Duže, duže...

“Ako neki čitalac pronađe reč dužu od prestolonaslednikovica, molim da je pošalje redakciji NIN-a”, upravo nam se obratio Ćirilov iz svoje rubrike.

E pa, pravo je čudo što nije primetio da mu je duža reč upravo bila nadohvat ruke, odnosno da je bila, otprilike, za (prestolonaslednikovičina) prsa nadohvat prestolonaslednikovičinog rekorda, za čitava tri slova duža od nje same.

Nego, ako je vaš kolumnist isključivo iz konkurencije “novoskovane reči”, znači li to da bi mogle doći u obzir neke relativno, da kažem, staroskovane? Onda bi za rekord bio zaslužan Oskar Davičo, koji je početkom sedamdesetih u zagrebačkom nedeljniku VUS optužio neke svoje sugrađane zbog njihovih, kako je to definisao, “antisamoupravnosocijalističkih” stavova.

Istina, šta je sve to prema kovanici DŽemsa DŽojsa u trećem poglavlju Fineganovog bdenja iskukičanoj od 100 (i slovima: sto) slova! Valjda se time i može objasniti zašto mu je za pisanje toga romana bilo potrebno čitavih sedamnaest godina.

Ali nauka je u toj trci sa umetnošću ipak – što joj se ne dešava baš često – daleko isprednjačila: ime jedne hemijske supstance, triptofanske sinteze proteina A, čija je formula C1289H2051N3430375S8, sastoji se od – 1913 slova! (Ako bi ovo nekog podstaklo da tom supstancom eksperimentiše, nadam se da neće doći do eksplozije ako sam u toj formuli pogrešno naveo neko slovo ili cifru. Jer, znate valjda za slučaj onog samca koji je sebi spremao obede na osnovu recepata iz novina – pa je umro zbog štamparske greške.)

Sve me to navodi na ne baš vedru pomisao da, možda, sveukupna umetnost i nauka već gube dah jurcajući za nekom sve dužom i sve udaljenijom rečju...

Dragoslav Andrić