Rane

Nisu mislili isto. Onaj drugi se unosio u lice prvom, pretio je kažiprstom, kao da hoće da mu izvadi oko. Nije to učinio, ali kao da jeste. Kada su se razišli, onaj prvi se mogao zakleti da duboko u očnoj duplji oseća kažiprst onog drugog. Strašno ga je peklo.

Ne prođe mnogo, a onaj drugi je promenio gledište, pa je i smrmljao nešto kao izvinjenje. Da bi onda nastavio da ubeđuje drugog u ono što je trenutno mislio. I opet se prvi sa nečim saglasio, sa nečim nije... U žaru dokazivanja, drugi je zgrabio prvog za obe mišice. Možda i nije bio svestan koliko snažno steže. Nije mu polomio ruke, ali kao da jeste. Kada su se rastali, drugi je pružio šaku da se pozdravi, ali prvi, iako je želeo, nije mogao da učini isto, imao je utisak da su mu kosti smrvljene. Drugi je otišao ljutit. Prvog je strašno bolelo.

Opet ne prođe mnogo, onaj drugi je iznova promenio mišljenje. Ovaj put je prenebregao izvinjenje. Čim se prvi nije složio sa jednom jedinom sitnicom, drugi mu je rekao da je nepopravljivo tvrdoglav. Da bi ga, kao u šali, prijateljski, savijenim prstom, lagano, “čuknuo” u čelo. Možda nije nameravao, možda nije dobro odmerio snagu, ali onom drugom kao da je napukla lobanja. Kao da mu se svaki šav rastvorio. Strašno ga je bridelo.

Valjda se zato drugi nevešto nasmešio kada su se videli sledeći put. Nije želeo o prethodnim nesuglasicama. Između ostalog i zato što ranije nije znao sve, pa je zato i pogrešio. U međuvremenu, koliko juče, postao je nov čovek, saznao je to sve. Nije vredelo što je prvi iskazao sumnju u tek delić. Drugi ga je uveravao srčano, neprestano mašući isečcima iz novina. Sve bliže i bliže. Sve bliže, dok prvi nije pomislio da će mu drugi one isečke utrpati u usta. Ipak, to se nije dogodilo, ali kao da mu je tom hartijom, što je mirisala na olovo, napunio usta, kao da je nastavio da gura i gura, sve dok mu nije zatisnuo i grlo i dušnik. Prvi se nije ugušio, ali kao da jeste. Strašno ga je tištalo.

Najzad, sretoše se ponovo, sasvim slučajno. Drugi je jedva čekao da vidi prvog, baš tako je svečano rekao. Pa je izvadio olovku da zapiše šta je ono prvi prošli put tvrdio. I on je došao do istog, ponavljao je. Izgledalo je kao da su se jedva jednom složili, dok prvi nije ovlaš spomenuo kako sada o nečemu od svega drugačije razmišlja. Drugi se trgao. Pogledao je prvog s prezirom. Vratio je onu olovku u džep, okrenuo se i otišao. Vratio je onu olovku u unutrašnji džep, ali kao da je njen dobro zarezani vrh zabio prvome u grudi, pravo u srce, pa je još i zalomio. Čudno, prvi nije ništa osećao. I to je bilo najstrašnije. To odsustvo.