Valentino, brat Maradonin

1. Ispod Brankovog mosta je vatrogasni brod. Kad koji samoubica skoči sa Brankovog mosta u reku, sa broda odmah reaguju i vrlo je veliki procenat onih koje uspeju da spasu.

Obično se nesrećnik onesvesti prilikom pada i voda ga izbaci na površinu.

Verovatno je i veliki Branko Ćopić znao za taj brod.

I nije skočio sa mosta u reku već na trotoar.

Ali za romskog dečaka Maradonu Lazića pomoć je stigla prekasno.

Maradona nije skočio u reku.

Imao je jedanaest godina i u reku su ga bacila četvorica romskih dečaka. Bilo je već svanulo. Oko šest i pedeset. Tada i samoubice spavaju.

Danima je vest o tome, da su dvojica očevidaca prijavila policiji kako su videli četvoricu da bacaju petog u reku, punila stranice novina.

A onda su počinioci otkriveni.

Svi maloletni.

Jedan čak trinaest godina.

Trojici je određen pritvor a četvrti je smešten u dom.

Ima trinaest godina i ne podleže krivičnoj odgovornosti.

2. Male Rome osumnjičene za ubistvo pronašli su ispod “Mostara” u šahtu za toplovod. Kod semafora gde Ulica Slobodana Penezića Krcuna ulazi u Bulevar vojvode Mišića. To je bio dom četvorice dečaka. Tu su ih često viđali prolaznici i stanari baraka. Šaht u kome su spavali, ima deset kvadrata. Unutra se ulazi kroz dva metalna otvora. Između cevi za toplovod ostala je gomila smeća. Tu su flaše od sokova, kese od čipsa, omoti od čokolade, opušci...

Na cevima su daske, nagorele, kartoni, plakati. To su im bili kreveti. Ostali su ćebe i zimska jakna.

3. Policija je saopštila da su uhapsili četvoricu mladih skitnica koji su Lazića bacili sa mosta.

Motiv je, navodno, tuča sa Maradoninim bratom. Trojica su petnaestogodišnjaci iz Obrenovca a u zločinu je učestvovao i trinaestogodišnji Beograđanin koji ne podleže krivičnoj odgovornosti.

4. General major Milutin Simić, načelnik SUP-a u Beogradu, saopštio je: “Osumnjičeni dečaci su u četvrtak ujutru, 20. januara, iz šahta podno mosta ‘Gazela’, gde su noćili, krenuli ka centru Beograda. Ušli su u autobus i izašli kod Trga Nikole Pašića. Odatle su se spustili ka Zelenom vencu. U međuvremenu su se susreli sa Maradonom Lazićem. Maradoni su predložili da krenu ka Novom Beogradu pešice.

Došli su na Brankov most i M.S. je dao predlog da dečaka bace u reku. Zato što su u sukobu sa njegovim bratom. Bez pogovora su to prihvatili. Uhvatili su Lazića i bacili ga u reku. Zatim su pretrčali, prešli most i spustili se na obalu. Sve vreme su posmatrali Maradonu. Dečak je pokušavao da dođe do vazduha i da se dočepa obale. Ali ubrzo je potonuo.

Kad su se uverili da dečak nije isplivao, pobegli su. Nastavili su da borave u šahtu sve dok ih nismo pronašli.”

5. Tragom priče, krećem za Veliku Planu. Šunjam se po stanici. Volim štajge, volim stanice. Ima nekoliko kafanica, buffeta, ali biram “Zvezdu”.

Ima samo tri stola i nekoliko kvadrata.

Pitam za Maradonu.

“Bio je mali, plav, nije ličio na Ciganina.

Traži da kupi hleba.

Ja mu dam dva dinara i pitam ga da li je istina da hoće da kupi hleba. Znam da mu otac uzme i propije.

Odem sa njim i kupim mu hleba.

Letos došao i traži deset dinara.

A ja mu kažem: ‘Daj ti meni.’

On izvadi novac i hoće da mi da.”

“Znamo ih, kako da ih ne znamo. Prljavi, vašljivi, po stanici su se vrzmali. Otac ih terao da prose, a onda im otme pare i pije.”

“Koliko je dece imao, jebem li ga. Tu im majka na stanici prosi. Jedno joj u stomaku, drugo drži u ruke.”

Tu nalazim vodiča koji će me odvesti do Škembetove kuće. Milorad Usainović Škembe je predsednik Udruženja Roma u Velikoj Plani.

Dok me vodi zaleđenom stazom, moj vodič koji kaže da mu Škembe nije predsednik, šapće mi u poverenju: “More, bile su tu neke stotrispet hiljada.”

6. U hodniku ili letnjoj kuhinji Milorada Usainovića naslonjene na zid tri romske zastave sa točkom.

Milorad mi kaže da je predsednik Roma moravskog regiona. Sedamnaest gradova.

“Oni su ovde u našu opštinu najtežeg socijalnog stanja. Ima mnogo takvih porodica koje primaju socijalno od dve, tri hiljade a to ne može da skrpi kraj sa krajem. Ovde su u socijalnom veoma nekorektni. Tražio sam da se obezbedi ta porodica. Udruženje Roma je jedva uspelo da ih smesti u jednu staru kuću. Ja sam im našao da ih smestim tu. Nemaju toleranciju prema nama. Mi se borimo protiv diskriminaciju. Da ne bi bilo prosjačenja i kriminal. Ako tražimo nešto za Rome, kažu - nemamo sredstava. I niko nas ne razume. Pisali smo da nam se da dvesta hiljada za knjige. Odbiveni smo. Pisali smo za užinu besplatnu. Kad bi omogućili da se deca školuju, ne bi bili kriminalci. Ako bi država i opština mislili na nas, deca bi ušla u sistem, da se odvoje od ulice. Pisao sam da nam daju dvadeset hiljada od našeg buyeta od sto hiljada za parastos. Odbiveni smo.

