Gavroši iz naših šahtova

U Beogradu su četvorica dečaka, od kojih je jedan imao samo 13 godina, bacili su Maradonu Lazića(11) sa Brankovog mosta u Savu, sačekali da vide da li će da ispliva i kad nije, razišli su se. Sve to, navodno zbog “gluposti” koju je počinio Maradonin mlađi brat Valentino(10).

Zatim, u Novom Sadu je ubijen Branko Šešević (23) i to tako što su, nakon kraće prepirke, na njega i njegova dva druga nasrnula desetorica momaka naoružanih bejzbol palicama, ciglama i noževima. Četvorica od deset napadača su maloletni, među njima i U.J. (17) za koga se pretpostavlja da je usmrtio Šeševića. U Obrenovcu je ispred škole u koju je išao, ubijen Mirko Radovanović (18), vatreni navijač “Partizana” i član navijačke grupe “Head hunters” (Lovci na glave). NJega je nožem izbo njegov maloletni školski drug nakon prepirke oko navijačkog šala. Grupa momaka iz beogradske gimnazije “Sveti Sava” napala je nastavnicu Biljanu Glušac. Posledica udaraca flašom u glavu su četiri kopče i veliki hematom na glavi profesorke. U jednoj beogradskoj osnovnoj školi đak šestog razreda je na hodniku udario učenika petog razreda u međunožje, navodno zato što je čuo da je ovaj rekao da je smešan. Ono što nije smešno je to da se dečak koji je udaren nalazi na Institutu za majku i dete, da je operisan i da mu je odstranjen jedan testis. U Novom Pazaru tri maloletne osobe kamenjem su napale sveštenika Radomira Sandića. U Majdanpeku devojčica T.K. (14) pokušala je da izvrši samoubistvo i to zato što više nije mogla da trpi ucenjivanje dečaka M.D. (17) koji ju je letos slikao dok se presvlačila u kabini na gradskom bazenu. Ispred jedne beogradske škole naočigled punog dvorišta, četvorica starijih dečaka su brutalno pretukla učenika Lazara Sekulovića(15). Napadači, kažu, pripadaju navijačkoj grupi “Invalidi” - Voždovac.

Svi ovi slučajevi desili su se u dvadeset dana, od petog do 25. januara tekuće godine. I svi oni su, kažu stručnjaci, nešto što se moglo očekivati!

Prim. dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar u KBC “Dragiša Mišović” kaže da je struka upozoravala da će se ovako nešto desiti. “Nezadovoljstvo, nestabilnost, frustracije podižu napetost do gornje granice i agresija je način da se tenzija isprazni” - kaže dr Ćurčić. Po njegovom mišljenju, uzroke treba tražiti u tome što su ta deca odrastala u uslovima haosa, nemaštine, ratova, beznađa, što samo po sebi ostavlja posledice, zatim u njihovim godinama, u kojima se teži poistovećivanju sa moćnim odraslim ljudima a najmoćniji su ovde bili kriminalci i treće, u nedovoljno funkcionalnom i nedovoljno efikasnom policijsko - pravnom sistemu.

Ni mr Branku Savović, stručnog savetnika Pedagoškog instituta, zbog - kako kaže - opšte situacije u društvu i školi, nije iznenadila ova januarska eskalacija maloletničkog nasilja. “Niko decu ne vaspitava. Imamo pranje ruku sa svih strana. Škola očekuje da to učine roditelji a roditelji, prezaposleni ili nezaposleni, uglavnom prilično frustrirani, očekuju da to uradi škola. Deca ostaju izložena brojnim informacijama vezanim za agresiju i mnoštvu negativnih modela koji su svuda oko njih.” To, uz činjenicu da se s tim generacijama mnogo manje radilo i u školi, i kod kuće, da su to generacije koje su mnogo manje išle u pozorišta i bioskope, koje mnogo manje čitaju, koje nisu bile u mogućnosti da putuju, sve zajedno čini, kaže Branka Savović, sindrom povećane agresivnosti.

Zašto baš sad? “Nijedan fenomen nije jednolinijski a pravilo je da polugodište i kraj školske godine uvek nose oscilacije na gore. Tada su učenici nezadovoljniji, nervozniji, napetiji, nisu spremni da se suoče sa svojim neuspesima i zato reaguju mnogo žustrije nego u drugim situacijama” - objašnjava mr Savović i upućuje da obratimo pažnju na kraj maja i jun.

