Zaseda

Volim filmove Žike Pavlovića. NJegova “Zaseda” nije samo priča o ratu i revoluciji, isečak iz svakodnevice koja se decenijama lažirala “holivudskim” verzijama komunističkih najamnika. “Zaseda” je pre svega priča o mentalitetu.

Ako krenemo kroz slojeve vremena duboko u noć, sve do Skordiska, Sindija i svih onih plemena koja su se mešala sa našim slovenskim precima, Sorabima, zar onda možemo oduzeti udeo u “očinstvu” tim bočnim pritokama naše nacionalne arterije. Tako je to svuda i uvek bilo. Možda kod nas na Balkanu, ipak, malo više.

Uvek me nasmeju jurodivi pripovedači kojima je sve jasno, ti tvorci pogubnih stereotipa. Nigde prostora za drugost. Kao sveznajući hor u antičkoj drami, sugerišu šta će biti sutra. Iako je posle 5. oktobra zamenjen dirigent, na pultu su ostale stare note. Ne menjati repertoar, još jednom u poznatu prošlost. Dirigent je ubijen, sačuvao se kontinuitet. Punom parom nazad! U tamu vremena, do Skordisa i Sindija. Vratiti staro ime Adi Ciganliji. Ada Sindanlija.

U Pavlovićevoj “Zasedi” vidimo kakvi su to okršaji bili, borbe za voćnjake i njive, što naravno ne umanjuje značaj Titove strategije da povlačenja proglasi ofanzivama, da Vrhovni štab kontinuirano šalje izveštaje saveznicima o još jednom osvojenom selu ili gradu, makar se otuda već idućeg dana partizani povukli. Bilo je i epopeja. Crne tačke NOB-a ne mogu dovesti u pitanje stranu na kojoj se našao čitav jedan narodni pokret. Nije preporučljivo današnjim makazama krojiti ondašnje uniforme, posebno kada to rade profesionalni disidenti. Nikako da konačno odu kući. Prošlost možemo nanovo pisati, možemo je i živeti, ali je ne možemo ponovo dogoditi. U ovom času građani provizorijuma SCG žive jednu lošu beskonačnost.

Kreatori istorijskog zastoja samo u izolaciji vide svoj opstanak na vlasti. U ime demokratije pustili su jurodive na pozornicu. I budala ima svoje mišljenje, samo da li mediji postoje da bi se takvima davao prostor. Kao u vreme Miloševića, valja zdravu pamet dobro poniziti i uzdrmati. Zato svakodnevno čitamo i slušamo ispovesti stanovnika zone sumraka. Niko me ne može ubediti da narod hoće da zna da li će verenik neke pevaljke, trenutno u nemačkom zatvoru zbog krađe automobila, biti privremeno pušten kako bi sa svojom dragom proveo novogodišnju noć. Ne radi se o političkoj opciji, već o civilizacijskoj priči. Uostalom, odrednica “Evropa” u našem javnom životu nije lišena negativnog predznaka. Svaki napor da ponovo budemo deo sveta, proglašava se izdajom nacionalnih interesa. Pa valjda je nacionalni interes svake države da joj građani ne žive kao šudre, izopšteni iz svetske zajednice. Nećemo u Evropu na kolenima. Tako glasi kovertirani odgovor koji se podmeće građanima. Pre nego što kleknemo, da vidimo kako stoje oni koji su svih ovih godina brinuli o dostojanstvu. Gde su reportaže o ruskim danima, (godinama?) Mire Marković? Legija je ipak bio violončelist, a ne dirigent. Naravno da je većina medija i dalje servis pobeđenih pobednika. I zato su odgovori građana na ankete takvi kakvi jesu: kao svi hoće u Evropu, ali ne preko Haga. Zaboravlja se da je Hag Miloševićev miraz.

U ime koje ideje se Srbija opredeljuje za izolaciju? I ko to Srbiju vuče ponovo u ambis? Pa, oni kojima je karantin tokom Miloševićeve vladavine napunio buđelar. Zločini druge, ili drugih strana, ne mogu biti alibi za vlastite zločine. Ne može se “Olujom” umanjiti Srebrenica, niti hladnjačama zločini OVK-a. Možda da trampimo Omarsku za Čelebić?

Patriotizam je i suočavanje. U tom smislu je zanimljivo čitati memoare Biljane Plavšić. Izbliza videti Radovana, pesnika i državnika, svu tu njegovu kamarilu koja je uspela da srpski narod snabde hipotekom sa kojom je ušao u dvadeset i prvi vek. Ko su ti ljudi koji su izvlačili nepunoletne dečake iz voza u Štrpcima i vršili egzekucije? U vreme Miloševića bio je to patriotski čin. Kako se dogodila ta “etika”? I da li se baš sve tek tako događa? Danas se zločinci kriju, zapravo kriju ih oni koji još uvek nemaju ni status osumnjičenih.

Do kada se misli trgovati sa Kosovom? To što nijedna vlast neće da se suoči sa realnim stanjem stvari, još više iz dana u dan smanjuje šanse da se spasi barem ono što se spasti može. Ili je to defetizam? Izdajnik je onaj koji ne samo što hoće da vidi, već i govori ono što vidi. Verovatno je sa stanovišta dinosaurusa nepravda što su oni izumrli. Nastaviti sa Miloševićevom autističkom politikom, održati kontinuitet u pretvaranju mogućeg u nemoguće. Što više tonemo, to smo bliži nebesima. Međunarodna zajednica nije uradila ništa na Kosovu, sem što je omogućila da teror manjine nad većinom bude zamenjen terorom većine nad manjinom. Na našu žalost, to ide naruku prirodnim zakonima. A i manje košta. Čak i ako se prihvate teorije zavera, jasno je da se one baziraju na ekonomskim razlozima. U tom smislu možda bi se trebalo prilagoditi? Živećemo bolje, kao što već odavno žive profesionalne patriote. Nije potreban zavidan ILJ da bi se uočile tekovine srpskog izbavitelja. Sada valja savladati minus fazu, stići do nulte visine mora, osigurati se od ponovnog potonuća.

Na kraju Pavlovićevog filma “Zaseda”, partizanska patrola hapsi mladića u voćnjaku izvan sela, iz kojeg tek što su isterani četnici. Dole u selu je slavlje u punom jeku, čuje se pesma, na raskrsnici se igra kolo. Uplašeni mladić, koji ima jak dalmatinski akcent, pominje ime komandanta, izvesnog Crnog. Pre pola sata bio je dole sa njim u kafani. Jedan od članova patrole predlaže da uhapšenika odvedu do kafane i na licu mesta kod komandanta Crnog provere identitet. Vođa patrole, sartrovski zamišljen, povlači nekoliko dubokih dimova pre nego što baci opušak, i onda samo odmahne glavom. U tom pokretu kodiran je mentalitet. Čitav jedan program mrzovolje, zlobe, inferiornosti, lenjosti, gluposti... Užasnutog mladića odvode na stranu, i presuđuju mu metkom. Poslednje njegove reči bile su: “I vi ste revolucija...” Iz sela se čuje pesma. Patrola nastavlja put.

Da li su baš za sve krivi Skordisci i Sindi? Zaseda je, ipak, naša.