Osmeh je ključni dokaz slobode

Verovatno nije bilo boljeg filma za početak ovogodišnjeg Sarajevo film festivala od dokumentarca Poljubite budućnost Nenada Čičin-Šaina. Osobeni povratak u prošlost, u bolne devedesete i okupaciju bosanskohercegovačke prestonice, čije su stanovnike spasavali smisao za humor, želja za opstankom, ali i uteha koju su nalazili u kulturi, prevashodno u muzici, bio je jedan emotivan saspens na samom startu, dodatno podstaknut i prisustvom glavnih „zvezda“ filma – pevača Bona i gitariste Edža iz grupe U2, te novinarke Kristijan Amanpur, osobenih simbola tog nesrećnog rata. Naime, centralna priča filma, uz sve podsećanje na traume i sukobe, prati hronologiju pripreme čuvenog nastupa grupe U2 u Sarajevu, što je ujedno i simbolički označilo kraj rata i oslobođenje tog grada. U dokumentarističkom smislu, film ništa novo nije doneo u predočenim materijalima; u informativnom smislu, Poljubite budućnost deluje poput još jednog podsetnika na zločine srpskih trupa na teritoriji BiH i ratne godine do kraja neosuđenog predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, i to pravljenog po modelu izveštavanja televizije Si-En-En tih godina za prosečnog zapadnog konzumenta koji o tom događaju ne zna ama baš ništa i prema samom ratu nema nikakav odnos; ali u emotivnom smislu, povratak u razrušene okrvavljene ulice grada iz ipak ne tako davne prošlosti, uvek deluje katarzično. Tako je izgledalo otvaranje 29. Sarajevo film festivala. Poklič Bona Voksa, negde pred kraj filma, kada kaže „Zajebite prošlost! Poljubite budućnost!“, iz čega je izvučen i naslov ovog dokumentarca, izmamio je aplauze i osmehe na uplakanim licima mnogih u publici i potvrdio taj neprocenjivi osećaj slobode, koji se dokazuje upravo promenjenim emotivnim stanjem i novim suočavanjem sa prošlošću. Jer „osmeh je ključni dokaz slobode“, zaključiće i sam Bono, u finalu filma. Odavno je Sarajevo daleko od onog iz arhivskih snimaka viđenih u ovom filmu. Prepun turista i zakrčenih ulica, grad neguje festival filma usred leta, koji se s godinama kreće ka programskom i tematskom, ali i organizacionom usponu. Ove godine, recimo, bio je potreban samo jedan dan da se festival pokrene od potpunog organizacionog haosa pri dolasku i akreditovanju novinara prvog festivalskog dana do savršeno funkcionalnog sistema odabira filmova za gledanje i bukiranja karata za iste. Zrelost se potvrđuje i snalaženjem u ekstremnim situacijama, rekli bismo, a ljubazno osoblje koje je bilo zaduženo za pres-službu svojski se trudilo da obezbedi sve u dogovoreno vreme. A program, s druge strane, već prelistavanjem žurnala i čitanjem naslova filmova i sinopsisa, neguje mahom filmove koji preispituju prošlost, posebno u segmentu onih ostvarenja koja se takmiče za „Srce Sarajeva“ u Glavnom takmičarskom programu. Kako je i za naš list uoči Festivala naveo njegov direktor Jovan Marjanović, tek nekoliko programskih novina bilo je dovoljno da se koncept osveži. „Festivalski program uključuje preko 220 filmova iz cijelog svijeta, od čega 49 premijerno prikazanih filmova iz naše regije u četiri takmičarske selekcije čine Sarajevo film festival najvećom prezentacijom kinematografija Jugoistočne Evrope u svijetu“, napisao je u uvodu Marjanović. I zaista je tako! Količinski, impresivan je i broj filmova i onih iz regije koji su se našli u programu. Sledeće prebrojavanje dovodi do još jednog prijatnog iznenađenja – srpska kinematografija zastupljena je sa čak 21 naslovom, što dugih, što kratkih, što dokumentarnih, što manjinskih produkcija. Naravno, koliko su ti filmovi kvalitativno zadovoljavajući, druga je strana medalje. Ipak, jedan među prvim prikazanim bio je film Lost Country, odnosno Izgubljena zemlja, premda se naslov na srpskom jeziku ne potencira, što je bio i slučaj sa prethodnim ostvarenjem autora Vladimira Perišića Ordinary People, koji je trijumfovao u Sarajevu 2009. godine. Duboko intimistička priča o odnosu tinejdžera i njegove majke, visoke funkcionerke vladajuće stranke iz devedesetih, tokom pokradenih izbora koji su doveli do masovnih protesta tih godina, što je bio početak kraja tada moćne političke garniture, ispričana je s neverovatnim osećajem za detalj u rekonstrukciji tog vremena i prikazu složenog odnosa dve generacije, dve frakcije, dva sukobljena a krvlju