Švedski standard izabranih lica

Kad bi u Srbiji svi bravari, mašinbravari, metalostrugari i brodomonteri u državnoj službi imali plate između 1 500 i 3 000 evra, onda bi to značilo da su političari ispunili sva obećanja, uključujući i ono o “švedskom standardu”. Kako nemaju svi predstavnici ovih zanimanja tolike plate, nego primaju čak i do dvadesetk puta manje, a sve pod uslovom da su uopšte zaposleni i da ikakvu crkavicu primaju, pitanje je kako su retki među njima došli do tih astronomskih zarada. Ne tako što su se istakli u poslu za koji su kvalifikovani, već na jedini moguć način – angažmanom u jednoj od parlamentarnih stranaka.

Povećanje zarada poslanika u Skupštini Srbije, koje je ovih dana podiglo priličnu prašinu, otvorilo je i niz pitanja osim onog osnovnog: Kako ih nije sramota? Bahatost prilikom razrezivanja sopstvenih prinadležnosti poslanika vladajuće koalicije dovela je do toga da ih i u njima bliskim tabloidima nazivaju “stokom bezrepom”, “bandom crvenom”, “gomilom alavih skotova”, “čovekolikim pavijanima”, “lezilebovićima” i “lenčugama”.

Ako ostavimo po strani ove epitete koji su uzbudili deo “narodnih predstavnika”, začuđuje filozofski mir s kojim su poslanici vladajuće koalicije pravdali uvećanje sopstvenih plata. Na primedbe da je jedan poslanik finansijski “težak” koliko i četiri lekara ili sudije, šest učitelja, osam radnika ili 12 penzionera, “predstavnici naroda” su se pravdali da rade odgovoran i težak posao za koji moraju biti adekvatno plaćeni. Naveli su i evropska iskustva. “U svim zemljama u okruženju je odnos poslaničke i prosečne plate veći nego kod nas. U Albaniji je čak 1:12”, pravdao se poslanik DSS-a Boris Karaičić.

Čak i ako zanemarimo moralni aspekt slučaja, ekonomisti ukazuju na drugi deo priče. Jurij Bajec iz Ekonomskog instituta ovaj potez vlasti ocenio je kao autogol. “Izabrani trenutak za korekciju plata, a to je početak godine, loš je signal za ekonomsku politiku koja se namerava sprovoditi, jer to znači da je Vlada Srbije odmah želela da se zaštiti od inflacije, pa će i svi drugi to učiniti. To izaziva požar”, smatra Bajec.

S tim u vezi guverner NBJ Radovan Jelašić upozorio je da će stabilnost dinara prvenstveno zavisiti od kontrole zarada, i to ne samo u javnim preduzećima nego to važi i za sve budžetske korisnike. Ostaje još otvoreno pitanje kako će reagovati predstavnici MMF-a koji krajem aprila donose odluku o postignutim rezultatima, od kojih zavisi nova tranša kredita od 190 miliona dolara. Podsetimo, MMF vrši pritisak da se smanji javna potrošnja, a posle enormnog povećanja plata nosiocima vlasti, teško će se objasniti ostalim korisnicima budžeta da im plate u toku ove godine neće rasti više od 7,2 odsto. Još manje će imati razumevanja zaposleni u javnom sektoru koji će ostati bez posla.

Drugo opravdanje za bezobrazno povećanje plata poslanika odnosilo se na “nezavisnost zakonodavne vlasti”. Da ne bi Bogoljub Karić ili kakav drugi tajkun sa političkim pretenzijama kupovao poslanike i tako u Skupštini poremetio “narodnu volju”, poslanici su isti taj narod udarili po džepu. Povećanje plata otuda je antikorupcijska mera. “Moramo sprečiti situaciju u kojoj svako ko ima para može da kupi poslanike”, objasnio je Ivica Dačić.

Treće opravdanje za ovaj antikorupcijski potez vlasti nađeno je u efikasnosti rada parlamenta. Kako su poslanici loše plaćeni za svoj mukotrpan rad, odnosno za “sedenje po 12 sati dnevno u zagušljivoj sali”, otuda su i sednice parlamenta po običaju počinjale sa dva do tri sata zakašnjenja. Da je povećanje plata dalo rezultat u pogledu efikasnosti rada, videlo se u ponedeljak i utorak kad je zasedanje počelo sa akademskih 15 minuta kašnjenja. Međutim, ovo čudo nije trajalo ni poslovična tri dana jer je već u sredu Skupština nastavila da radi po svom običajnom pravu – sa dva sata zakašnjenja.

I to što se ponekad i pojave na zasedanju, ne znači da poslanici zaista i rade svoj “mukotrpni posao”. Anketa na jednoj beogradskoj televiziji pokazala je da oni uglavnom nemaju pojama o tački dnevnog reda o kojoj se vodi rasprava. U trenucima kad kamera šara po poslaničkim klupama, građani su u prilici da vide svoje predstavnike kako dremaju, kopaju nos, zevaju, rešavaju ukrštene reči, dok oni aktivniji čitaju novine. Čak i pasionirani gledaoci skupštinskih prenosa ne mogu staviti ruku u vatru da je više od pedesetak, od 250, poslanika videlo za govornicom.

