Socijalistička izmišljotina

Bivša vladajuća koalicija u Novom Sadu koju su činili DS i LSV, u proteklom mandatu je poslovično, svake godine, “ratovala” sa Vladom Srbije oko Zakona o učešću gradova i opština u porezu na promet i porezu na zarade, te u više navrata pokretala inicijativu da se ukine Zakon o imovini u svojini Republike Srbije. Zahvaljujući poslanicima iz Vojvodine i Novog Sada, u ovaj Zakon je inkorporiran član 4 prema kome se deo prihoda od poreza na promet, koji prebacuje apsolutni iznos, deli napola između Republike i grada. “Sukob” sa vladom pokojnog premijera Đinđića kulminirao je oko prodaje vojvođanskih preduzeća, odnosno pokrajini pripadajućeg dela, a tek nedavno je razmršeno koliko Republika duguje pokrajinskom budžetu.

Odnosi između republičkog i gradskog nivoa vlasti su krajnje zamršeni u pogledu nadležnosti, pre svega oko ubiranja prihoda i upravljanja njima. Zato je pitanje racionalizacije javne potrošnje mnogo ozbiljnije nego što se misli. Pre svega, lokalne samouprave imaju velike probleme zbog nesređene zakonske regulative, odnosno zakona koji su doneti uprkos očitim sistemskim greškama, te je tako moguće i dvojako ih tumačiti. Najbolji primer je gradsko građevinsko zemljište, odnosno naknada za uređenje, koja donosi gotovo polovinu izvornih prihoda u gradski budžet, pri čemu Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o izgradnji ne mogu da se “dogovore” da li je reč o fiskalnom ili javnom prihodu. Na sve to dolazi Šešeljev Zakon o imovini u svojini Republike Srbije, prema kome lokalne samouprave nemaju vlasništvo i zato ne mogu biti kapitalno odgovorne, kaže za NIN Mihailo Brkić, bivši gradski sekretar za finansije. Prema njegovim rečima, na centralnom nivou se sve vreme propagirao mit o “užasno bogatom Novom Sadu”, a grad je u stvari trošio ograničeni resurs gradskog građevinskog zemljišta.

- Bez kapitala nema tržišnog poslovanja, pri čemu su lokalni porezi jedno, a profit od gazdovanja nešto sasvim drugo. Koliko se ide do besmisla, najbolje pokazuje primer JP “Poslovni prostor”. Iako je poslovni prostor u Novom Sadu vlasništvo Republike, pa grad ubira izvorni prihod, a ne prihod od kapitala, oni su to oporezovali porezom na promet. Nelogičnosti ima napretek. Sistem po kome se iz posebno ustanovljenog republičkog fonda “peglaju” razlike između smanjenih prihoda od PDV-a i odgovarajuće kompenzacije od poreza na zarade, posebno je nestimulativan za lokalne samouprave koje odlikuje dobra fiskalna disciplina. Potpuno je jasno da su Novosađani izuzetno odgovorni poreski obveznici, pa naplata ide od 85 odsto pa naviše. Svuda u svetu se to stimuliše, tako što opštini ostaje više sredstava, koja se potom ulažu u poboljšanje kvaliteta življenja, kulturu, obrazovanje, i zdravstvo. Republička vlada postupa suprotno, i u ime navodne solidarnosti zapravo pravi “uravnilovku” - kaže Brkić.

Kako je osnova za sticanje prihoda porez na zarade, Brkić smatra da to nije dobro ni za nerazvijene opštine, već da bi Ministarstvo finansija trebalo da uvede kategorizaciju, prema kojoj bi Beogradu i Novom Sadu trebalo da pripadne od 60 do 65 odsto poreza na zarade, Nišu i Kragujevcu i eventualno Subotici oko 50 do 55 odsto, te da bi Fond trebalo da interveniše samo interventno.

- Tek kada se sve to reši, priča o smanjenju javne potrošnje na nivou lokalnih samouprava može da drži vodu, a za to je potrebno i da se ukine Zakon o javnim preduzećima, odnosno uopšte institut javnih preduzeća, budući da je to izmišljotina socijalističkih država. Grad Novi Sad, ali i svi ostali, budući da nisu vlasnici gradskih preduzeća, funkcionišu kao nekadašnji SOUR-i, i takve su im i ingerencije, jer je sve utemeljeno na političkim namesto ekonomskim principima - smatra Brkić.

Javna je tajna da zbog granskog kolektivnog ugovora, veoma izdašnog za zaposlene u komunalnim preduzećima, plate radnika gotovo dvostruko nadmašuju republički prosek, kako je to slučaj u GSP-u, dok plate direktora i rukovodilaca službi sustižu primanja najviših državnih zvaničnika.

Marko Ivanić