Inače, agresivnost i nasilništvo maloletnika eskalirali su sredinom devedesetih, 1994-1995, da bismo od tada imali tendenciju smanjivanja broja izvršenih krivičnih dela ali i pojačavanje brutalnosti tih dela. Vrednosno, sadržaj tih dela je sve lošiji i to, po mišljenju naše sagovornice, zato što je znatno povećana tolerancija na nasilje.

Vrlo upečatljivo je i što se ta deca, prema rečima LJubinke Marković, psihologa koja u Okružnom sudu radi na realizaciji vaspitnih mera, kada uđu u postupak pojavljuju bez ikakvog osećaja odgovornosti ili griže savesti. “Oni su veoma distancirani čak i u odnosu na najteža krivična dela i ponašaju se potpuno ravnodušno. To je ozbiljan socio-psihološki problem, s kojim se do sada nismo mnogo sretali.”

Maloletni zlikovci U sećanju je verovatno već počeo da bledi šok koji je u javnosti izazvao događaj od pre desetak dana: grupa dečaka koji “stanuju” u šahtu i “duvaju” lepak, sa Brankovog mosta su u reku Savu bacili svog druga da “vide ume li da pliva”... Zločin nevinih o kojima nema ko da brine. Kako je došlo do toga? Ko je odgovoran? Ko je trebalo i zašto se nije brinuo o toj deci? Ko je propustio da ih nauči ljudskosti? Sve ovo veoma podseća na monstruozni zločin koji su pre desetak godina u jednoj od američkih država počinili slični dečaci predškolskog i školskog uzrasta. Gledajući filmove u kojima su brutalna ubistva sa obaveznim šikljanjem krvi sasvim obična stvar, na sličan način su ubili svog druga koju godinu mlađeg... Ubili su ga, onako, da probaju kako to izgleda. Mišel Oden koji je svojevremeno bio beogradski gost, poslednjih godina bavi se istraživanjima i objedinjavanjem rezultata istraživanja koja pokušavaju da dođu do zaključka otkud toliko sirovog, sasvim ogoljenog i besmislenog nasilja u našem, tzv. modernom društvu. Naravno, nasilje je uvek besmisleno. Ali, hajde da pogledamo kako je sve počelo. Oden koji je nekad davno prošao obrazovanje koje dobijaju svi slični evropski lekari, i sam kaže da je na bolest počeo da gleda sasvim drugim očima onog trenutka kad je shvatio korene dobrog zdravlja. Pitanje neverovatnog porasta nasilja u zapadnim društvima tokom samo nekoliko poslednjih generacija i samo po sebi predstavlja neku vrstu bolesti. Mišel Oden zaključuje da je tokom dugog perioda istorije čovečanstva postojala evolutivna prednost u razvijanju ljudskog potencijala za agresiju pre nego sposobnosti da se voli, što uključuje i poštovanje majke Zemlje. Tokom mnogih vekova osnovna strategija preživljavanja za većinu grupa ljudi bila je dominacija nad prirodom i dominacija nad drugim grupama ljudi. U vreme kad čovečanstvo mora da pronađe radikalno novu strategiju za preživljavanje, proučavanje ljubavi predstavlja najvitalniji aspekt naučne revolucije i novi orijentir u istoriji čovečanstva. Londonski Centar za izučavanje primarnog zdravlja, kojim sada rukovodi doktor Mišel Oden, raspolaže velikom bazom podataka sa stotinama referenci iz medicinskih i drugih naučnih časopisa. Svi istraživači koji su se u svom radu bavili primalnim periodom (period od začeća do prvog rođendana deteta) slažu se u tome da trauma u tom kritičnom i kratkom periodu koji okružuje rođenje ima dalekosežne posledice ne samo na zdravlje pojedinca, već i na kasnije njegovo destruktivno ponašanje, bez obzira da li je ono usmereno na samu osobu ili na njenu okolinu. Dr Rauen, koji je upoređivao više od četiri hiljade slučajeva ljudi rođenih u Švedskoj, našao je vezu između traume tokom porođaja i ranog odvajanja od majke ili čak napuštanja... Radilo se o ljudima koji su sa 18 godina već imali istoriju nekog od oblika nasilničkog kriminaliteta. Šveđanin Bertil Jakobsen posebno je proučavao načine na koje su izvršena samoubistva; bili su blisko povezani sa načinom na koji je tokom porođaja došlo do neke traume. Jakobsen je takođe proučavao i narkomaniju, tragajući za mogućim ranim uzrocima. Došao je do zaključka da ako su tokom porođaja majci bila davana određena sredstva protiv bolova, to je za njeno dete značilo statističko povećavanje rizika da postane narkoman u toku adolescencije... Autizam i drugi aspekti “autističnog spektra” mogu se takođe predstaviti kao izraz umanjene sposobnosti da se voli. Niko Tibingen koji je 1973. sa Konradom Lorencom i Karlom fon Frišom podelio Nobelovu nagradu, kao etolog upućen u posmatranje životinjskog ponašanja, posebno je proučavao neverbalno ponašanje autistične dece i to u njihovom kućnom okruženju. U svojim detaljnim zapažanjima nabrojao je neke od faktora koji su mogli da pojačaju simptome. I on je našao da su ti faktori vremenski locirani u period oko rođenja: porođaj forcepsom (pomoću metalnih klešta), porođaj pod anestezijom, gušenje pri rođenju i/ili indukovanje porođaja... Rijoko Hatori, psihijatar iz Kumamota u Japanu, takođe se bavila istraživanjem autizma iz perspektive primalnog zdravlja. Ona je otkrila, recimo, da su deca rođena na jednoj određenoj klinici bila izložena znatno većem riziku da postanu autistična; tu je rutinska praksa bila da se porođaj izaziva (indukuje) nedelju dana pre očekivanog datuma i da se majkama tokom porođaja daje specifična mešavina sedativa, anestetičkih sredstava i analgetika. Međutim, iako rezultati svih ovih i još mnogih istraživanja koje nismo spomenuli zvuče veoma upozoravajuće, ljudima koji su ova istraživanja sprovodili postalo je zajedničko i to što su onemogućeni da nastave svoj rad. Nekome je, kao gospođi Hatori, jednostavno bio zabranjen rad na Univerzitetskoj klinici, tako da nije mogla ni da sanja o nastavku istraživanja, drugima su ukinuta sredstva za dalja istraživanja, ili im se na putu isprečila zabrana etičkih komiteta i drugih tela koja takav rad odobravaju. Postavlja se pitanje: može li naučno istraživanje da bude politički korektno? Ili, ako izađe iz granica onoga što je prihvatljivo, treba li da se, jednostavno, gurne pod tepih? Gomila pod tepihom sve je veća i veća, a tepih je ipak jako tanak. Nove generacije rođene makar i carskim rezom možda će nas i dalje zapanjivati svojim neljudskim ili sve manje i manje humanim ponašanjem. MILENA ČUKIĆ

