Ni saveznici, ni neprijatelji

Da li Amerika i Rusija ulaze u neku vrstu novog detanta ili se očekuje – u Vašingtonu sa nadom, a u Moskvi sa zebnjom – da Rusi treba da imaju svoju “naran`astu” revoluciju, odnosno sa strane podstaknutu demokratizaciju, kako bi bili bolje primljeni i shvaćeni na Zapadu?

Pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu posle susreta dva predsednika, Buša i Putina, u Bratislavi i verovatno će se povremeno, zavisno od uspona i padova u američko-ruskim odnosima, vraćati u analize u raznim vidovima.

Dve zemlje se smatraju strateškim partnerima. Nije mnogo jasno šta to znači. Taj izraz već ima inflatorna obeležja, jer danas svako svakoga olako čašćava statusom strateškog partnera, kad dugoročnost saradnje sagleda kao neminovnost. S druge strane, američko-ruski odnosi ni do danas nisu lišeni hladnoratovskih premisa. To, pored ostalog, znači da nekadašnji političko-ideološki sukob živi u podsvesti i da u potaji traje i kad se lideri zariču na večno prijateljstvo.

Izgleda da je Donald Ramsfeld u jednoj stvari imao pravo. Ne tako davno, on je usred Moskve izjavio da Rusi i Amerikanci nisu više neprijatelji, ali da još nemaju sve uslove da budu pravi saveznici. To je, sve uočljivije, suština njihovih odnosa.

Rusija nije više supersila, ali su njeni bolji odnosi sa Amerikom, i kad su lišeni tenzija, dosta uslovljeni ravnotežom straha zbog nuklearnog arsenala na obe strane. Međutim, ti silni stokovi nuklearnog oružja čine ove dve velike sile odgovornijima za svetski mir i bezbednost, nego druge zemlje. Otuda je u njihovoj bilateralnoj saradnji očuvanje nuklearne bezbednosti prva stvar na listi prioriteta kojoj se podređuju sve druge stvari, pa i američko “širenje slobode” ili pitanje demokratije i vladavine prava u Rusiji. Istovremeno je taj prvi prioritet, koji uključuje saglasnost o neširenju opasnog oružja, osnova američko-ruskog partnerstva u borbi protiv terorizma, danas glavnog neprijatelja svih.

Kad kaže Bušu da Iran ili Severna Koreja ne treba da imaju nuklearno oružje, Putin se ne saglašava s američkim stavom da su te dve zemlje “ispostave tiranije” ili “osovina zla”. Ali on tako garantuje da ruska tehnologija neće u iranskoj nuklearki biti korišćena u vojne svrhe, a istovremeno zadržava sebi pravo da se u saradnji s Iranom rukovodi isključivo interesima Rusije. Ozbiljno obavljen posao je i nagodba o kontroli prodaje lakih raketa kojima se, sa ramena, mogu obarati avioni i za koje vlada velika jagma među teroristima.

Druga tačka na listi dugoročnih prioriteta trebalo je da bude saradnja u oblasti energije. Ta saradnja je zastala sa aferom Hodorkovskog posle koje je zaustavljen prodor američkog kapitala u rusku naftnu industriju: Rusija neće dopustiti prodaju, a pogotovo ne rasprodaju, nacionalnog prirodnog blaga i strateških privrednih grana strancima. Ali, saradnja u oblasti energije – kakva postoji između Rusije i Evrope – i dalje je moguća dopuna američkim potrebama za naftom za slučaj novih poremećaja na Bliskom istoku. Maštalo se čak o zajedničkoj eksploataciji nafte u Kaspijskom moru i izgradnji zajedničkog naftovoda preko Avganistana, na šta se danas zaboravilo.

Nisu, međutim, zaboravljene želja i potreba Rusije da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO). Rusija bi time bila priznata kao zemlja tržišne privrede, a Zapad ne bi imao većih prepreka na velikom ruskom tržištu. Rusija na učlanjenju u STO radi dvanaest godina i već ima, kroz bilateralne sporazume, podršku bezmalo svih industrijskih sila, izuzev Amerike. Vrlo je verovatno da će uskoro, bez dodatnih uslovljavanja, imati i američku podršku i da će možda već ove godine ući u STO.

U tom kontekstu izgleda da zahtevi pojedinih američkih kongresmena da se Rusija – zbog, kako se tvrdi, spore demokratizacije, ograničene vladavine prava, gušenja slobode medija i Putinove “čvrste ruke” – izbaci iz grupacije svetskih industrijskih sila G-8, nemaju veću specifičnu težinu.

Uprkos tome, glavni nesporazumi i neslaganja su ostali i neće zadugo biti otklonjeni. SAD i dalje nastoje da potisnu Rusiju iz njenih tradicionalnih sfera uticaja. Otuda ruske strepnje da Amerika želi da suzbije Rusiju kao globalnu silu. Buš i dalje veruje da Rusija mora još dosta da radi da bi bila demokratska zemlja. Putin, pak, ostaje pri uverenju da je Rusija samostalno, i bez stranog mešanja, izabrala svoju demokratiju i da joj ne preti opasnost od povratka u totalitarizam.

Nema se, međutim, utisak da SAD prema Rusiji koriste istu taktiku štapa i šargarepe kakvu koriste prema drugima. Znatno su obazrivije. Rusija neće konfrontaciju, a SAD hoće pouzdanog partnera u čuvanju nuklearne bezbednosti i u borbi protiv terorizma. Tako obe strane imaju dosta od onoga što hoće, iako nemaju i sve što žele.