U vrelini noći

Poslednjih dana ovog leta dva bauka su kružila Srbijom.

Jedan je bio predlog premijera Živkovića tužilaštvu da ažurira svoje poslove: ako neki slučaj ne može da reši za 24 sata, onda - neka ga reši za četiri dana. Tako će sve afere biti brzo ugurane pod tepih. Jer je, po svemu sudeći, pomenuta sugestija bila je u tesnoj vezi sa istovremenim Živkovićevim savetom svojim ministrima i činovnicima da, kada im se dokumentovano otkrije neka afera (pranje novca, korupcija, sukob interesa...), klevetnika odmah tuže sudu. Prosta mehanika: optužiš nekoga da je proneverio državne pare, taj presavije tabak i zalepi taksenu marku, uslužni pravosudni sistem te proglasi za lažova ili strpa u zatvor, nema afere, pojela maca.

Ali, nije prošlo. Samo se tužilaštvo prvo pobunilo, objavivši da njegovi poslenici već padaju na nos od silnog posla, i da njihov rad u korist postojeće vlasti ima granice. Javnost je takođe reagovala nepovoljno. Političke stranke isto tako. To nije obeshrabrilo Živkovića. On je odmah izložio svoj predlog u 10 tačaka o daljoj uspešnoj izgradnji socijalističkog društva, i na osnovu toga ponudio saradnju svim političkim subjektima. Čak i Nataši Kandić. Kada je i ova ponuda odbijena tvrdnjom da se radi o prodavanju magle i pokušaju kupovanja vremena, dakle kao puki politički marketing, premijer je okrenuo ćurak i sada svoje Septembarske teze ponudio samo onim partijama koje podržavaju postojeću vlast, jer u njoj participiraju. Male stranke iz koalicije DOS su zdušno prihvatile svih 10 tačaka. Svideo im se sadržaj. Da li to znači da je Živković ipak pobedio? Ne.

S druge strane, hiperaktivni ministar Batić, i demokrata i hrišćanin, pola riba - pola devojka, u nizu svojih logički (i politički) sumnjivih inicijativa, predložio je da se, valjda umesto Zakona o sprečavanju sukoba interesa, koji još zadugo neće biti usvojen, donese moralni kodeks za političare. Nešto kao kućni red. Ne pljuj po podu! U javnosti je ovaj predlog ismejan. Jer je debelo zakasnio, a osim toga je i suvišan. Ponašanje političara je već decenijama, ako ne i vekovima, u skladu sa nepisanim, ali strogim moralnim normama. Mada je bio terorista, prvi među jakobinskim radikalima, Robespjer je ostao dokaz poštovanja takvih normi. Mirno je otišao pod sečivo giljotine, odbijajući da bude oslobođen od pariske rulje. Jer je on doneo propis kojim se tobožnje revolucionarno delovanje te rulje zabranjuje. Ali, izgleda da je Batić površno čitao Slobodana Jovanovića.

Otuda on predlaže da se, kao jedna tačka moralnog kodeksa, zapiše kako je političaru na vlasti zabranjeno da radi za inostrane tajne službe. Blizu je pameti da onaj ko obavlja javnu funkciju ne poseduje privatne firme i agencije, a kamoli će se zaklinjati kako neće drpisati pare. A ako je neko iz vlasti, sačuvaj Bože, u službi strane špijunaže - što, kako vidimo, Batićev kodeks izričito zabranjuje - sasvim je prirodno da on to neće javno priznati, pa i potpisati. Zar da izgubi dobro plaćen posao zbog bedne ministarske plate? Pretpostavlja se da je, budući već špijun, nešto naučio iz filmova o britanskom tajnom agentu 007; sve što taj ima da prizna staje u jednu prostu rečenicu: Mdž name is Bond...James Bond!

