Ćorav u duši

Bio jednom jedan Miroslav Toholj, srpski pisac u Sarajevu, delovao kao ljubazan i odmeren čovek, dobar drug i književni prijatelj. Tako je to izgledalo dok nije izbio rat.

U ratu se Toholj unizio do ministra laži, tj. informisanja. Zahvaljujući i Toholju, sve što je srpsko danas izaziva podozrenje u celom svetu. Baš ga briga, a kad to nekome teško pada, Toholj mu još preti da je na uslovnoj slobodi. Bilo bi to jadno i da Toholj prethodno nije prebrojao koliko puta u tekstu piše “to”, eto gde se dokazuju dubina mišljenja i karakter. Da je Toholj bar jedan jedini put objavio i neku neprijatnu istinu, ma koliko ona bila teška, da se nekad nečemu usprotivio, da je makar na trenutak bio pisac i humanista... Ali, Toholj je ćorav u duši i nazire samo jednu stranu zla.

Svakome ko je pročitao njegov ispad u pretprošlom broju NIN-a jasno je šta je Toholj postao. To može da izazove gađenje ili sažaljenje, ili i jedno i drugo, svejedno.

Dakle, čak ni veština da se između redova preti građanima Srbije ne zavređuje komentar. Onaj ko nije impresioniran književnom karijerom Radovana Karadžića ipak može uvek i svuda da kaže kako niko ne treba da zloupotrebljava književnost. Toholj po meri svog uma i morala kaže da to znači “hapsi”. Ali “Hapsi!” viču Amerika i Evropska unija, pa onda predsednik Srbije Tadić, ministar spoljnih poslova Vuk Drašković i članovi vlade iz partije G17 plus, a kao nužnost na svoj zakučasti način saopštava i premijer Vojislav Koštunica, bez obzira na pitanje pravde. Toholj se, međutim, herojski zabrinuo što književni kritičar Jerkov sumnja u opravdanost da se književna karijera, kakva god, koristi u druge svrhe? Jednom heroj, uvek heroj. Piscu Miroslavu Toholju je svejedno šta će biti sa svima nama i kako će živeti naša deca. Važno mu je samo da gladi svoj moćni trbuh.

Čitaoci NIN-a će se, međutim, setiti sledećeg: kada je svojevremeno Predrag Matvejević predlagao da se osnuje sud za pisce, na poziv redakcije Aleksandar Jerkov je u NIN-u obrazlagao zašto je specijalni sud za pisce nedopustiv i besmislen, a pisci treba da odgovaraju za svoja dela kao i svi drugi građani. Kada je na ružan način pisac Radoslav Petković dopao zatvora, Aleksandar Jerkov je takođe u NIN-u napisao da je nedopustivo njegovo zadržavanje u pritvoru kao okorelog kriminalca, a Petković kao i svako drugi treba da odgovara za svoja dela. Kada je reč o Karadžićevom romanu, a naročito u desetinama hiljada primeraka umnoženoj i po Srbiji rasturenoj knjizi Milorada Ulemeka Legije, iako se oni ni među sobom ne mogu porediti, isti Aleksandar Jerkov opet u NIN-u piše da na takav način ne treba zloupotrebljavati književnost. Sve je, dakle, stvar doslednosti.

Isto kao i što je glavni urednik “Prosvete” Aleksandar Jerkov 1989. godine - kad i Toholjev roman Stid - objavio odabrana dela Dragiše Vasića, pa ga je Gradski komitet po nalogu Mirjane Marković proganjao iako je bila reč samo o književnim delima ovog pisca, čak je u noći tadašnjeg praznika 29. novembra izdat nalog za hapšenje. I dok su drugi hrlili u naručje Slobodana Miloševića i njegove žene, Jerkov je ostao daleko, pisao književnu kritiku u opozicionim listovima, živeo zahvaljujući prijateljima u Platou i Stubovima kulture i nije se osvrtao ni na kakve ponude kojih je bilo, i to sa raznih strana. Na kraju su pokušali da ga navedu da bar govori na promociji knjige Mirjane Marković - misleći da on to ne može odbiti, izdavač ga je bez pitanja najavio, ali Jerkov, naravno, nije hteo pa nije ni govorio. Nikada.

Ko nije u stanju da raspravlja o književnosti i nema šta da kaže, uvek pokušava da Jerkovu podmetne nešto o režimu Slobodana Miloševića, a može jedino da mu da za pravo i kaže: kamo sreće da su svi tako otišli daleko od te istorijske zablude srpskog naroda. Naročito je neumesno kada bedni prigovori i podlosti dolaze od onih zbog kojih smo toliko dugo trpeli ovaj režim. Jerkov svoja uverenja dokazuje dosledno, od Kiša, Pekića i Pavića, Albaharija, Basare i Petkovića do Vide Ognjenović, Gorana Petrovića i Vladimira Tasića, i mnogih drugih pisaca koje veoma ceni, u stotinama tekstova koje je napisao. O tim uverenjima može se uvek raspravljati, o podmetanjima koja nisu samo znak manjka argumenata nego slabog ljudskog materijala, ne može. Bića nižeg reda će uvek ponavljati neku od besmislica. Nikada ih nisam opovrgavao, a ovde ponešto spominjem tek stoga što je stvar iste vrste doslednosti da se štampaju književna dela Dragiše Vasića i da se kaže kako se književnim delima ne može otkloniti sumnja u neku drugu vrstu delovanja.

Šta mislite, kakav je Toholj bio kada sam njegovu priču uvrstio u jedan izbor ili pisao o njegovoj prozi, kada mu je roman izlazio u izdavačkoj kući čiji sam bio glavni urednik ili kada na početku svog romana Kuća Pavlovića podseća na reči nekog Jerkofa? Sigurno mu se Jerkof iz čistog nepoštovanja vrzmao po glavi. Šta mislite kako se pravio nevešt kada bi se slučajno sreli nakon što sam, takođe u NIN-u, pisao o tome da je u zbirci Mala Azija i druge priče o bolu zloupotrebio Andrićevu prozu? Mislio sam tada da se kao pisac možda može očistiti od demona, naročito onog najgoreg, demona mržnje.

Neosetljiv za tuđu patnju, Toholj je sam sebi problem i uprkos veštini sa rečima teško da će se to ispraviti. Ko je ćorav u duši taj živi u sopstvenom mraku.

Ja verujem u srpsku književnost i njene vrednosti, trudim se da ih otkrivam i tumačim, i svi oblici nanošenja štete srpskoj književnosti i kulturi po mom najdubljem uverenju moraju se sprečiti. Da smo u drugim stvarima postigli taj nivo koji su dostigla naša najbolja književna dela, bila bi ovo jedna vrlo srećna zemlja. Moja uloga je da ističem vrline književnosti i da koliko najbolje umem štitim to povlašćeno polje vrednosti od svake vrste štete koju nanose oni koji ne drže do književnosti i kulture, nego samo do sebe i svog interesa.