I život i umetnost

Na Festivalu evropskog dugometražnog dokumentarnog filma “Sedam veličanstvenih”, upečatljivo je potvrđeno da je dokumentarni film i život i umetnost.

Nemačko-britanski film “Dodirni zvuk”, reditelja Tomasa Ridelshajmera, govori o gluvoj perkusionistkinji Evelin Gleni. On je dokument o njenom muzičkom bivstvovanju, ali, više od toga, i film o biti same muzike.

Evelin Gleni ne čuje sluhom, ona čuje celim telom; njeno telo je rezonantna kutija. Irelevantno je pitanje: “Kako čujemo?” Suštinsko pitanje je: “Šta je to što čujemo kada slušamo?”

Film o Evelin Gleni, stoga, nije samo film o specifičnom estetskom statusu jedne osobe, već i o mogućnostima čoveka. On nas podseća da je zapadnoevropska civilizacija zlokobno zanemarila pitanje tela i telesnosti u komunikaciji. Jer, kao što nema tela bez misli, tako nema ni misli bez tela.

Danski film “Jerusalime, ljubavi moja”, reditelja Jepea Rundea, koji nam predočava tri savremena jerusalimska “proroka”, govori o skrivenoj sličnosti suština tri evropske veroispovesti, tj. o težnji da se čovek oslobodi od straha i od potrebe da poseduje stvari. Izrael, jedan od tri “proroka”, kaže da religija smrdi, a da je Bog sušta ljubav koja ne može imati nikakvih osvetničkih namera. Duboko ličan, ispovedan film.

Rusko-finski film “U tami”, reditelja Sergeja Dvorcevoja, predočava, u sirovoj jednostavnosti, zajedničku svakodnevicu jednog, nikome više potrebnog, slepog čoveka i jedne mačke. Rediteljski postupak je definisan brigom da se očuva zatečena faktura, da kamera bude samo nemo prisustvo.

Holandski film “Učitelj i njegov učenik”, rediteljke Sonje Herman Dolc, divan je primer montaže koja najkraćim putem povezuje ono što je bitno za temu. Reč je o masterklasu Valerija Gergijeva, najdarovitijeg dirigenta današnjice, čoveka magične pojave. Nije važno mahanje rukama, uči ovaj majstor trojicu mladih dirigenata, važno je da uspostavite kontakt sa svakim instrumentalistom u orkestru, neposredan kontakt sa čovekom, tako da on zna da na njega mislite svakog trenutka. Iz te brige i, istovremeno, uživljavanja u muziku, nastaće pravilni a osobeni izrazi rukama. Apsolutni spoj misli, emocije i pokreta, spoj duha i tela, zapadnoevropskoj tradiciji jedino je pošao za rukom u dirigovanju.

Britanski film “Dan koji nikada neću zaboraviti”, rediteljke Kim Longinoto, govori o brutalnom obrezivanju devojčica u Keniji. No, rediteljka ovog filma napravila je nekoliko estetskih grešaka i, gore od toga, zakoračila u nedopustivo polje. Najpre, nije jasno pokazala da je ovaj brutalni čin, koji je nama svima gnusan, nešto što ljudi u Keniji ne čine zato što su zločestiji od nas, već stoga što veruju da je to uslov moralnog života. Zatim, nije pokazala da su oni koji se zalažu za tradiciju obrezivanja svesni fizičkog bola koji nanose najbližima. U filmu izgleda kao da oni uživaju u činu sakaćenja, a, zapravo, pokazuju zadovoljstvo što su odužili dug lokalnom bogu koga, dakako, smatraju globalnim. Potom je počinjena i nedopustiva greška. Predočen nam je čin obrezivanja dve devojčice; naravno, nismo gledali anatomske rezove, ali smo bili u prostoriji u kojoj se vršio obred. Postali smo saučesnici u gnusnom postupku. Ovo nije igra, ovo nisu glumci koji preživljavaju, već akteri koji proživljavaju i kojima posledice tog iskustva zagorčavaju ceo život! Najzad, ovime je rediteljka počinila krivično delo: Snimila je događaj koji je, prema važećim zakonima Kenije, kažnjiv. Umesto da se priprema za njegovo snimanje, trebalo je da prijavi vlastima planirani događaj. Možda tada ne bi mogla da snimi svoj film? Pa šta!

Italijanski film “Građanin Berluskoni”, američke rediteljke Sjuzan Grej, pokazuje nam da je premijer Berluskoni vlasnik gotovo cele države i da se današnja Italija guši u medijskoj cenzuri. Dobra televizijska reportaža sa jasnom političkom i etičkom porukom, ali ništa više od toga.

“Urlatori”, finski film čiji je reditelj Mika Ronkainen, istinsko je remek-delo. Spoj dokumenta i stvaranja, koji gledaoca, na trenutak, učini sposobnim da oseti slobodu, koja bi mu inače, u svetu u kojem živi, samo donela nevolje. Kakav rad mašte u ovom dokumentu o pevačkoj družini vikača, urlatora, ljudi koji uzvikuju nacionalne himne i zakone, posebno komponovane za urlanje. Nezaboravni kadrovi, kao iz sna; ledolomac, u ledenoj pustinji lomi led, i čovek, dirigent, kreću se jedan ka drugome i, kada se sasvim približe, stanu...