Tako Batićev predlog blisko korespondira sa Živkovićevom inicijativom. Ako kodeks postoji, i pod pretpostavkom da su ga činovnici režima potpisali držeći iza leđa figu, onda su i afere nemoguće, to jest - kako je to rekao Dušan Mihajlović - da mašta može svašta. A tu je i vazda spremno tužilaštvo - pošto su afere nemoguće, kleveta će se procesuirati za 24 sata. Uzgred budi rečeno, pomenuti Mihajlović je već prekršio taj za sada još nepostojeći kodeks porukom Dinkiću da zauvek zaćuti. Znate li za još nekog, evropskog ili svetskog, političara koji je tako postupio u odnosu na svog idejnog neistomišljenika? I da li je u Mihajlovićevoj poruci sadržana ona davno obećana demokratija Srbije na Zapadu? Evo ruke da nije!

Vlada je, sudeći po svemu ovome, u škripcu. To se drugde smatra normalnim kao što je normalno da u kravama mleko peva a na šporet zagoreva. Ide se na izbore. Ako treba, svake nedelje. Ali, srpska bi vlada da se nekako, po svaku cenu, održi do kraja svog mandata, a i duže. Neraspoloženje javnosti, koja sve upornije traži prevremene izbore, malo joj znači. Javnost nije deo njenog moralnog kodeksa. Jer, čim neko nešto zucne protiv vlade, kabinet uzvrati kako nema boljih od njih. Otkuda oni to znaju? Otuda što pod njihovom vlašću Srbija svakim danom napreduje sve više u svakom pogledu. Naročito u pogledu propasti.

Evo, na primer, slučaja ministra Đelića. Da se razumemo - poznajem čoveka, o njemu sam mislio sve najbolje. On se proteklih dana kolebao oko toga hoće li podneti ostavku, nezadovoljan gomilanjem prljavog veša. Vratiće se, kaže, u privatni biznis. A gde mi da se vratimo? Kada je, dakle, shvatio kako ima rezervno rešenje, odlučio je da ostane u vladi - jer, po njemu, za Srbiju ima nade. Tako je. Nada umire poslednja. No, odmah je svoje uverenje, svoj ostanak, morao da plati. Izjavio je da su napadi na koleginicu mu Mariju Rašetu-Vukosavljević politički inspirisani. Pa? Nego će valjda biti inspirisani vegetarijanskim razlozima?! Ili ekološkim! NJene mahinacije nisu više važne Đeliću. I to je nekakav moralni kodeks. Kakva vlada, takav i kodeks.

No, ako ćemo pravo, afera koja se isplela oko ministarke saobraćaja dugih prstiju i pravih porodičnih osećanja i jeste donekle izazvana ekološkim razlozima. Reč je o njenom zagađivanju životne sredine. To zahteva odlučne mere. Ako baš ne zatvor, onda bar šut-kartu. I Đelić se, prema tome, iz svoje naivnosti, priključio kolektivnom duhu vladajuće oligarhije, koja je svoje aktivnosti svela na dve tačke: guranje afera pod tepih i podizanje uspeha na vrh obližnjeg jablana, tako da se oni nadaleko vide. Samo što ovo drugo teško ide bez merdevina. Ili bar bez Vlade Divca. Okupili smo se ispod tranzicijskog jablana, krivimo i vratove, ali nikakve uspehe da vidimo; jedino vidimo lišće koje je već počelo da opada na sve strane.

O uspesima je progovorio i premijer lično. Bio je to još jedan njegov govor o utvarama. Umesto da jasno saopšti kako će smeniti (on, doduše, više voli izraz razrešiti) ovog ili onog ministra, nesposobnog ili nepoštenog, onog koji se ogrešio o sve moguće zakone, pisane i nepisane, Živković je u stilu izreke svog nesrećnog prethodnika o vrapcima u prašini rekao da afere izazivaju eksperti, što on nikako nije, ako nešto uopšte jeste, i otud ih poziva da, umesto što trube protiv postojeće vlade, budu kooperativni (tzv. konstruktivna opozicija), da iznesu predlog kako, recimo, rešiti problem Zastave. A ko to zna?

Miša Beko? Miki Savićević? I zašto bi G17 plus, ako ima rešenje problema Zastave, to nosio na tacni Živkoviću, uz slatko i vodu. Šta će toj stranci, ili nekoj drugoj, onda ostati posle sledećih izbora. Zato izbora neće biti sve dok se ne reši problem Zastave. Lako se može dogoditi da to bude nikad.