Po Itaki, u sasvim druge žice

Jeste li shvatili, konačno, zašto je u Srbiji “hronična nestašica krvi”? Pa, izvozi se, brale, srpska krv i to besomučno i za džabe. Izvoze i privatne hirurške klinike s tim što je kod njih sendvič bolji. Eeej, brale, da litra srpske krvi padne na 6 250 dinara. I ako to pomnožimo sa pet (litra) koliko teče venama svakog srpskog, pa i čovečijeg organizma, onda ti to dođe da punokrvan Srbin košta samo 32 250 dinara. Kad te dinare podeliš sa osam, ispadne jedva 400 evra, burazeru! Eto toliko vrediš na evropskom tržištu, ali pod uslovom da ti isisaju svu krv.

Po povratku iz onog prvog rata, Miloš Crnjanski je pevao:”Nemamo ničeg./ Ni Boga, ni gospodara./ Naš Bog je krv.” I, evo, danas, opet smo kod tih stihova.

Jer i danas smo bez Boga i gospodara, i samo krv, jeftinu krv imamo. A pojeftinili i srpski generali. I njih prodaju, bukvalno džabe, kao krš na auto-pijaci kod Bubanj potoka!

Sa tim mislima sam u snežnu subotu krenuo za Požarevac - da u tamošnjem Muzeju govorim o dunavskoj Troji.

Prpće autobus, stenje već na usponu kod Kaluđerice. A kada smo se, nekako, skotrljali ka Vrčinu, imaš šta da vidiš. Srbijica, sva bela, predala se. Predala Srbijica Hagu prvo generala Lazarevića, mog zemljaka iz Babušnice, a onda se i ona predala snegu. I leži pored autoputa Bela Srbija kao velika bela zastava prošarana golim šumama i kućicama gde su se šćućurili Srbi i čekaju da prođe ovaj haški kijamet. O, jadni, i ne znaju koliko nas sa tim Hagom jačaju, koliko uspravljaju! I, možda bi trebalo da se svi predamo Hagu, da krenemo ka toj holandskoj varoši, po ovoj snežnoj mećavi, u neke nove seobe Crnjanskog i da im ostavimo pustu Srbiju, baš da vidimo šta će od nje da naprave.

I steglo me nešto oko srca, obuzeo me Ahilov gnev, onaj njegov poznati bes. Setim se Isidorinih pisama iz Norveške, pa Crnjinih Hiperborejaca, i zaplakao bih tu, u autobusu “Litas”, ali me sramota. Jer, arijevci, navodno, ne plaču. Bar, ne javno, u autobusu. A šofer ga baš odvrnuo: “Stisni me stisni, samo nikad ne pisni...”

I od sve muke uzmem da listam knjigu koju mi je za 70-godišnjicu NIN-a poklonilo moje Ministarstvo. Reprint: Rasprava Vladislava F. Ribnikara “Oblici svojine u našoj istoriji srednjega veka”. Za “ovu raspravu je Beogradska opština nagradila dvadesetogodišnjeg Ribnikara prvom vidovdanskom nagradom od 400 dinara”. Bilo je to 1891. godine.

Otvorim knjigu nasumice i na šta ću da naletim? Da je, zahvaljujući srednjovekovnim zadrugama, “uređenje slovenskog plemenskog života bilo bolje no što je u drugih naroda”. Preimućstvo srpske zadruge, po ustrojstvu, ogleda se i u položaju ženskinja. Žena je “bila punopravna ličnost” koja je “čak i na sudu mogla svedočiti”. Ona je imala i “polovinu muževljevog imanja”. Elem, “demokratija, kao osnovni element srpskog i uopšte slovenskog života, bila je toliko snažna da je prodrla i onde gde je neograničenost najčešća, to jest u porodicu”. Starešina je mogao “biti zamenjen ako članovi zadruge nađu da neje kadar da upravlja celom zadrugom”. Osim toga, “nijednu važniju stvar neje starešina smeo rešiti bez dogovora s ostalim članovima zadruge, a bez njihovog dopuštenja on ne sme raspolagati ni najmanjim komadićem porodične zemlje”.