vezana entiteta, što istovremeno postaje i osobena metafora za zemlju u kojoj se radnja odvija. Perišićev film je novi poziv na pobunu ali i na debatu, i o filmu će sigurno biti daleko više reči kada bude došao njegov red za prikazivanje pred domaćom publikom. Taj datum zasad je nepoznat. Verovatno najprijatnije iznenađenje u takmičarskom programu ostavio je ukrajinski film neobičnog naslova, koji je ujedno predznak jednako neobičnog sadržaja. La Palisiada zvuči kao naslov preuzet iz španskog, ali ni u tom jeziku ne nalazi nikakvo značenje. U pitanju je izmišljotina samog reditelja Filipa Sotničenka, koja je tek donekle razjašnjena u filmu, baš kao i sama priča, kojom autor ostavlja gledaoca u potpunom rebusu. Prolog filma smešten je u sadašnju Ukrajinu u kojoj se, gle čuda, ne govori o ratu, ali se govori o sukobu i to – među umetnicima! A onda jedan neočekivani pucanj prekida tek započetu priču i otvara se špica, u recimo 15. minutu. A zatim, priča nas odvodi u prošlost, u ukrajinsku provinciju iz devedesetih godina i do kraja, sem naslućivanja veze između prologa i ostatka filma, dva narativa se uopšte više ne podudaraju. La Palisiada je stoga jedna vešta zagonetka, za čije je potpuno razjašnjenje potrebno sigurno gledati film najmanje još jednom. Naime, u toj glavnoj liniji filma policijski detektiv i njegov kolega forenzičar istražuju ubistvo trećeg policajca, u čiju su udovicu nekada obojica bili zaljubljeni. Filip Sotničenko konstruiše narativ upotrebom video-kamera iz tog perioda, prateći razvoj događaja kroz objektiv bilo same istrage ili ličnog odnosa među akterima ovog čudnog događaja. „Prvo što sam uradio bilo je to da sam poništio diplomu filmske škole“, rekao nam je autor filma po završetku projekcije u sarajevskom Narodnom pozorištu. Naime, tražeći način da razvije sopstveni stil filmskog pripovedanja, Sotničenko je uzeo kućni video kao uzor, i upotrebom dugih kadrova iskonstruisao nešto potpuno novo i originalno, iako u suštini manipuliše brojnim žanrovskim uplivima – od filma potere, preko kriminalističkog filma do filma noara. „Ja bih zapravo svoj film nazvao postsovjetskim noarom“, kaže nam kroz smeh. A do priče filma je došao slučajno, saznavši iz novina da je tek tih godina bila poništena smrtna kazna u Ukrajini. Stoga je za centralnu temu svog filma uzeo dvojicu policajaca, koje je suptilno iskarikirao, vrlo blisko načinu na koji je to uradio Porumboju u legendarnom filmu Policija, pridev i tako prikazao čitav jedan državni sistem, koji osuđuje ljude na smrtu kaznu bez dovoljno dokaza, samo da bi bile ispunjene norme. „Odatle i takav naslov. Hteo sam da taj naslov bude jedan filološko-metaforični paradoks, kao što je i čitava priča u filmu. To bi u nekom uproštenom smislu značilo – sat vremena pre smrti, bio je živ“, kaže Sotničenko, koji je zarad originalnosti zapravo uradio filmsku rekonstrukciju istinskih policijskih snimaka iz tog doba da bi ispričao deo priče o istražiteljskom procesu, odnosno s druge strane, rekonstruisao je privatne kućne videe da bi ispričao lične priče glavnih aktera. A sve je snimio pre agresije Rusije na Ukrajinu, u Užhorodu, najzapadnijem gradu na granici sa Slovačkom, u kome zaista izgleda kao da je vreme stalo, te je s prvim danima rata morao da spasava materijal kako film ne bi ostao zauvek izgubljen. Rezultat svega je La Palisiada. Sigurno jedno od najoriginalnijih ostvarenja godine, što je prepoznala i kritika u Roterdamu, nagradivši ga Fiprescijem za najbolji film. Za originalnošću u priči tragao je i rumunski reditelj Todor Đurđiju, u svom filmu Sloboda. I taman kad smo pomislili da je to još jedna u moru rekonstrukcija poslednjih dana vladavine porodice Čaušesku s kraja osamdesetih, autor uspeva da nas iznenadi. Za svoj film odabrao je nepoznatu i na filmu nikad viđenu priču, o kojoj se zapravo nije ni govorilo ni u Rumuniji, ili je to činjeno tek sporadično. Film Sloboda, naime, smešten je u transilvanijski grad Sibiju, koji je tog decembra 1989. godine bio mesto brutalnog napada na jedinicu policije, što je bio tek uvod u krvavi obračun između vojnika, policajaca, pobunjenih građana i tajne državne policije. Iz mase likova, čija brojnost donekle film čini konfuznim za praćenje, izdvaja se kapetan Viorel, kojeg privodi vojska i ubacuje u ispražnjeni bazen sa