Haški dugi marš

General Vladimir Lazarević je prvo učinio sve što je mogao, a zatim i ono što je morao. Što nipošto ne znači da na kraju nije imao izbora. Mogao je da izbegne dobrovoljni odlazak u Hag: mogao je da obuče generalsku uniformu i da prisili vlast da mu na javnom mestu silom stavlja lisice. Vlast bi u dobrom delu javnosti na taj način bila osramoćena i ponižena, a general bi ostao zapamćen kao žrtva neprincipijelnih i lažljivih političara.

Malo se ko danas toga javno seća, ali mnogi svakako pamte da im je njegov lik u uniformi, na kosovskom terenu, u večernjem dnevniku ratne Televizije Srbije, za vreme NATO bombardovanja, ipak ulivao kakvo-takvo poverenje, i da su nalazili i nešto žalosne utehe u tome što je, posle tromesečnog bombardovanja, NATO zaprepašćeno morao da gleda kako besprekorna kolona savršeno ispravnih srpskih tenkova napušta Kosovo.

General je, dakle, još imao nešto kapitala da spiska, i možda je mogao još nekoga da povuče za sobom dole. Ishod bi za zemlju bio isti: Srbija bi stavila nogu u evropska vrata i da je Lazarević hapšen uz pucanje i pevanje, kao Veselin Šljivančanin, posle opsade njegove stambene zgrade i uz vrištanje njegovih komšija i članova porodice. Studija o izvodljivosti bi nam se danas jednako smešila i da je u toku njegovog privođenja pala krv. Razlika bi bila u tome da Lazarević ne bi mogao da kaže da je imao udela u skidanju ucene sa pleća države. Teško je doći do pouzdanih detalja o njegovom sporazumu sa vlastima, ali se nešto malo zna o onome kako on taj sporazum tumači sebi bliskima. Prema verziji koju jedni drugima prepričavaju neki njegovi saborci, general ih teši da će u zatvoru u Hagu ostati samo mesec ili dva, i da mu je obećano da će i Amerikanci dati garancije ne bi li se do početka suđenja vratio u Beograd. Ne može se pouzdano reći da li mu je to obećano, ili je on to izabrao kao objašnjenje za ljude kojim godinu dana govori da se nikad i ni pod kakvim uslovima neće predati. Nije uslovljavao da ga vlada javno časti svim onim velikim rečima, ni da se hvale njegov patriotizam i oficirska čast: tražio je samo da se njegov čin ne kvalifikuje kao čin “predaje” Hagu jer se ovaj general nikom, kako veli, ne predaje, već dobrovoljno čini ono što je državi u ovom času najpotrebnije. Da bi to podvukao, otišao je kod Vojislava Koštunice u civilnom odelu. To je samo naizgled sitna Lazarevićeva usluga vlastima koje su ga još malo pa preklinjale da se preda.

Bez obzira na to šta je ko kome obećao da bi se Lazarević obreo u Hagu, u ovom času niko spolja ne može sa sigurnošću reći da li će Sudsko veće Tribunala u Hagu izaći u susret njegovoj želji da se vrati kući do početka suđenja. Od usvajanja izlazne strategije Tribunala, trend je da se ljudima koji dobrovoljno dođu, dopusti privremeni boravak na slobodi do početka suđenja, i tu ni Karla del Ponte ne može bogzna šta da učini (poslednji put je energično, ali bezuspešno, pokušala da spreči povratak Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića u Beograd). No, Lazarević je ipak optužen pre 15 meseci, što znači da već ima više od godine staža kao begunac od haške pravde. Neće mu pomoći ni to što je u bezbrojnim intervjuima i javnim izjavama osporavao Tribunal, Tužilaštvo, tužiteljku, međunarodnu pravdu i međunarodnu zajednicu uopšte.