Nasuprot srpskom plemenskom životu, “u kome se jasno i lepo ogledao kulturni duh celokupnog slovenskog plemena, stajala je Vizantijska imperija sa svojom lažnom, izveštačenom kulturom. Ona je već bila moralno pala, a i materijalno stanje njezino stajalo je ne može biti gore.” I, tako “čili slovenski duh dade nove snage istrošenom telu istočne rimske imperije; slovensko pleme pokaza se kao obnovitelj Vizantije. A šta dobi u nagradu za to?”

Mladi Ribnikar sam sebi odgovara: “Za vrlo kratko vreme manastiri stekoše sebi mnoga imanja i pokretnog i nepokretnog te im za obrađivanje svega tog imanja beše potreban što veći broj ROBOVA, pa ako nesu bili u stanju da ih drukčije nabave, manastirski upravnici kupovahu ih.”(!!?)

Onda se pojavljuju bogumili. Ah, moji bogumili!

“Bogumili tražiše da se povrati onaj stari plemenski život, da se vaspostave prošle ustanove, ali to neje više bilo mogućno. Uticaj Vizantije bio je već toliko snažan da je celokupni život srpski gurnuo na put s koga se više neje moglo povratiti ni okrenuti. Bogumilstvo samo po sebi bejaše živi protest protiv te tuđinštine koja ovlada slovenskim življem. Ono (bogumilstvo) staralo se da kulturni život slovenski postavi na bolju osnovicu, da mu da čvršćeg temelja, ali te želje bejahu koliko lepe, ztoliko i neostvarljive.” Ali, Ribnikar nam u amanet ostavlja: “I dandanašnji, posle toliko vekova, to je neraščišćeno pitanje koje očekuje svoje rešenje.”

Silazimo sa niškog autoputa, a kao da smo sišli u neku sibirsku bestragiju. Autobus mili, ali radio cepa, brale! “Super si mala, samo kad bi dala...” I to nije sve. Na ulazu u Požarevac, štrajk nekih jadnika, blokada puta. A u Muzeju me čekaju direktor Dragan Jacanović i publika. Policija propušta naš autobus. Valjda i u Jočićevoj policiji znaju koliko je važno da se u požarevačkom Muzeju javno kaže da je Troja bila na Dunavu.

I, stižem, o Gospode, o sveti Vide, stižem na vreme u Muzej. Dvadeset i pet stolica, ali nijedna nije prazna. Prvo govori Jacanović. A on je, inače, prvi dokazao da je naš srpski kalendar najstariji na svetu i da je vinčanska kultura, i te kako, poznavala METALURGIJU!!! A u ovu subotu je Jacanović prvi od srpskih arheologa smelo i javno rekao da Šlimanova Troja više ne drži vodu i da sa puno razloga možemo početi da je tražimo na Dunavu!

Posle Muzeja, Miša Struja, Verica i Peđa vode me u neku kafanu van Požarevca gde su “porcije da se uplašiš”. A ne znaju da nema te kafane u Srbiji čije porcije mogu da me uplaše. Dobro, i u “Raju” je Karađorđeva šnicla kao cepanica za kamin. Ali, šta je to za moj Ahilov bes, za moj apetit!?

Po mraku vraćam se luksuznim autobusom za Beograd, a kao da idem za Cirih, takav luksuz, bajo moj. A i muzika na nivou: “Stisni me, stisni, al nikad ne vrisni...” A onda me preseče vest sa radija: “Karleuša se razvodi!” Puj, jebem ti! Gde i to da nas snađe na svu ovu srpsku muku.

I tako bolan zadremam. A moja Crna mi na uvo šapuće: “Čitaj ponovo Crnjanskog, njegovu Liriku Itake!”

Stižem u Beograd u sitne sate, i, aj peške do kuće po kijametu. U ponoć čitam “Liriku Itake” i nađem ono što mi treba u stihovima: “Ne, tom je kraj!/ Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice./ Svejedno da li ja/ ili ko drugi.”

I, evo udaram po Itaki “u sasvim druge žice”. U subotu u Požarevcu, a sutra ko zna gde ću.