stotinama drugih, optuženih za terorizam. Izdaja i prevara postaju ključni elementi za preživljavanje tih teških dana agonije, a sam bazen sinonim za čitavu jednu državu, u kojoj se, u danima haosa, nije precizno znalo ko se na kojoj strani nalazi. Ali to pitanje je za Todora Đurđijua postalo upitno tek nakon revolucije. Dugo se, kaže, mislilo da je vojska bila na strani naroda, da bi mnogo kasnije taj narativ bio u potpunosti promenjen. „Revolucije su međusobno slične, jer su ljudi u njima vođeni idealima“, kaže nam Đurđiju. „Zato je film važan medij, jer gaji tu kulturu sećanja. Ono što je mene zanimalo jesu pitanja krivice i traženja pravog zločinca. I upravo je ova priča, u kojoj svaki lik traži način da dokaže svoju nevinost, bila idealna da ne poentiram negativce, već da im dam onoliko empatije koliko sam mogao. Potpuno sam svestan da su mnoge priče iz tog perioda ostale neispričane, izveštaji o događajima uopšte se ne poklapaju, što je samo pokazatelj da su mnoge stvari ostale skrivene ispod tepiha. I sada, kada se tepih skloni, te traume same isplivavaju na površinu“, govori Đurđiju, dok smo još pod utiskom slika iz filma, u kojima tako vešto i gotovo dokumentaristički uverljivo radi sa masom likova smeštenih u taj bazen, u Sibiju. Svetsku premijeru na Sarajevo film festivalu doživeo je i grčki film Medijum Kristine Joakeimidi, rađen u koprodukciji sa Bugarskom. Snimljen po istoimenom romanu, Medijum je topla ljudska priča, i bukvalno topla s obzirom na činjenicu da se radnja dešava usred leta i da je sniman prošlog avgusta u Atini, po najvećim vrućinama, kako bi atmosfera bila što uverljivije preneta na platno. Mladi glumci se znoje u krupnom planu, bez trunke dodatne šminke, dok mi pratimo priču o šesnaestogodišnjoj Elefteriji koja se zaljubljuje u misterioznog mladića Angelosa i koji je pušta u svoj svet, ali koji nije nimalo idealan kakvim se devojčici čini. „Roman je pisao čovek koji se bavi filmom, tako da je već bio napisan kao serija vrlo ekspresivnih filmskih slika“, kaže nam Kristina na našu konstataciju da film i izgleda kao preslikan roman na velikom platnu. Ipak, dodaje ona, nije bilo nimalo lako preneti ga na film, jer je tražila sve vreme najidealniji ugao da podvuče jednu liniju priče iz romana. Odluka da se u potpunosti posveti glavnom ženskom liku, toj mladoj, slaboj i donekle naivnoj devojčici koja se zaljubljuje u dečka naizgled savršenog a koji zapravo taji svoju seksualnost, došla je iz njenog intimnog osećaja prema samom liku, a nikako, kako priznaje, zbog modernog pristupa ženskim likovima na filmu poslednjih godina. „Ja sam sve njih posmatrala kao karaktere, i njihov pol mi nije bio mnogo važan. Interesovao me je fokus glavne junakinje i njen odnos prema svim likovima u priči, odnosno kako ta prva ljubav može da ostavi veliku traumu, koja oblikuje sve naše kasnije odnose u životu“, ističe Kristina Joakeimidi. Drugi naslovi iz programa Sarajevo film festivala upotpunjuju kako filmskim izrazom, tako i tematskom relevantnošću. Tako su recimo u programu Open Air – u jednom od nekoliko otvorenih bioskopa nedaleko od Miljacke – program činila ostvarenja iz regiona, koja su logično bila popunjena do gotovo poslednjeg mesta za sedenje. Već prvih dana, ogromnu pažnju su privukli hrvatsko-srpski film Samo kad se smijem Vanje Juranić o nasilju u porodici, čija je projekcija tako čudno i bolno koincidirala sa stravičnim zločinom u Gradačcu, kao i, u daleko relaksiranijem tonu, film Bosanski lonac Pava Marinkovića, o migrantima sa naših prostora u Austriji koji pokušavaju da opstanu u uređenoj zemlji Evrope. To je sasvim korektan film za prikazivanje nedeljom po podne, te ne čudi što ga je publika tako zdušno volela. Na drugoj strani su neki ovogodišnji festivalski favoriti, poput novog troiposatnog dela turskog sineaste Nurija Bilgea DŽejlana O suvom bilju, koje dolazi u Sarajevo nakon više nego uspešnog prikazivanja u Kanu, ili film nama jednako poznatog bugarskog reditelja Stefana Komandareva Blagin nauk, koji je osvojio ove godine festival u Karlovim Varima. Treba li još dodati informaciju da se o Čuvarima formule Dragana Bjelogrlića govorilo uveliko još pre samog starta, a tokom festivala, s dodatnim uspehom filma u Lokarnu, za prvu projekciju bezuspešno je tražena karta više. Dragan Jovićević