Nikada, naravno, nije bilo ni trunke nade da bi haška optužnica mogla biti povučena (teško da je bilo ko i Sretena Lukića, izrazitog favorita Đinđićeve i Živkovićeve vlade, u nešto tako nerealno ikada zaista uveravao), ali je general Lazarević možda gajio neku nadu da bi Beograd mogao da pre njegovog izručenja, odnosno dobrovoljnog odlaska, izdejstvuje obećanje da će njegovo, i suđenje drugih generala, biti kod kuće. To je i dalje moguće pod uslovom da predsednik Haškog suda Teodor Meron prihvati pozivanje Beograda na pravilo 11bis, koje predviđa mogućnost ustupanja predmeta domaćim pravosuđima. Vlada Srbije je to i u ovom, i u prošlom sastavu, istinski želela, bez obzira na to što bi za svaku vlast u Srbiji bilo veoma neprijatno da diže optužnice protiv generala koji su zemlju branili u vreme NATO agresije. Politička cena takvih suđenja bila bi visoka, za razliku od suđenja optuženima čija se imena vezuju za zločine poput onih u Srebrenici i Vukovaru. Uloga vojske u proterivanju albanskog stanovništva sa Kosova za vreme bombardovanja nije u srpskoj javnosti ožigosana kao zločinačka: preovlađuje uverenje da su proterivanje, u meri u kojoj ga je bilo, vršile zločinačke bande, “crvene beretke” ili druge specijalne jedinice. Haška optužnica tereti generale Pavkovića, Lazarevića, Lukića i Đorđevića da su još od kraja 1998. godine sklopili zajednički zločinački poduhvat da proteraju Albance: kako bi javnost reagovala kada bi usred Beograda javni tužilac zastupao, i izvodio dokaze, za ovu tvrdnju?

Razlog što svaka vlast, kad je i dok je na vlasti, proglašava optužnice protiv generala pitanjem od značaja za nacionalnu bezbednost, nije to što se boji nemira, puča i krvi na ulicama u slučaju da prisilno izruči generale. Razlog je već to što država i državna vlast još postoje: dok postoje, trebaće im vojska, i generali koji se neće plašiti izručenja stranim državama čak i ako se budu usprotivili najvećoj sili sveta. Potrebe za vojskom spremnom da brani zemlju u slučaju napada biće i onda kad uđemo u članstvo Evropske unije, a kamoli pre toga. Na to nas ne podsećaju samo jug Srbije, istorija i empirijsko iskustvo, već i zdrav razum. Zato je u vreme Živkovićeve vlade i vojnog ministrovanja Borisa Tadića bilo tačno da su optužnice protiv generala “ugrozile nacionalnu bezbednost” i zato je to ostalo tačno i onda kada su prestali mandati Zorana Živkovića na mestu premijera, i Tadića na mestu ministra vojnog.

Šta god mi mislili o sebi, bez obzira na to da li će se u krajnjoj liniji generalima suditi u Beogradu ili Hagu, nećemo još dugo moći da izbegavamo odgovor na pitanje: šta se zaista dešavalo na Kosovu za vreme NATO bombardovanja ? Zašto su i kako bežali Albanci? Ako odgovor koji su na suđenju Miloševiću dali albanski svedoci nije dovoljno dobar za srpsku stranu, to ne znači da se od pitanja može odustati. General Lazarević možda zaista misli da će odlaskom u Hag pomoći Srbiji da “sačuva” Kosovo, ali to je zaludna nada. Pol Votson, novinar “Los Anđeles tajmsa” (koji je nekim čudom uspeo da ostane na Kosovu praktično sve vreme bombardovanja i koji nije bio bez simpatija za srpsku stranu o kojoj je DŽejmi Šej iz NATO-a, po njegovim rečima, lagao), opisao je u maju 1999. scenu za koju je rekao da je za njega lično bila najteži trenutak rata, a odigrala se svega desetak dana posle početka bombardovanja:

“Iz svoje sobe na četvrtom spratu hotela, video sam kako jugoslovenski vojnici silom teraju hiljade ljudi kroz grad, prema železničkoj stanici, gde su ih trpali u železnička kola i deportovali u Makedoniju. Strčao sam do lobija i izleteo na ulicu. Stajao sam u šoku dok je pored mene tiho prolazila duga kolona od po petnaest ljudi u redu, ukupno ih je možda bilo oko sedam hiljada. Jedan čovek mi je rekao da im je policija naredila da idu. Posmatrao sam zločin, i nisam ništa mogao da učinim da ga sprečim.”

