Skriveni tirani

Najpre su rat protiv terorizma i rat za naftu postali sinonimi. Potom su sinonimi postali rat protiv terorizma i rat protiv tiranije. Sad su rat protiv tiranije i rat za kontrolu puteva nafte možda veći sinonimi nego što su to rat protiv terorizma i rat protiv tiranije.

Pre toga su postojale, a i sad se povremeno pominju, “otpadničke države” i “osovina zla”. Neke od tih zemalja bile su optuživane da pomažu teroriste, a neke da poseduju ili da žele da u potaji proizvedu nuklearno oružje. To nije uvek zvučalo kao dovoljno ubedljiva pretnja opštem miru i bezbednosti. Pogotovo kad se ispostavilo da razornog oružja u Iraku nije bilo. Zato SAD u drugom Bušovom mandatu imaju nove neprijatelje: “ispostave tiranije”. Te zemlje su, tvrdi se, i pretnja miru i prepreka širenju slobode, demokratije i vladavine prava.

Kondoliza Rajs je nabrojala šest takvih “ispostava tiranije”: Kubu, Mjanmar (Burmu), Severnu Koreju, Iran, Belorusiju i Zimbabve. Kasnije, ona je pomenula da ni Venecuela, zato što je naklonjena Kubi, nije daleko od ove grupacije.

Vujaklijin Leksikon stranih reči i izraza definiše tiraniju kao “vladavinu i vlast tiranina; vlast do koje se došlo nezakonitim ili nasilnim putem”, a u prenosnom smislu kao “svirepost, ugnjetavanje, zlostavljanje” sopstvenog naroda. Tiranija je, dakle, unutrašnja muka jedne zemlje, svirep odnos vlasti prema narodu, ali ne neophodno i deo njene spoljne politike, i to agresivno usmerene na SAD.

Pošto je predsednik Buš najavio da će politika – odnosno glavni ratni cilj – Vašingtona biti “okončanje tiranije u svetu”, ovo je prvi put u istoriji da se SAD zariču da neće izbegavati preventivne ratove protiv zemalja čiji im unutrašnji sistemi i vladaoci nisu po volji. Ni ranije se nije skrivalo da napad SAD na neku zemlju treba da vodi promeni režima u njoj – što potvrđuju slučajevi Srbije, Avganistana i Iraka – ali se kao izgovor Amerike za ulazak u rat obično navodilo agresivno ponašanje onih koji će biti napadnuti. Sad je, izgleda, dovoljna etiketa tiranije.

Druga stvar koja pada u oči je da su sve zemlje koje je nabrojala Kondoliza Rajs antiamerički nastrojene. A izostavljeni su – kako uočavaju analitičari – proamerički režimi, recimo, u Saudijskoj Arabiji, zemljama centralne Azije, Kuvajtu, Omanu, Maroku ili Kolumbiji, koji zasigurno nisu demokratski. Tiranije su, dakle, one zemlje koje SAD imenuju kao takve.

Spisak nije ni stalan ni konačan. Postoje skrivene, potajne i potencijalne tiranije protiv kojih su mogući preventivni ratovi. “Wujorker” je nedavno pisao da je Vašington odobrio ratni plan za drugi Bušov mandat. Prema tom planu, “mete napada” čini desetak zemalja. To su zemlje koje je već nabrojala Kondoliza Rajs i još nekoliko. Bivši funkcioner CIA Vins Kanistraro tvrdi da Ramsfeldov ratni plan predviđa napade na deset zemalja, među kojima su: Iran, Sirija, Sudan, Alžir, Jemen i Malezija. Prema “Vašington postu”, general Ričard Majers, načelnik Generalštaba oružanih snaga SAD, ima spisak “meta koje se pomaljaju”, među kojima su Somalija, Jemen, Indonezija i Filipini. Ako se spisku Kondolize Rajs dodaju spiskovi Ramsfelda i Majersa, ispada da, mimo pola tuceta javnih, postoji još čitavo tuce tajnih “ispostava tiranije”.

Tajne tiranije otkrivaju više nego javne da su to uglavnom zemlje koje su bogate naftom ili se nalaze na strateški važnim položajima sa kojih se mogu kontrolisati putevi nafte.

Dok sa spiska Kondolize Rajs u tu kategoriju spadaju Iran, Mjanmar (blizina Malajskog moreuza kroz koji iz Persijskog zaliva idu tankeri s naftom za Kinu i Japan), Belorusija (ruski naftovodi za Evropu) i Venecuela (koja smanjuje zavisnost od izvoza u SAD i naglo jača trgovinu sa važnim azijskim uvoznicima nafte kao što su Kina i Indija), Ramsfeldovi prioriteti svi mirišu na crno zlato. Uz Iran i Siriju tu su Sudan (nafta kod Darfura i izgledi da zemlja već kroz pet godina postane takmac Nigeriji), Alžir (90 odsto izvoza nafte i gasa odlazi u Zapadnu Evropu), Malezija (blizina Malajskog tesnaca).

Spisak generala Majersa uključuje najpre Indoneziju, odnosno Aceh, gde SAD žele da uspostave vojnu bazu i zbog indonežanske nafte i zbog blizine Malajskog tesnaca. (Otud zahtev Yakarte da američka vojska koja je spasavala žrtve cunamija napusti Indoneziju do kraja marta.) Na spisku su i Somalija i Jemen. Te zemlje kriju velike rezerve nafte, ali bi njihova militarizacija Americi koristila i za kontrolu plovnih puteva tankera kroz Crveno more.

Dva su puta nafte iz sveta za Ameriku: da američka vojska i mornarica štite naftovode i tankere i da zemlje izvoznice budu naklonjene Americi i imaju stabilne sisteme. Ako nisu takve, mogu se naći na spisku potencijalnih “ispostava tiranije”.