Buš ne mari za Kriznu grupu

Administracija u Bašingtonu ne samo da je u tranziciji što se tiče spoljne politike, nego je skoro bez svežih ideja. Prioriteti su jasni – nastavak rata protiv terorizma, pobeda i povlačenje iz Iraka i “širenje demokratije” po svetu, glavni su ciljevi američke spoljne politike, ali načini da se oni ostvare ostaju nejasni.

Jedino što se pokazalo od inauguracije predsednika Buša jeste da Amerika ima dosta sreće. Tako je smrt Jasera Arafata pokrenula mirovni proces između Izraelaca i Palestinaca baš u vreme kada je Americi bio najpotrebniji ovakav uspeh na Bliskom istoku. Takođe, drugi uspeh američke spoljne politike – najava Severne Koreje da je spremna na miran način da reši pitanje nuklearnog naoružanja i čak da postigne i prijateljske odnose sa Amerikom – nije rezultat napora Stejt departmenta ili Bele kuće, nego posete grupe kongresmena Severnoj Koreji predvođene Srbima dobro poznatim kongresmenom Veldonom.

Iznenađenja će biti dosta što se tiče američke spoljne politike, jer Amerika je maltene prešla od agresivne spoljne politike u skoro potpunu defanzivu, delom i zbog toga što je najviše zanimaju bitna pitanja državnih interesa, poput nastavka rata protiv terorizma, što ne dopušta previše pažnje drugim svetskim pitanjima i područjima.

Naravno, to važi i za Balkan. Postaje sve jasnije da se američka spoljna politika prema Balkanu svodi na distanciranje od svih postojećih otvorenih pitanja i problema ovog područja. Jednostavno, američka administracija daje svima do znanja da to područje pripada Evropi i svi problemi koji su vezani za Balkan takođe sada ekskluzivno pripadaju Evropi.

Samo tri dokaza iz poslednjih nekoliko nedelja su dovoljna da bi se uverio najskeptičniji političar na Balkanu o američkim namerama. Prvi primer se desio početkom januara kada je rusko Ministarstvo inostranih poslova tražilo sastanak na visokom nivou sa kolegama iz Stejt departmenta da razgovaraju o situaciji u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini. Američki odgovor je iznenadio Ruse. Jednostavno, američka administracija je rekla da ne može da organizuje takav kontakt i susret zbog toga što se administracija nalazi u tranziciji i novi kadrovi koji će se baviti ovim pitanjima još nisu preuzeli nove dužnosti.

Drugi primer američkih namera jeste da je administracija, takođe početkom januara, jednostavno i lako odbila pritiske od strane američkih nevladinih organizacija i kosovskih Albanaca da američki predstavnik bude glavni pregovarač međunarodne zajednice oko konačnog statusa Kosova. Ne samo da je administracija odbila svaku mogućnost da neki novi Holbruk preuzme ovaj proces, nego je i odbila da Amerikanac bude i drugi čovek za ove buduće pregovore.

Treći, i najsvežiji, primer jeste da je američka administracija vrlo jasno definisala svoju politiku prema Balkanu u svedočenju Kondolize Rajs pred senatorskim komitetom pre nego što je izglasana podrška za njenu kandidaturu za državnog sekretara. Gospođa Rajs je u više navrata u svojim odgovorima rekla da Amerika namerava potpuno da podrži Evropu u njenim potezima na Balkanu. Drugim rečima, Amerika će da podržava sve što Evropa preduzme, ali neće da preuzme vodeću ulogu na ovom prostoru.

Ovaj pristup američke administracije prema Balkanu zabrinuo je brojne ljude ne samo na ovom području, nego i u mnogim nevladinim institucijama u samoj Americi. Međunarodna krizna grupa, Savet za međunarodne odnose i Institut za mir SAD samo su tri nevladine institucije koje su ovih dana maltene očajno iznosile predloge za američku spoljnu politiku na Balkanu i svi ovi predlozi upozoravaju da namera administracije da se povuče sa Balkana može da izazove nove nesreće i sukobe. Sve ovo pokazuje ne samo da su ove nevladine organizacije izgubile i ono malo uticaja koje su uživale za vreme Klintonove administracije, nego da Bušova administracija uopšte ne oseća potrebu da uvažava njihove sugestije.

Tako su se, posle javne prezentacije predloga Međunarodne krizne grupe za Kosovo i reakcije koju je ovo izazvalo u Beogradu, u Stejt departmentu čuli glasovi čuđenja – funkcioneri su se pitali zašto se javnost u Srbiji i u drugim balkanskim zemljama toliko bave mišljenjima bivših diplomata i akademskih ličnosti, koji u suštini iznose svoje sopstvene stavove.

Iako na Balkanu svi politički igrači još nisu shvatili nova pravila igre i nisu shvatili da Amerika, jednostavno, neće da nameće bilo kakva rešenja ni za Kosovo, ni za Bosnu, niti za odnos između Srbije i Crne Gore, u drugim delovima Evrope ipak su političari počeli da se suočavaju sa ovom novom realnošću. Tako da Nemačka prvenstveno, ali i drugi članovi Evropske unije, ovih dana šalju signale da su spremni da se bave pitanjima Balkana na ozbiljan način i bez straha od neuspeha njihovih inicijativa, jer znaju da rešenja za probleme Balkana mogu da se nađu samo ako Evropa preuzme inicijativu.

Sada je vreme i da političari sa Balkana shvate ne samo da i oni moraju ozbiljnije da prihvate svoju ulogu i odgovornost za rešavanje ovih pitanja, nego i da evropski neuspeh neće značiti povratak Amerike na Balkan, nego nastavak kolektivne agonije svih naroda ovog područja.