Sistem vrednosti se izgleda potpuno izgubio. Ni ideologija niti religija nisu dovoljno jake da ponude jasan sistem vrednosti. Sve je poljuljano i sve je moguće! Kako se snađeš tako će ti i biti. U takvoj situaciji, kaže mr Savović, vrlo je teško objasniti detetu zašto treba da uči, da završi fakultet, da se kulturno ponaša. “Jer, dete vidi da onaj bahati komšija koji neće da očisti sneg ispred kuće, koji nije ništa završio, vozi dobar automobil i ima više novca od svih nas.”

I tzv. moral ulice je nestao. “Ferke jedan na jedan”, tuče bez oružja pripadaju nekom drugom vremenu. Ovo je vreme kada četvorica jačih bacaju žrtvu u reku i kada desetorica bejzbol palicama i noževima napadaju nenaoružanu trojicu.

Ipak, istraživanje sprovedeno među učenicima beogradskih osnovnih i srednjih škola za potrebe magistarskog rada “Agresivno ponašanje učenika” Branke Savović, čije delove prenosimo (pogledajte ilustracije!), pokazuje da nemamo mnogo veći broj agresivnih ličnosti nego pre 15, 20 godina. Međutim, oni mnogo više ispoljavaju svoju agresivnost kroz ponašanje i imaju mnogo manju toleranciju na frustraciju. I tu je problem.

Imamo i podatke koji kažu da je 91,3 odsto učenika videlo tuču u školi, da 20 odsto učenika muškog pola priznaje da učestvuje u tuči, da 6,8 odsto dečaka i 1,6 odsto devojčica priznaje da nosi oružje u školu. I to: suzavac u spreju (sve ispitivane devojčice: “radi samoodbrane”), nož tzv. “skakavac” (jedan učenik je kao razlog naveo “zato što sam faca”) ili čak pištolj (“očev, radi odbrane”).

