Deset veličanstvenih

Krajem prošle godine su odštampane a početkom ove dospele u knjižarske izloge i tri poslednje knjige izbora deset najboljih iz poluvekovnog trajanja NIN-ove nagrade kritike za roman godine(1954-2004). To su Kiklop Ranka Marinkovića koji u ovoj jubilarnoj kolekciji, po broju dobijenih kritičarskih glasova, zauzima šesto mesto te Koreni Dobrice Ćosića i Mirisi, zlato i tamjan Slobodana Novaka kojima je, sa istim brojem glasova, pripala deveta odnosno deseta pozicija. Uz ove, da podsetimo, na NIN-ovoj rang-listi najuspešnijih ostvarenja našli su se Derviš i smrt Meše Selimovića, Peščanik Danila Kiša, Roman o Londonu Miloša Crnjanskog, Hazarski rečnik Milorada Pavića, Hodočašće Arsenija NJegovana Borislava Pekića, Upotreba čoveka Aleksandra Tišme i Sudbina i komentari Radoslava Petkovića. Izbor su sačinila četrdeset osmorica kritičara koji su tokom pet decenija postojanja nagrade bili članovi NIN-ovih žirija.

Za ovu ediciju roman Kiklop priredio je Radivoje Mikić. On je i pisac pogovora u kojem već na početku primećuje da je, iako u hrvatskoj književnosti DŽDŽ veka zauzima jedno od najznačajnijih mesta, Ranko Marinković relativno dugo bio pisac koji nije tumačen na pravi način. Tako je jednostranim književnim tumačenjima često dovođen u blisku vezu s Krležom, pa čak i pogrešno posmatran kao pisac koji je izašao iz njegovog šinjela. Mikić na takve i slične pristupe gleda s čuđenjem pošto se, kaže, radi o piscu sasvim jasne poetike, prepoznatljive i u najsitnijim pojedinostima. Ocrtavajući najvažnije elemente te poetike, Mikić, između ostalog, ističe da nema sumnje da je reč o jednom sasvim neobičnom fenomenu i da je, barem u okvirima hrvatske književnosti, reč o umetničkom postupku koji je gotovo usamljen. Posle minuciozne analize celokupnog Marinkovićevog opusa, i posebno Kiklopa kao remek-dela, pisac pogovora zaključuje “da pred sobom imamo velikog pisca”.

Mirise, zlato i tamjan, u saradnji sa autorom, priredili su Vesna Smiljanić i Aleksandar Jerkov a pogovor je napisao Velimir Visković. On naglašava kako se u svim anketama o najboljem hrvatskom romanu dvadesetog stoleća (ili o književnom delu uopšte), koji su na prelomu milenija preplavili medije u Hrvatskoj, uvek u samom vrhu nalazio i ovaj Novakov roman. Posle ukazivanja na to da kritika Novaka smatra ključnim prozaikom krugovaške generacije pisaca, Visković ga karakteriše kao deziluziranog vjernika” da bi, podrobno analizirajući simbolički plan romana, njegovu kritiku religijskog dogmatizma i kritiku komunizma te lingvostilističku razinu romana, ukazao zbog čega sve ovaj roman ne doživljavamo ni nakon gotovo četiri desetljeća od njegova pojavljivanja kao suhoparni roman ideja, nastao u duhu prohujale mode jednog vremena”. Jer, roman jest obilježen intelektualnim i književnim preokupacijama šezdesetih (uključujući tadašnje trendovske koncepte poput egzistencijalizma i poetike novog romana, te hrvatskog mediteranizma), ali istodobno je to roman vrhunskog umjetnika, stilističkog virtuoza, koji zna generacijskim preokupacijama utisnuti žig vlastite osobnosti”.

Korene Dobrice Ćosića priredio je i o njima pogovor napisao Ivan Negrišorac. Ovo je i prvo izdanje ovog romana, posle četrdesetak prethodnih, koje je snabdeveno Rečnikom ređe korišćenih reči” jer je priređivač “pretpostavio da bi za mlađe, pogotovo urbane čitaoce problem mogla predstavljati ponešto već arhaična leksika seoskih domaćinstava i poslova, obreda i običaja, odeće i kućnih predmeta, tradicionalnih zanata, narodnih imena bilja i sl. Obiman pogovor pod naslovom Koreni Dobrice Ćosića i strategija čitanja” Negrišorac je podelio u tri poglavlja(1.Čitanje romaneskne forme, 2.Čitanje istorije, 3.Čitanje kulture) u kojima raspravu o književnim vrednostima ovog romana povezuje sa kontekstom širih kulturoloških pitanja i nedoumica, kao sastavnih činilaca čitalačkog akta. Ukratko, Negrišorac to naziva odbranom Ćosićevog dela kulturološkim argumentima. Posle svega, njegov konačni vrednosni sud glasi: Roman Koreni, pa i čitav Ćosićev romansijerski opus, predstavlja fenomen kojim srpska kultura može da se ponosi i s kojim, kao jednim od krunskih svojih argumenata, može izaći pred sud budućeg vremena.”

Sedam prethodnih i ove tri knjige, čineći jedinstvenu ediciju u našem izdavaštvu, predstavljaju, kako kaže Petar Pijanović, član Uređivačkog odbora, po svemu i malu istoriju srpskog i hrvatskog romana i reljefno ocrtavaju tipološku mapu našeg romana u drugoj polovini dvadesetog veka. Načinom priređivanja autorskog rukopisa, kvalitetom propratnih tekstova i likovno-grafičkom opremom edicija je takođe reprezentativna i to na svoj način doprinosi da ponovno ili prvo čitanje u njoj zastupljenih remek-dela srpske i hrvatske književnosti bude pravo zadovoljstvo. Pored njenih izdavača, NIN-a i Zavoda za udžbenike, zasluga za to pripada i njenom i NIN-ove nagrade ekskluzivnom sponzoru – Jubanci.