General Lazarević bio je ratni komandant Prištine. Snosi li on neku odgovornost, komandnu ili ličnu, za ono što se u Prištini dešavalo? Na to pitanje negde mora da postoji neki odgovor.

Dobrovoljac Zahvaljujući vojničkom držanju u svim prilikama, njegova harizma nije izbledela ubrzo nakon “pobede nad NATO-om” Odlukom da dobrovoljno otputuje u Hag general Vladimir Lazarević potvrdio je ono što o njemu misli većina građana Srbije - da je vojnik od glave do pete i nastavljač slavne srpske oficirske tradicije. Bez obzira na to što je od objavljivanja haške optužnice do susreta sa Vojislavom Koštunicom 28. januara ove godine izjavljivao da nema nameru da se preda, Vladimir Lazarević je odlukom da u miru (od)brani otadžbinu pred Tribunalom uverio javnost da je imala ispravnu sliku o njemu. Za razliku od svog pretpostavljenog Nebojše Pavkovića, Lazareviću nije padalo na pamet da se preterano petlja u politiku. Zahvaljujući tome i vojničkom držanju u svim prilikama, njegova harizma nije izbledela ubrzo nakon “pobede nad NATO-om”. Istina, u vreme kad je obavljao najviše vojne funkcije, javni život u Srbiji bio je zatrovan politikom, ali Lazarevićevi gafovi u odnosu na (para)političko delovanje Pavkovića apsolutno su zanemarljivi. Prisustvo na proglašavanju Mire Marković za počasnog građanina Crne Trave i izjavu da DOS-ovske vođe deli na političare i politikante, malo ko mu je uzeo za zlo. Politikantski ispadi mu nisu uzeti kao otežavajuća okolnost jer mu je javnost verovala kad je govorio: “Ja sam vojnik profesionalac i izvršavam ono što naredi država. Vojnik ne bira zadatak. Vojnik ne bira ni onog ko će da mu naređuje. Vojnik izvršava zadatke.” U jednom intervjuu je priznao: “Najteže mi je bilo kada sam saznao i uverio se da je doneta odluka da napustimo Kosovo i Metohiju, jer sam tad shvatio da gubimo mnogo više. Više od života.” General Vladimir Lazarević rođen je 23. marta 1949. godine u selu Grnčaru, opština Babušnica. U detinjstvu, otac Stojan pričao mu je koliko je Lazarevića vojevalo u silnim ratovima, a omiljena igračka bila mu je puška. Završio je Vojnu akademiju 1972. godine, a kasnije i Komandno-štabnu akademiju kopnene vojske i Školu nacionalne odbrane, sve sa odličnim službenim ocenama. Kao komandir, komandant i načelnik različitih formacija službovao je u Nišu, Prizrenu, Prištini, Beogradu i Leskovcu. Načelnik Štaba Prištinskog korpusa postao je 1998. godine, a šest meseci kasnije i komandant Prištinskog korpusa. Početkom 2000. postavljen je za komandanta Treće armijske oblasti VJ. Četiri puta ga je vanredno unapredio bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, a u aprilu 1999. godine odlikovan je Ordenom ratne zvezde prvog stepena. Ukazom Vojislava Koštunice 1. aprila 2002. godine postavljen je na položaj načelnika Sektora za kopnenu vojsku. Sa te dužnosti smenjen je 7. avgusta 2003. godine. Oženjen je i ima tri sina i unuka. Tokom rata sa NATO-om, dva sina su se sve vreme borili na Kosmetu iako formacijski nisu pripadali tamo. Treći je u to vreme bio maloletan. V. SUDAR