Dan bez stranih radnika

Fenomen imigracije je relativno nov u Španiji i povezuje se sa poslednjih deset godina izvanrednim ekonomskim razvojem zemlje. Nov je i za glavni grad, jer 1980. godine u njemu je bilo 30 000 stranaca, 1990. 61 000, a danas ih ima gotovo 800 000. Ovako nagli porast imigranata nije ostao bez društvenog odgovora – kako od strane onih koji u ovome vide ne samo porast bogatstva grada, već i kulturno puniji sadržaj, tako i od onih koji misle da je stranaca previše, da oduzimaju radna mesta domaćim radnicima, da se gubi nacionalni identitet, a rastu kriminal i opšta nesigurnost.

Da bi pokazao da ovi poslednji stavovi ne odgovaraju realnosti, dnevnik “El pais” je nedavno ukratko prikazao kako bi izgledao grad kada u njemu ne bi bilo stranih radnika.

Već od zore, piše “El pais”, iz cele Španije stižu kamini voća, povrća, mesa i ribe na Merkamadrid, najveću kvantašku pijacu u zemlji, ali nema imigranata da sve to istovare, niti da kombi- vozilima robu prevezu do pijaca, prodavnica i restorana. Na ovim nimalo lakim poslovima radi 1 800 stranaca i njihovo odsustvo bi se odmah osetilo u nestašici sveže hrane.

I dok na Merkamadridu niko ne zna šta sada da radi, iz drugih delova grada stižu vesti da đubre nije odneto. Kontejneri su prepuni, a vreće otpada iz stambenih i poslovnih zgrada, ambulanata, škola, restorana i prodavnica leže po ulicama. Jer, 38 000 stranaca koji u Madridu rade na održavanju čistoće nije došlo na posao.

Ni stranci zaposleni u građevinarstvu nisu na svom poslu, pa staje čitav sektor. Nije čudo, jer u njemu regularno radi oko 50 000 imigranata (neregularno oko 100 000), i sve sami obični radnici, oni koji raščišćavaju teren, istovaraju i utovaraju materijal... Za oko 850 evra mesečno, od čega se ponešto jedva odvoji i pošalje u domovinu. Ko traži veću platu, ostaje na ulici, jer na stotine nezaposlenih čeka na svoje mesto, tvrde u sindikatu Radničke komisije i iznose podatak da Španci čine jedva 10 odsto ukupnog broja nekvalifikovanih radnika u građevinarstvu.

Ali, ne staje samo izgradnja stanova, već, u nedostatku imigranata, posebno varilaca za betonske armature, kao i onih koji im pripremaju gvožđe, zaustavljaju se radovi i na sportskim objektima koje grad finansira u nadi da će dobiti olimpijske igre 2021. godine, zatim tunela za metro, proširenje autoputa oko grada itd.

Već oko podneva u gradu se oseća da je i neodložno raznošenje poslovne dokumentacije, paketa, elektronskih rezervnih delova, svakovrsnog medicinskog materijala, često urgentnog, sasvim stalo. U ovoj grani, bez imigranata koji na motorima i vespama čitavog dana krstare gradom, hitna kućna dostava se tako ne može zvati. A kakve su posledice toga, najbolje znaju oni kojima je baš danas neophodan lek, laboratorijski nalaz, zubna proteza ili kakva druga pošiljka.

U vreme ručka restorani su ostali bez osoblja. U svakom restoranu lanca VIPS prosečno radi 15 ljudi od čega su samo tri Španca. U ugostiteljstvu u Madridu zaposleno je 30 hiljada imigranata i ako oni ne dođu na posao, malo ko će u toku dana da ruča. Nedostatak konobara može da se nadoknadi strpljenjem gostiju, ali nedostatak kuvara, među kojima dominiraju Dominikanci, Kubanci i Filipinci... Suvim sendvičem?

Kraj nenormalnog radnog dana, međutim, još nije na vidiku. Oko pet po podne neko bi trebalo da uzme decu iz obdaništa i škola, da bi roditelji u miru nastavili svoj radni dan koji obično traje do sedam uveče. Ali, 28 000 imigranata (gore- navedeni sindikat smatra da ih je oko 100 hiljada), uglavnom žena zaposlenih kao kućna posluga, danas ne radi. Šta se sve događa po školskim dvorištima i obdaništima, šta misle uspaničeni roditelji koji ne znaju gde su im deca, jedva može i da se zamisli.

Noć donosi mir, ali ne svugde. Starim i bolesnim koji žive sami neko treba da spremi večeru, da im da lek, da brine u toku noći o njihovom zdravlju, a to najčešće čine mlade žene iz Južne Amerike, za smeštaj, ishranu i skromnu platu. Da nije njih, da li bi Hitna pomoć mogla da stigne do svakog stana u kome je nekom starom ona baš sada neophodna?

Iako je ovakav slučaj samo hipotetičan, položaj imigranata sve je teži. Zato je vlada premijera Sapatera donela zakon o regulisanju njihovog statusa. Po tom zakonu će svako ko dokaže da je tri poslednja meseca prijavljen u opštini u kojoj stanuje i da ima ugovor o zaposlenju, dobiti urednu dozvolu da u Španiji ostane sve do isteka pomenutog ugovora. Ostali će, nažalost, morati da se vrate u svoju zemlju, a poslodavce, koji, uprkos svemu, “na crno” koriste ovu jevtinu radnu snagu, očekuje izuzetno visoka novčana kazna.

Povod za hitno i masovno sređivanje statusa stranih radnika je višestruk, i polazi od odbijanja da se i dalje gleda u stranu pred činjenicom da u Španiji ilegalno boravi oko dva miliona ljudi. Oni ne samo da su uzrok pada cene rada, često i namerno izazvane od strane poslodavaca, već su u najvećem broju slučajeva lak plen svakakvih kriminalnih organizacija kojima naruku ide njihov neizvestan položaj. Dati “papire” svima koji bi da pošteno rade, znači izbrisati sve ovo, a popuniti kasu socijalnog i penzijskog osiguranja u zemlji koja naglo stari, što na ekonomskom jeziku znači neizvesnu budućnost penzionog fonda već oko 2030. godine.

Opozicija je, naravno, zakon kvalifikovala kao neodgovoran, jer smatra da će se on protumačiti kao “poziv u Španiju” novom talasu ne samo imigranata, već i onima koji su skloni kriminalu. NJeni argumenti, međutim, lako mogu da se obore. Najpre time da je i bez ovog zakona, i za osam prethodnih godina njene “vladavine”, u Španiju i stigao ovaj “talas”. Što se tiče kriminalaca, oni nikada i nisu brinuli za “legalnost” svog položaja.

Ovim zakonom se ništa novo ne menja u vezi s imigrantima koji po Evropi traže posao i bolji život već gotovo pola veka. Reč je samo o još jednom pokušaju da se negativne posledice ovog fenomena ublaže, jer, sam zakon, a sličnih je već bilo na stotine u EU, ništa novo ne donosi što se tiče siromaštva po Africi, Južnoj Americi, Aziji – pravom uzroku svega.

Branislav Đorđević