Kolateralne zatočenice

Nepoverenje i strah sprečili su supruge i druge članove porodica haških optuženika i osuđenika da za naš nedeljnik govore o svojim sudbinama i svom trenutnom položaju. Stiče se utisak da svoj pad u anonimnost doživljavaju kao blagoslov. Dočekana je na nož odluka vlade o pomoći porodicama haških optuženika koji su se dobrovoljno predali. Niko nije želeo da primeti kako i Hrvatska i BiH brinu o svojim optuženicima. To naravno ne znači da ih amnestiraju od zločina koje su eventualno počinili. Optuženici su nevini dok se ne utvrdi drugačije, odnosno dok se ne donese pravosnažna presuda. To uostalom uporno ističu i uglednici Haškog tribunala. Kod nas je, međutim, odmah zaživela teza o tome kako prisustvujemo restauraciji Miloševićevog režima, kako se naslednici Miloševićeve politike ne libe da olakšaju život ratnim zločincima i njihovim porodicama. Što se osuda tiče, ovde su demokratski nastrojeni pojedinci mnogo efikasniji od (ne)revnosnog osoblja Haškog tribunala. Oni su već odavno presudili i osudili ne samo optuženike već i članove njihovih porodica. Osude pljušte, elementarna pristojnost i civilizovana solidarnost zanemarene su radi sitne dobiti koju donose dnevnopolitički obračuni.

Supruge i članovi porodica haških optuženika kao da su zahvalni što koliko-toliko mogu normalno da žive. Kažu da se boje novih poniženja i upiranja prstom ukoliko progovore. Uviđavno ističu da su svesni da se u našoj zemlji rešavaju mnogo ozbiljniji problemi od njihovih. Ističu glad, nezaposlenost i nedostatak novca za lečenje. I neće da skreću pažnju na sebe. Kao da osećaju da bi nagomilani bes mogao da se okrene protiv njih.

Izuzev Jadranke Šešelj, jedina porodica koja je pristala da govori o svojoj sumornoj svakodnevici bila je porodica generala Radislava Krstića.

Zagorka i Tamara Krstić, supruga i kći osuđenog generala, žive na poslednjem spratu jednog solitera na Banovom brdu u Beogradu. Skroman dvoiposoban stan, pun cveća. Pristaju na razgovor i jasno je da ne žele da propuste priliku da javno podsete na sudbinu svog supruga i oca. Pritiska ih teret presude koju ne prihvataju: “Svi smo bili šokirani presudom. Očekivali smo da će biti oslobođen. Radislav se dobro drži, drži ga to što je nevin i što se nada da će se to jednom dokazati. Teško je živeti sa našim teretom ali mi imamo snage jer znamo da on nije kriv. Svi zajedno verujemo da će sve biti u redu s obzirom na to da je pred Bogom i ljudima čist”, priča Zagorka i ućutkuje 27-godišnju kćer Tamaru koja kaže da bi sve bilo drugačije da su se predali Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Sigurna je da bi to bacilo potpuno drugačiju sliku na očevo (ne)učešće u srebreničkoj tragediji. Majka je upozorava da pazi šta govori podsećajući da su njih dve sasvim same, da nema nikog ko bi ih zaštitio. Ipak, Tamara hoće da istakne da od političke i vojne vlasti Republike Srpske nisu uspele da dobiju neophodnu dokumentaciju za sudski proces. Uspevale su da dođu do mnogih važnih svedoka ali oni su se u međuvremenu odlučivali da ne svedoče; imala je osećaj kao da im je neko zabranio da govore.

General Krstić uhapšen je 2. 12. 1998. godine. Nije ni slutio da je optužen – tek kada je uhapšen otpečaćena je optužnica. I tog dana je normalno obavljao svoju vojničku dužnost. Majka i kći pokazuju zvaničnu zahvalnicu koju je dobio samo petnaestak dana pred hapšenje od generala Nelsona, komandanta multinacionalne divizije – Sever. Između ostalog Nelson i ovo piše Krstiću: “Vi lično ste doprineli da osećam kao da je ovo moj dom, skovali smo prijateljstvo koje će trajati do kraja mog života.” Sa propusnicom koja mu omogućava kretanje bez prava na privođenje bilo koje od do tada zaraćenih strana, nenaoružan i samo u pratnji šofera krenuo je Krstić iz središta korpusa iz Sokolca u Banjaluku na jedan sastanak. Uhapšen je kod Brčkog. “Kretao se normalno, svakodnevno odlazio na sastanke. Mislio je da nema potrebe da se krije kao što su se ostali krili jer nikada nije naredio niti počinio zločin. Pogotovo posle priznanja za saradnju koje je dobio od međunarodnih snaga”, priča Zagorka boreći se sa suzama.