Ja sam znao da će se nešto vako dogoditi. Roditelji Maradonini su išli u Beograd, dovodili ga, ali je on opet bežao. Ja sam molio policiju da ga potraži. Više puta su ga dovodili ali on je bežao. Tražio sam i da se troje njihove dece stavi u dom. Otrgli bi se od delikvenciju. Zakon i te ustanove moraju da imaju kontakt sa nama. Ja sam umrežio sedamnaest opština i dvadeset hiljada Roma su me izabrali za predsednika. Opština i socijalno nemaju razumevanje za Udruženje Roma. Ima dvadeset pet porodica koje su beskućnici. To je sramotno, šta da radiš. Ništa. Vidim neka udruženja koja nemaju ni pedeset članova, dobili su po šesto hiljada a mi sto dvaes. Naša deca nikad nisu videla more. Nikad zoološki vrt. Opštini je u interesu da se udruženje ugasi. Mi smo imali problema sa policijom, deca su bila pretučena. I ja sam bio pretučen od strane policije zato što tražim pomoć za svoj narod. Oni žele da Romi budu nomadi, da prose, da kradu. Ne volu nas koji se borimo da se poštuju nacionalne manjine.

Ja sam morao da čekam po tri, četiri dana na razgovor sa predsednikom opštine. I opet će nešto ovako da nam se desi. Tek kad se desi, opština reaguje. Sad im dali dvadeset kila brašna. Gde su bili Romi nekada, tu su i ostali. Za Rome novci stižu iz inostranstva ali ne stižu do Roma. Taj novac država uzima za sebe. Mi smo izašli na opštinske izbore ali nismo mogli da prođemo. Oni nude po deset evra po članu porodice da glasaju za njih.

Nama je cilj da decu teramo u školu. Da sprečimo delikvenciju. Sa tim da i država pomogne. Kad prođu izbori, onda opet isto. Apelujemo na pomoć ovoj porodici od strane Nacionalnog saveta Roma. Sramota je što se Nacionalni savet nije odazvao da pomogne ovoj porodici.”

7. Sa Milošem, sinom predsednika Udruženja Roma, krećem kroz palanačku noć ka porodici Lazić. Kuća je prazna. Oni su kod babe Marije Rodić koja ima struju i gde mogu da prime komšije koji već osam dana dolaze da izjave saučešće.

Evo me u Kusturičinom filmu.

Od Svetog Jovana, osmi dan već traje žalost. Na stolu flaše sa pićem i tanjir kupusa. Baba najviše žali ali je najviše i popila. Jedan drema.

Baba hoće da nešto kaže, ali otac preuzima reč.

“Niko da ne priča, ja ću da dam izjavu.”

Maradona je rođen 28. 3. 93. u Smederevsku Palanku. Morao sam da radim da bi tu decu izdržavao. Poslali smo ga u školu.

‘Tata, daj mi yeparac.’

Tata što je imao, njemu je davao, jer to mi je najstarije dete. Dete je kod mene provelo Novu godinu. Uoči Božića, dete mi je otišlo u gradu. Čekali smo ga da bi familijarno proslavili Božić. Pitam burazera: ‘Jesi li vido Maradonu?’

‘Maradonu nisam vido nigde.’

Kažem burazeru: ‘Ti idi sa jedne strane, ja ću sa druge, da ga tražimo. Burazer mi se zove Nenad Lazić. Kad sam došo kući, on kaže: ‘Bato, nisam dete nigde pronašao.’”

Burazer bi da i on da izjavu. “Ne može, ovde ja dajem izjave”, kaže otac i gura ga prema vratima. Nenad pade na patos.

Otac nastavlja.

“Nema njega. Supruga je htela da krene za Beograd da ga traži. Zato što ja imam još jednog klinca koji se zove Valentino. Vidim ja, nema supruge dva sata.

Dolazi MUP Velika Plana. Kad su došli, pitaju gde mi je supruga Sandulović Danica. Ja sam bio u kući sa najmlađom ćerkicom od četiri godine. Usainović Milorad je došao sa još jednim novinarom i rekao mi: ‘Je ‘ ti znaš da ti je sin bačen sa Brankovog mosta?’

Kad sam to čuo, ja sam se zbunio. Odmah sam hteo da krenem ka majci. Već sam došo da uzmem nož da sebe zakoljem. Počeo sam da plačem, udaram glavom zid. U vezi MUP u Velikoj Plani. To je jedna lažna izjava. ‘Krećite za Beograd jer dete je pronađeno.’ Ja u tom momentu uzajmim sto evra.”

“Trebalo za tri dana da vrati”, dobacuje neko od gostiju.

“Stignem u Beograd i direktno u 29. novembar. Oni pitaju mene ko vas je poslao u Beogradu.

SUP Velika Plana.

Gospodine, to što tražite nemamo da vam damo. To dete Lazić Maradonu.”

8. Majka: “Valentino, to dete što pričaju da ga traže, našla sam. Kod Zelenog venca sam ga našla.”

Baba: “Svi žele da se to dete nađe. Da l’ ga ribe pojele.”

Valentino: “Mi smo našli telefon i pare...”

Otac: “Nemoj da ga slušaš, novinar, on je malo, znaš... Nemoj da zapisuješ to što priča.”

Telo Maradone Lazića nije pronađeno.