Promena nadležnosti

Balkan nije bio visoko na listi Bušovih prioriteta u Briselu.” Ova izjava za NIN potiče od izvora u Beloj kući koji nema ovlašćenja da za štampu govori javno već samo “off the record” i u prevodu znači da je Kosovo za američkog predsednika u Briselu bilo deveta rupa na svirali. (Slični eufemizmi svojstveni su američkom načinu izražavanja i svaka ironija im je slučajna, a ne namerna. Kada se kaže da nešto “nije visoko”, to znači da je sasvim nisko, ali lepše zvuči i ne pozleđuje ničija osećanja.) Posle Bušove posete Briselu, tokom koje je američki predsednik sa svojim evropskim saveznicima razgovarao o svim bitnim pitanjima od zajedničkog interesa, uključujući i Kosovo, ništa se nije promenilo u odnosu na ono što smo i pre te posete znali: Amerikanci imaju preča posla od Balkana i rado će Evropljanima prepustiti inicijativu na Kosovu. Zauzvrat bi voleli da im Evropljani malo pomognu na Bliskom istoku, gde je traganje za mirovnim rešenjem najviši Bušov prioritet (s izuzetkom “borbe za slobodu”, odnosno rušenja nepoželjnih režima).

Uostalom, kako sa zadovoljstvom konstatuje isti NIN-ov izvor u Vašingtonu, na Balkanu ionako nema američko-evropskih razmirica. Sve su ostale u prošlosti, i razrešene su na američko zadovoljstvo i uz američko vođstvo, o čemu najbolje svedoči činjenica da je Bušov domaćin, belgijski premijer Gi Verhofstad, u uvodnim napomenama pred Bušovo obraćanje evropskim saveznicima, našao za shodno da na gotovo snishodljiv način podseti da su Sjedinjene Države u Jugoslaviji izvele Evropu na pravi put:

“Pre deset godina, Evropa je propustila da interveniše u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, iako je rat besneo samo nekoliko sati odavde. Morali smo da sačekamo da ga vi, Sjedinjene Države, zaustavite. Sama Evropa je oklevala, suviše razjedinjena da nešto preduzme.”

DŽordžu Bušu se dopao belgijski pristup stvarima: štampa je posle zabeležila da je sa belgijskim premijerom proveo duže od sat vremena, “dva puta više vremena nego što je bilo predviđeno protokolom”.

Na neki način je sudbina bivše Istočne Evrope odavno rešena. Amerika je još pre ravno 15 godina odlučila da je ključ te sudbine ulazak bivših istočnoevropskih država u evroatlantske integracije: prvo Partnerstvo za mir, zatim NATO, a onda, kao kolač na tortu, učlanjenje u Evropsku uniju. Tu se ništa nije promenilo od pada Berlinskog zida, i kada razgovarate sa američkim zvaničnicima, imate utisak da u trenutku kad razgovor dotakne temu dugotrajnog rešenja za region, njihove oči postanu staklaste od ponavljanja uvek iste stare mantre. Nije bitno što je članstvo u NATO nepojamno skupa stvar i što podrazumeva da država mora da troši najmanje dva posto svog bruto društvenog proizvoda na vojsku, bez obzira na to kako će se to odraziti na ostalu društvenu potrošnju: britanski “Gardijan” skoro piše da je Poljska, u kojoj 17 posto stanovništva živi na granici siromaštva, nedavno potrošila tri i po milijarde dolara na borbene avione i 250 miliona dolara na antitenkovske rakete. A Stiven Majer, sa američkog Univerziteta za narodnu odbranu (National Defense Universitdž), ovih dana u Beogradu podseća da Mađarska sada nije u stanju da izmiri finansijske obaveze koje odskora ima kao članica NATO.

