Množenje jednine

Hvala Mihajlu Mihajlovu za preciziranje jednog detalja iz njegovog života: da je zbog objavljivanja reportaže “Leto moskovsko 1964.” po Titovom nalogu uhapšen 4. marta, a ne dvadesetak dana ranije, 11. februara 1965, kako je stajalo u rukopisu moje knjige “Svetac i magle” koja upravo izlazi iz štampe.

Zahvalnost je utoliko veća što mi je njegova intervencija omogućila da u rukopisu svoje knjige u poslednjem trenutku korigujem ovaj tehnički podatak. Ako je od interesa za javnost: ovaj mali previd nije napravljen u originalnoj verziji rukopisa knjige “Svetac i magle” već prilikom prekucavanja jedne od oko 650 fusnota ove dokumentarne knjige.

Da je Mihajlov hteo, taj detalj smo mogli ispraviti i bez dopisivanja preko stranica NIN-a, jer sam ga još pre nekoliko meseci obavestio da ću mu u svojoj knjizi prirediti svojevrsni omaž, pošto ću njegovom sukobu sa Titom posvetiti celo jedno poglavlje “Sveca i magle”.

Kad se njegovom voljom već razjašnjavamo na ovaj način, onda nevoljno moram primetiti da je Mihajlov u svom pismu NIN-u, ispravljajući jedan daktilografski, napravio seriju novih propusta.

Recimo, kaže da je Tito zahtev za njegovo hapšenje izgovorio u susretu sa javnim tužiocima 22. februara 1965, a taj događaj se desio jedanaest dana ranije, 11. februara 1965, što može utvrditi svako ko prelista bilo koji ondašnji jugoslovenski dnevni list od 12. februara 1965.

Ili, moju autentičnu interpretaciju Titove ključne optužbe na njegov račun Mihajlov bez ikakvog osnova proglašava “netačnošću u tekstu Pere Simića”, a uvidom u bilo koje jugoslovenske novine od 4. marta 1965, kada je Titov govor javnim tužiocima objavljen, lako se mogao uveriti da su te reči u rukopisu moje knjige doslovno prenete.

Nejasno je zašto Mihajlovu smeta ovaj moj korektan istraživački postupak, a još je nejasnije da on ni do danas nije otkrio pravi razlog za Titove neosnovane tvrdnje o tome kako je Mihajlov u svom tekstu navodno “hvalio nacističke konclogore”. A povod za svoj pogromaški napad Tito je očigledno iskonstruisao na osnovu onoga što je Mihajlov s pravom napisao na 46. stranici svog “Leta moskovskog 1964”: “Prve ‘logore smrti’ nisu osnovali Nemci već Sovjeti. Godine 1921. je u blizini Arhangelska započeo sa radom prvi ‘logor smrti’, Holmogor, namijenjen jedino za fizičko uništavanje zatvorenika...”

Posle svega, najmanje sam se nadao da će Mihajlo Mihajlov na kraju svog pisma u NIN-u od jedne tehničke omaške napraviti nevidljivu množinu. A još manje sam se nadao da će pri tom pasti na onu vrstu prizemne diskvalifikacije koja je i po stilu i po tonu mnogo bliža neostaljinistima protiv kojih se on pre četrdesetak godina borio. U toj rečenici Mihajlov u starom prepoznatljivom maniru, bez ijednog argumenta, kaže da u rukopisu moje knjige postoje, “a verovatno će biti i u knjizi”, kako on paušalno docira, “i druge netačnosti, ali nema smisla osvrtati se baš na sve”.

Ovome se zaista nisam nadao, a nada se, po svemu sudeći, i u ovom slučaju pokazala isto tako varljiva kao i u onoj Bekonovoj priči: dobra je za doručak, ali ne prija za ručak.

Pero Simić