Videla ga je tek osam dana posle hapšenja, na njegovom telu još su bili vidljivi tragovi nasilja. Tada joj je u zatvoru u Hagu ispričao da je oko 50 ljudi učestvovalo u njegovom hapšenju. Kada su ga izvukli iz automobila, odmah su mu skinuli protezu sa desne noge koju je izgubio u ratu, negde kod Olova 1995. godine, stavši na nagaznu minu. Od tada je 80 odsto invalid, ali nije želeo da se penzioniše. Tukli su ga iako nije bio naoružan. Supruga i kći tvrde da je kao izuzetno osetljiv čovek, šokiran svedočenjem žrtava i svedoka iz Srebrenice, izgubio više od 36 kilograma.

U toku razgovora negde oko sedam uveče (utorak) general Krstić se porodici javlja iz engleskog zatvora. Kada mu saopšte ko je u gostima, kaže da je obradovan što još uvek ima novinara koji se zanimaju za sudbinu njegove porodice. Zagorka posle kaže da će se ove godine navršiti 33. godina njihovog braka. Do 1980. godine živeli su u Sarajevu. Posle ih je njegov posao vodio u Negotin, Prištinu i Kosovsku Mitrovicu. Ona se sa Tamarom 1996. godine preselila u Beograd. Kaže da, kad sve sabere, nisu više od šest godina ukupno proveli u braku. Nadala se da će posle svega, kad se penzionišu, biti više zajedno.

“Budući da smo jedna od prvih porodica koje su prošle kroz haško iskustvo, pokušale smo savetima da pomognemo svima koji su kasnije došli na red. Svakodnevno se čujemo i družimo sa Božanom Stakić koja brine o dvoje male dece. Haški tribunal razmatra Stakićevu žalbu na prvostepenu osudu koja ga je osudila na doživotnu robiju. Od početka se viđamo sa suprugom generala Ojdanića. I dalje mi užasno padaju odlasci generala u Hag. Strašno mi je teško zbog Šljivančanina, Lazarevića, Gvera... Da sam videla bar malo pravde u Haškom tribunalu, ne bih se tako osećala. Recimo, još uvek me boli paralela koja se nameće sa procesom protiv hrvatskog generala Blaškića. Sud ga je prvostepenom odlukom osudio na 45 godina zatvora. Potom je presuda mom suprugu glasila 46 godina zatvora. Drugostepena odluka mog muža je osudila na 35 godina, dok se Blaškić vratio kući. Možda tu ima nečeg drugog. Onaj ko ima državu ima sve. Mislim da mi nemamo državu. Možda smo na putu da je stvorimo ali je ona morala da se dogodi mnogo ranije”, kaže Zagorka.

Kada je država počela da pomaže porodice haških optuženika i naša sagovornica se obratila za pomoć, uz obrazloženje da bi se general svakako predao da je znao da je bio tražen. Molba im je uslišena i godinu i po dana država im je plaćala po dve avionske karte na dva meseca plus 250 evra za hranu i smeštaj. Svesna je da se deo javnosti protivi ovakvoj pomoći države. Zbog toga poručuje: “Volela bih da ti kritičari vide kako se paze hrvatske porodice. Kada sam Ratku, suprugu generala Blaškića pitala koliko košta karta na liniji Zagreb – Amsterdam odgovorila mi je da nema pojma. Kad god je htela da ga poseti vlada joj je obezbeđivala avionsku kartu i slala joj vozača da je odveze na aerodrom. U Amsterdamu je čekaju kola ambasade koja su joj na raspolaganju dok se ne vrati u Zagreb. A mi ne znamo da li ćemo prespavati u parku ili ćemo tih pet dana što odemo provesti gladni. Te razlike bole. Sa skoro svim suprugama haških optuženika i osuđenika održavam kontakt... Teške su naše sudbine. Ja ne kažem da zločina nije bilo, ali bilo ih je na svim stranama”, rezignirana je naša sagovornica.

Tamara Krstić je odustala od studija na trećoj godini Pravnog fakulteta. Penzija njene majke iznosi 8 200 dinara. Morala je da se zaposli, oca nije videla pola godine.