Posle najnovijeg povećanja, plata poslanika u Skupštini Srbije iznosi oko 75.000 dinara, što znači da sa dnevnicama i dodacima izlazi na, minimum, oko 120.000 dinara. Izračunato je da poslanici iz unutrašnjosti građane Srbije koštaju i do 260.000 dinara mesečno. Naime, dnevnice poslanika iz Leskovca ili Niša iznose i do pet hiljada dinara za svaki dan. Poslanici – putnici svaki put kad dođu na posao u Skupštinu na blagajni podižu novac, bez obaveze da predoče bilo kakve dokaze o putovanju. Pored toga, poslanicima iz unutrašnjosti Skupština refundira i troškove amortizacije automobila, vulkanizera, itd.

Otuda se i pojavila priča da poslanici iz unutrašnjosti, posebno oni kojima treba tri do četiri sata voženje do glavnog grada, najčešće i ne spavaju kod kuće već u Beogradu, ali na blagajni uzimaju pare kao da su putovali. “Parlament plaća troškove hotelskog smeštaja ili putovanja. U stvarnosti, nekoliko poslanika iznajmi garsonjeru ili manji stan u Beogradu za 200 – 250 evra mesečno i uopšte tokom radnih dana ne ide kući. Naravno, svaki dan prijavljuju svoje navodne troškove i uzimaju pare. Blagajnice ne proveravaju račune već dele šakom i kapom”, svedočio je jedan anonimni poslanik.

Prosečna plata u Srbiji iznosi oko 19.000 dinara i ona jedva pokriva minimalnu, ali ne i prosečnu potrošačku korpu.

Prema gruboj računici, kroz budžet Srbije narod će mesečno izdvajati oko 400.000 evra za plate u Skupštini Srbije. Ako pođemo od pretpostavke da građane jedan poslanik košta 1.500 evra (neki primaju više, deo ih nije zaposlen u Skupštini, ali prima razliku, deo prima plate na drugim mestima) i pomnožimo to sa 250, dobijamo cifru od 375. hiljada evra. Tome bi trebalo dodati i plate za još oko 200 zaposlenih u Skupštini. Pod pretpostavkom da je njihova prosečna plata oko 200 evra, to iznosi još 40 000 evra. Po svemu sudeći, ovi izdaci su znatno veći.

Međutim, osim republičkih, građani Srbije su Ustavnom poveljom prinuđeni da izdržavaju i savezne poslanike, sa sve 35 predstavnika naroda iz Crne Gore. Zanimljiva je činjenica da javnost nije reagovala na povećanje plata saveznih poslanika koji od novembra prošle godine primaju oko 70.000 dinara. Poslanici Skupštine SCG sastaju se u proseku dva puta mesečno, pa su zlobnici izračunali da za svaki radni dan kada sednu u klupe zarade blizu 500 evra.

Vredni kakve ih je Bog dao, pojedini poslanici iz Crne Gore žalili su se da im plata stalno opada jer nije vezana za rast evra, pa je Asim Dizdarević iz DPS-a postavio pitanje Administrativnom odboru postoji li način da se zarade zaštite od devalvacije dinara. NJegov kolega iz LSCG Saša Marković, uoči povećanja plata, izjavio je da poslanici ne mogu živeti od plate od 400 evra. Interesantno je da je reč o poslanicima partija koje su protiv zajedničke države. Naravno, pored plata, poslanici Skupštine SCG primaju i dnevnice, a poslanicima iz Crne Gore obezbeđen je i besplatan avion i smeštaj u nekom od beogradskih hotela u retkim trenucima kad zaseda parlament. Istina je, oni na račun države ne mogu baš da odsednu u Hajatu ili Interkontinentalu. Iako građane Srbije savezni poslanici koštaju znatno manje nego republički, ali ako se ima u vidu njihov rad, finansiranje najvišeg zakonodavnog tela državne zajednice je čisto bacanje novca.

Od ukupno 126 saveznih poslanika, njih 90 prima plate, a 26 platne razlike, te, prema gruboj računici, to građane Srbije košta najmanje 100 000 evra mesečno. Podatak koliko je zaposlenog osoblja u Skupštini SCG nismo dobili jer je “sekretar bio van zgrade, a odnedavno je postavljen i nije baš najbolje upućen u temu”, glasilo je obrazloženje sekretarice.

Pored toga, kroz budžete građani Vojvodine izdržavaju i pokrajinsku Skupštinu sa 120 poslanika. Svi građani Srbije izdržavaju i organe vlasti lokalnih samouprava. Pokrajinski poslanici nisu bili alavi kao oni sa viših nivoa vlasti, pa nisu povećali plate koje se kreću od 30 do 40.000 dinara, ali je zato Vlada Srbije 20. januara ove godine povećala za 130 odsto plate predsednicima opština, njihovim zamenicima i političkim organima lokalne samouprave. Međutim, pojedina gradska i opštinska rukovodstva oglušila su se o odluku Vlade Srbije.

Kad se ima u vidu da se novac baca i na izvršne i sudske organe vlasti na svim nivoima (i tu je bilo znatnih povećanja plata), postavlja se pitanje da li osiromašenoj državi zaista treba tako skupa administracija. Umesto povećanja plata, logično bi bilo da su najodgovorniji u državi razmislili o “kresanju administracije” tako što će, recimo, smanjiti broj poslanika u republičkom parlamentu.