Nepotvrđena reputacija

Još očiglednije nego ikad do sada, Makdona je u “Jastučku”, koji nam dolazi s velikom reputacijom iz sveta, gde je nagrađen i jednom značajnom britanskom nagradom, odstupio i od sadržaja, i od stila s kojima se srećemo u tradicionalnoj irskoj drami, čiji je nastavljač, sudeći po njegovim prvim delima, trebalo da bude.

Između ostalog, on radnju svog novog komada nije situirao u seosko područje Irske, već u neku imaginarnu zemlju, u izmišljeni totalitarni poredak, gde svemoćna policija saslušava i podvrgava torturi mladog, darovitog pisca, koga optužuje da je svojim mračnim pričama podstrekivao ubijanje nedužne dece, čak da je direktno učestvovao u počinjenim zločinima. Uporedo s tim, u okviru te osnovne situacije, Makdona tretira i dve univerzalne, nipošto lokalne, nimalo irske teme. Jedna obrađuje odnos umetničke fikcije i životne stvarnosti, a druga, preko opisa zbivanja u očevidno duševno oboleloj porodici, pokreće pitanje da li je zlo imanentni deo ljudske prirode.

Ali, umesto da to okretanje univerzalnom unapredi Makdonino stvaralaštvo, ono ga drastično unazađuje. Dok njegov jezik izriče jedno, stil te drame ističe nešto sasvim drugo: prvi, makar i ovlašno, govori o suštinskom, drugi prikazuje samo ono što je bizarno i morbidno, redukuje esencijelno na pojedinačno i psihopatološko. Osim toga, u tom komadu se realističko neprestano rastvara u alegoričnom, a alogoreza, to jest postepeno otkrivanje pomoću psihoanalitičkog postupka skrivenog smisla predočenih događaja, sputana je mnogim bukvalnim detaljima u radnji. I zato ta konfuzna dramska struktura ne pruža nijedno bitno saznanje ni o čoveku ni o životu.

S druge strane, ono što je bilo grubo i protivrečno na papiru, postaje još grublje i protivrečnije u predstavi rediteljke Anje Suše, već i zbog toga što se fizički opredmećuje na sceni. U stvari, njena predstava nema prvi fokus, nema ni emocionalno, ni intelektualno dejstvo. Ona je razvučena i monotona, nepotrebno je odužena na više od dva sata efektivnog prikazivanja, u kojem dominira naracija, gde su likovi i dramski sukobi ili tek markirani ili karikaturalno prenapregnuti. A pravo je čudo što u njoj dva glumca, Vuk Kostić, kao Katurijan, i Dragan Petrović, u ulozi Mihala, ipak uspevaju da oblikuju dve zanimljive, nešto autentičnije ljudske figure, osobito u poslednjoj trećini predstave, u bici rečima, u nadmetanju likova da dokažu čija je sudbina bila tragičnija.

Naravno da treba što češće igrati irske komade, ali ne i takve kakav je “Jastučko”, već bi valjalo da mladi reditelji pokažu svojim vršnjacima dela velikih Iraca: Jejtsa, Singa i O’Kejsija, u kojima se potvrđuje da se do univerzalnog najlakše dolazi preko lokalnog kad je ono dovoljno duboko utemeljeno u život, dovoljno značajno s ljudskog, s opštečovečanskog stanovišta.