi. Od toga ima 850 miliona stalno gladnih. Saks je predložio da razvijene zemlje pomognu siromašnima tako što će za njih redovno izdvajati 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, čime bi se ukupna sadašnja suma udvostručila. Britanski ministar finansija Gordon Braun predložio je “Maršalov plan” za siromašne, uz otpisivanje 80 milijardi dolara njihovih dugova. Odgovori se čekaju, a Afrika nazaduje već tri decenije.

Bilo je, doduše, novih elemenata u potrazi za delimičnim rešenjima. Predsednik Južne Afrike Tabo Mbeki istakao je da bez okončanja ratova na afričkom tlu nema ni ekonomskog razvoja. Roker Bono se pitao nije li odnos Zapada prema afričkim zemljama motivisan i činjenicom da u 40 odsto njih žive muslimani. A Bil Gejts, najbogatiji čovek sveta, obećao je 750 miliona dolara za vakcinisanje dece u siromašnim zemljama od opasnih bolesti. Veće donacije u istoriji nije bilo.

Tema o otopljavanju planete - zbog industrijskih isparenja i emisija ugljen-dioksida u atmosferu - pokrenuta je da bi se gvožđe kovalo dok je vruće (na davoskoj temperaturi od minus 20 Celzijusa). Po proceni nekih evropskih lidera, pre svega premijera Blera, ukazala se šansa da se SAD privole da promene stav prema Protokolu iz Kjota.

Taj međunarodni sporazum obavezuje sve zemlje da emisiju ugljen-dioksida - koja prouzrokuje efekt staklene bašte u atmosferi, ubrzano zagrevanje planete i samim tim štetne klimatske promene - smanje za 5,2 odsto do 2012. u odnosu na stanje u 1990. godini. Dokument je dosad potpisalo 126 zemalja, ali ne i SAD, jer bi to, prema oceni predsednika Buša, “štetilo američkom biznisu”.

Deo američke javnosti, svestan da je Protokol iz Kjota jedno od važnih pitanja koje opterećuje odnose između Evrope i Amerike, ne odobrava takvu Bušovu politiku. Nešto zbog takvih Amerikanaca, nešto zbog evropske procene da je Kjoto ona vrsta slabe tačke na kojoj Buš, u svom drugom mandatu, najpre može da popusti u interesu poboljšanja transatlantskih odnosa, premijer Bler je povukao dvostruki potez. S jedne strane, zastupao je evropske stavove u ulozi posrednika između Evrope i Amerike. S druge strane, predočio je predsedniku Bušu da podršku saveznika u borbi protiv terorizma i tiranije u svetu može da očekuje ako bude imao više sluha za ono što mu svet govori i od njega očekuje. Naime, sporazum će malo značiti svetu, ako ga najrazvijenija svetska industrijska sila ne bude primenjivala.

Od Amerikanaca su bili prisutni samo bivši predsednik Bil Klinton, čiji je svojevremeni potpis ispod Protokola iz Kjota Buš obezvredio, i zamenik šefa diplomatije Robert Zalik, uz nekoliko senatora. Čuće se naknadno šta je ko od njih čuo i eventualno učinio.