DŽordž Buš je doputovao u Brisel kako bi svoj drugi mandat započeo pomirenjem sa Evropljanima. Ne zato što je odlučio da je u prošlosti bio suviše arogantan prema starim saveznicima, već zato što je, u neku ruku, otkrio isto što i Srbi neposredno nakon što su iskoristili svoju vojnu prednost u Bosni: nije dovoljno pobediti u ratu, mora se pobediti u miru, odnosno mora se prisiliti poraženi da prizna da je poražen. Buš neće stvarno “pobediti” u Iraku dok mu ostatak sveta, a naročito Evropa, ne prizna da je u Iraku danas bolje nego što je bilo pre no što je na iračko tlo stala američka vojnička čizma. Za to je potrebno ne samo da slomi irački oružani otpor, već i evropsku skepsu. Zato je on učinio nekoliko pomirljivih gestova. Pomirljiv gest je već i to što je doleteo prvo u Brisel, implicitno priznajući da je došao da razgovara sa “Evropom” kojoj je Brisel prestonica, a ne samo sa svojim omiljenim evropskim saveznicima poput Britanaca ili Holanđana. Tim povodom, “NJujork tajms” je podsetio da je Henri Kisindžer imao običaj da kaže da će Evropu shvatiti ozbiljno kada bude imala telefonski broj na koji je može pozvati, i da sada DŽordž Buš u neku ruku priznaje da Evropa u svakom slučaju ima briselski pozivni broj. To naravno ne znači da će Amerikanci prestati da pokušavaju da podele koje među evropskim državama postoje ne koriste u svoje svrhe. U američkom spoljnopolitičkom establišmentu kažu da Amerika još nije odlučila da li joj u Evropi paše ili ne paše snažna i ujedinjena unija država. Prošle godine je Kondoliza Rajs, doduše tada u ulozi Bušovog savetnika za nacionalnu bezbednost, rekla da američki problem sa Evropom treba na sledeći način rešiti: “Kazniti Francusku, ignorisati Nemačku i oprostiti Rusiji.” To vreme je prošlo i Buš se odlučio na to da Evropi priđe kao velikoj, ujedinjenoj uniji država. Samo još uvek želi da je privoli da se vlada po njegovom nahođenju, i u Iranu i na Bliskom istoku i u Aziji, pogotovo prema Kini.

Ali ne i prema Balkanu, delom što je tu već privoleo Evropu, a delom i što odavno želi da napusti taj deo sveta jer mu manjka i vojnika i resursa u drugim, važnijim krajevima sveta. Republikanci su Balkan uvek videli kao Klintonovu teritoriju na kojoj su im “zaglavljeni” određeni resursi. Jedan “veoma dobro obavešteni gost” iz Vašingtona (dobro obavešten u smislu da je pisao analizu CIA u kojoj je 1989. godine procenjeno da Jugoslavije uskoro više neće biti) ovih je dana u Beogradu prepričavao kako je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, Vuk Drašković, prilikom svoje poslednje posete Vašingtonu objašnjavao kako on zna da “put u Brisel vodi kroz Vašington”. Ovo je doskora bilo tačno, ali je pitanje hoće li i odskora biti tačno. Nešto se u američko-evropskim odnosima promenilo i svaka srpska vlast će morati da to uzme u obzir, ako prethodno bude umela da to sebi rastumači.

Kad je Kosovo u pitanju, to znači da brza nezavisnost više nije na vidiku. Bez obzira na to što kaže belgijski premijer, Evropa neće zadihano prići statusu Kosova kao što bi to možda učinili Amerikanci kad bi sami o tome odlučivali. Sve su prilike da će jedan od rezultata Bušove posete Briselu biti prećutna saglasnost da ubuduće Kosovo bude pre svega evropski, a ne američki protektorat ili protektorat UN. Ako je sudbina Kipra neki indikator onog što bi se moglo dešavati, onda se ništa neće dešavati naročito brzo. Američka i evropska štampa ovih su dana preplavljene autorskim člancima uglednih boraca za nezavisnost Kosova iz međunarodne zajednice, ali to je više znak njihove zabrinutosti da brza nezavisnost izmiče Kosovu. U ovom času je važnije to što Kofi Anan (u izveštaju o Kosovu koji se srpskoj vladi ne sviđa jer izričito hvali i Jesena Petersena i Ramuša Haradinaja) javno već sada zaključuje da će procena o tome da li je Kosovo dovoljno učinilo u dostizanju demokratskih standarda da bi počelo rešavanje statusa Kosova, nužno morati biti negativna. To je procena koju tek treba izvršiti sredinom godine, a Anan već sada izjavljuje da Kosovo ne može dobiti prelaznu ocenu. To je hladan tuš za nadu u brzu nezavisnost.

To ne znači da Beograd može mirno da sedi i čeka da na vrbi rodi grožđe, odnosno da Kosovo postane oaza etničkog mira i razumevanja. Jednog dana, a taj dan verovatno nije jako daleko, Srbija i Crna Gora će verovatno, po onoj Holbrukovoj kletvi, morati da bira između Kosova i svoje evropske budućnosti: da uđe u Evropsku uniju kao zaokružena država, ili da čeka da se reši sudbina Kosova. Samo taj dan još nije došao, a ljudski položaj Srba na Kosovu je nešto za šta se vredi boriti, ma kako status na kraju bio rešen.