Ili, podatke da su u 2004. godini samo u Beogradu maloletnici izvršili šest krivičnih dela ubistva, osam krivičnih dela silovanja, 81 put su hapšeni zbog posedovanja ili preprodavanja opojnih droga a 191 put zbog imovinskih krivičnih dela, najčešće razbojništva.

“Državni organi moraju da reaguju”, kaže LJubomir Pejaković, direktor Centra za prava deteta. On smatra da je promena sistema socijalne zaštite i pravosuđa neminovna. “Nemamo programe pri školama, zdravstvenim ustanovama, lokalnim zajednicama. Nemamo programe koji bi jačali ličnosti, smanjivali agresivnost, radili na komunikaciji sa tom decom. Imamo opomene, ukore i ako dete nije u osnovnoj školi - izbacivanje iz škole. Na ulicu! I šta dobijamo?”

Direktor Centra za prava deteta kaže da nemamo ni službi za pomoć i podršku roditeljima, da socijalne službe nemaju kapacitete da pomognu detetu i porodici, već samo imaju mogućnost da ga izvuku iz kuće i izoluju. A to je, kaže, obrnut proces od onog kakav bi trebalo da bude.

Pejaković smatra da bi država morala dečja prava koja su kod nas razbacana po raznim zakonima i institucijama da objedini u jednom zakonu. “Tim zakonom mogli bi biti propisani i ovi programi u koje bi se deca uključivala čim se primete pojave asocijalnog ponašanja, ali to povlači za sobom i institucije koje bi bile podrška zakonu. Jer, ako detetu propišemo obavezno psihološko savetovanje, onda moramo obezbediti savetovališta u svim lokalnim zajednicama ili školama”, kaže LJubomir Pejaković, dodajući da ipak ne smemo zaboraviti da su deca, ni kriva ni dužna, najveća žrtva svega što nam se događalo i da su mnoga od njihovih nedela zapravo vapaji i pokušaji skretanja pažnje na sebe u situaciji kada niko za njih nema vremena.

Branka Savović kaže da je postojalo mišljenje da će se ovaj problem postepenom demokratizacijom društva rešiti sam od sebe. “Ali, neće. Potrebno je raditi na tome. Potrebno je razviti strategijsku akciju u školama, obuku nastavnika za preventivu agresivnog ponašanja ili za sanaciju ukoliko agresija već postoji. Mora da postoji razrađen projekat. Država mora da odvoji novac za te programe.”

Vlada Srbije već ima savetodavno telo u vidu Saveta za prava deteta, pri Ministarstvu zdravlja postoji ekspertska grupa za mentalno zdravlje mladih ali delovanje ovih grupa još nije dalo vidljive rezultate. Ipak, po mišljenju Vojislava Ćurčića, delovanje putem ekspertskih grupa je dobar i potencijalno vrlo efikasan način.

Kao poseban problem javljaju se tzv. deca iz šahta, deca bez ikakve dokumentacije, egzistencijalno i socijalno potpuno nezbrinuta. Oni obično dan provode u prosjačenju i pokušaju da zarade za hranu ili najjeftiniju i najdostupniju drogu: lepak. Spavaju gde stignu. U vodovodnom šahtu na uglu Ulice Slobodana Penezića i Bulevara vojvode Mišića, u memljivom i mračnom podrumu gradilišta na Novom Beogradu, između zgrada “Ušća” i SIV-a, u zatarabljenoj kući u Karađorđevoj ulici. LJubinka Marković kaže da je s njima izuzetno teško raditi jer su vaspitno zapušteni i zato što s njima kreće da se radi tek nakon što se zateknu u krivičnom delu. A tada je uglavnom kasno.

Branka Savović, s obzirom da je reč uglavnom o deci romske nacionalnosti, smatra da treba pokrenuti programe zajedno sa romskom zajednicom. Kaže da je potrebno napraviti sistem u skladu sa njihovom kulturom i programe i škole u koje će mali Romi rado ići.

Zabrinjavajuće je, međutim, što se sa većim socijalnim raslojavanjem može očekivati samo povećanje ovakvih delinkventnih grupa mladih ali i to što se, kaže dr Ćurčić, može očekivati i da, ako se ozbiljno ovim ne pozabavimo, modele “dece iz šahta” sve više počnu da preuzimaju i ostala deca.

Zabrinjavajuće je i kakvo nas društvo očekuje kad ovi mladi ljudi odrastu.