Slavuj u gnezdu ili pornotopija

Opet se dogodilo!

Posle skandala sa Severinom, koja je bila malo nestašna na jahti, beogradsko crno tržište je pustilo u promet na stotine CD-ova sa scenama erotskog fitnesa Suzane Mančić i njenog (nekadašnjeg) supruga, inače bubnjara u grupi Sedmorica mladih. Sudeći po nekim najavama u čaršiji, koje stižu iz obično dobro obaveštenih krugova iz okoline buvlje pijace, biće toga još. Ne oskudeva se! Čujem da je policija intervenisala.

Osnovno pitanje ove teme je ponešto drugačije. Pa kaže: šta to pojedine osobe, nekim slučajem najčešće javne ličnosti, nagoni da digitalnom kamerom ovekovečuju svoje seksualne egzibicije? One se obično pravdaju time kako su poneki svoj intimni trenutak poželele da sačuvaju za uspomenu kao što su se nekada čuvale izbledele fotografije rođaka sa sela. Taj alibi ne drži vodu. Prava uspomena na izliv strasti (ili nežnosti, sasvim svejedno) nije nešto što se može materijalizovati i držati u frižideru vremena. Ono što ostaje na snimku jeste spoljni, ‘ajmo reći tehnološki dokaz jednog trpanja.

A to je pornografija. Zapravo nije. Snimci erotskih egzibicija poznatih osoba su, žanrovski gledano, amaterski kućni video sa nedvosmislenim pornografskim natuknicama, no to još nije prava pornografija, nešto žanrovski profilisano, dakle kodifikovano, pa mu se, u tom smislu, ne mogu pridati atributi intelektualne svojine i autorskog dela, što znači da je nešto tobože intimno zapravo javno dobro, čije puštanje u promet zavisi od veštine hakera i gnjecavog morala video-pirata.

Tvrdnja uplakane Suzane Mančić (kojoj svakako nije lako) da će tužiti svakog ko rasparčava njen materijal i sve novine koje budu koristile frejmove/fotose iz istog izvora, unapred je osuđena na propast. Nisu oni ti koju su se trpali. Krivično delo neovlašćenog širenja pornografskih sadržaja može postojati tek ukoliko se nepobitno utvrdi da je neko, iz prikrajka, tajno, možda čak spuštenih pantalona, snimao seansu. Ali nije. Tip takvog voajera (još) ne postoji. Snimanje je bilo javno (bez publike), kao što i akteri radnje imaju imena. Jedino nemaju pravo vlasništva nad dokumentom koji nije njihova neotuđiva intelektualna svojina, jer, prosto, nije autorsko delo. Tako to ide. Sa neugodnim posledicama.

No, kada sam se, silom nesrećne prilike, ponovo dohvatio ove tematike, desilo mi se da među starim novinskim isečcima pronađem jedan profesorski tekst na temu različitosti pornografije i tzv. erotike. Što se pornografije tiče, tu su stvari jasne. Jer su proste. Ali, šta bi, u smislu žanrovske kodifikacije, mogla biti ta erotika? Sećam se da sam, jednom davno, na promociji Kišovog Bordela muza, knjige koju je izdavač krstio kao antologiju francuske erotske poezije, više puta ponovio kako zapravo imamo posla sa prosvećenom pornografijom, što Danilu nije mnogo smetalo, ali je izdavaču moglo stvoriti političke neprilike. Otuda držim da je erotika makgafinka, lažna markacija u jeziku.

Pisac onog teksta, međutim, misli da je erotski govor izrazito analitičan, tj. precizan u ispitivanju, razlaganju i imenovanju. Lepo. Ali, nekoliko redaka ranije, on je tvrdio nešto sasvim suprotno, to jest da erotika uvek deluje jezičkom neeksplicitnošću (datulja za ženski organ, lutak za muški, petorica protiv jednoga za masturbaciju, slavuj u gnezdu za seksualni čin, itd.). Pa se ti snađi u tolikoj metaforičnosti. Pisac zapravo hoće da kaže – Pogrešno je shvatanje da je razlika između pornografije i erotike u tome što bi prva izazivala spolno nadraživanje i uživanje, dok druga ne bi imala takve posledice. Ovo bi bio zanimljiv teorijski diskurs da sam pisac, i to već u sledećoj rečenici ne otkriva utopijski karakter svoje teze: Konzumenti uspešne erotike dobro znaju da i ona stvara uzbuđenje i uživanje... štaviše, dobra erotika može uspešnije nadražiti od pornografije.

I u čemu je onda razlika? Da li zato što je erotika kulturno teža i vrednija? Valjda i otud, misli naš pisac, što kulturno zahtevniji pojedinci prihvataju erotiku kako bi postigli isto ono što prost svet postiže konzumiranjem vulgarne pornografije. A još će pride i da se obrazuju. Ovo budući – opet citat – da se erotika i pornografija prvenstveno razlikuju u kvaliteti. Pa i vestern filmovi se razlikuju u kvalitetu, ali ih to ne čini pripadnicima različitih žanrova. Pojam kvaliteta, koji je neka vrsta tobože nedodirljive estetske kategorije, nešto (malo)građanski kodifikovano kao element kulture, pokušava da sebi pribavi svojstvo tehnologije, pravilo žanra.

Pornografija je, nema sumnje, žanr. Kakav-takav. A erotika? Erotika ima širok krug interesa i tema, jednako su joj zanimljivi gledanje, govorenje, diranje, milovanje, ljubljenje, tucanje i maštanje.” Ne zove li se to, jednom rečju, masturbacija sa kulturnim alibijem? Gledanje, maštanje, govorenje? Nije cilj u zameni muda za bubrege. Jer, upotrebljavajući finije izraze, poput onog starovremenskog slavuja u gnezdu, erotika postiže mnogo veću lascivnost i razvratnost negoli što to čini pornografija svojom grubošću. Opet, dakle, poređenje po (ne)sličnosti efekta.

Kakve veze ova mala rasprava ima sa slučajem Suzane Mančić? Nema nikakve. Osim možda u tome da Loto Devojka nije koristila teoretske začkoljice. Priznala je da je bila nesmotrena u krevetu. To je pošteno s njene strane. Ajde-de, svakome se dogodi. Ali, nema svako digitalnu kameru.