Progon mrtvog pisca

Vrativši se iz Pariza sa naučnog skupa o sećanju i predstavljanju rata u književnostima Srednje Evrope, zatekoh u prošlom broju NIN–a opet jedan prostački tekst, ovaj put histerični odgovorčić Nebojše Vasovića. Ta slučajnost samo je pojačala utisak kako se Danilo Kiš morao osećati kada se na njega izlivala patološka mržnja, a Nebojša Vasović baš tome želi da doprinese koliko god može. I uspeva da mrtvog pisca, na njegov nedočekani sedamdeseti rođendan, sumnjiči kako “menja religiju po potrebi” ali Jevreje uvek hvali, a kudi “naše” pisce i kritičare, da “prezire Balkan i sve što potiče sa Balkana”, a stalno se “poziva na čitavu armiju belosvetskih pisaca”, da zbog “neobuzdane želje da liči na velika imena svetske književnosti” pominje pisce sa kojima navodno nema nikakve srodnosti, da bi “spisku slavnih imena” naprosto “hteo da prikači i svoje ime”... Taj “Kiš veruje” – trijumfuje Vasović – “da mu upravo titula ‘jevrejskog pisca’ daje jedan dodatni autoritet”, a ima i ovakva duboka i važna Vasovićeva misao koja valjda nešto govori o njemu samome: “Kiš javno potkazuje nacionaliste njihovim ženama da su ih muževi zapostavili”, i tako dalje, da opet navedem ponešto iz

Vasovićevog repertoara niskosti i bedastoća, ovaj put idući od kraja njegove knjige Lažni car Šćepan Kiš. Nije dosta? Kiš je “odličan primer globaliste”, uzvikuje Vasović, on “misli u duhu slobodnog zidarstva”. Kiš je, eto šta sugeriše ovaj veliki i zaslužni tumač književnosti, deo globalističke zavere Jevreja i masona. To je najodvratnije: nije ovo samo rđava književna kritika i neuspelo tumačenje književnog dela, to je sraman progon mrtvog pisca. Zato je Vasovićeva knjiga uvreda za svakoga ko čita, voli i proučava srpsku književnost, to je najniži trenutak kritičke inteligencije.

Zbog Kiša i Pekića, zbog čitalačke strasti i jednog sjajnog profesora književnosti u Desetoj beogradskoj gimnaziji počeo sam kao srednjoškolac da se bavim književnom kritikom. Bez ikakve patetike, rado ću tu gde je sve počelo i da završim: ukoliko dela Danila Kiša i još nekih pisaca od Pekića do Gorana Petrovića ne bi predstavljala temeljne vrednosti savremene srpske književnosti, za mene bi srpska književna kritika izgubila svaki smisao. Zato preko nekih stvari ne mogu i neću da pređem, a Lažni car Šćepan Kiš nije samo najbednija knjiga srpske književne kritike već i tužan primer neljudskosti.

Za tu knjigu njen urednik, pesnik, pripovedač i književni kritičar Vasa Pavković kaže da je “vrlo dobro, strasno napisana, uzbudljiva i provokativna, analitična i argumentovana, duhovita i dramaturški precizno organizovana”, pa bi je objavio “i kada bi u potpunosti odudarala od onoga što (on, Vasa Pavković – prim. A.J.) misli o Kišovom delu”. Kada se to poveže sa plaćenom reklamom koju je o ovoj knjizi napisao u istom broju u kojem je objavljena i kritika Vasovićevog nedela – što je, priznaćete, vrlo čudna i neprijatna koincidencija koja može mnogo toga da kaže o prilikama u Srbiji – jasno je da Lažni car Šćepan Kiš zapravo ne odudara bitno od Pavkovićevog mišljenja o delu Danila Kiša. Meni je zbog toga žao i tu se moj stari književni drug i ja bez pogrdnih reči i ružnih misli razilazimo. Ja bih voleo da se on prene iz ovog stanja u kojem se sa Vasovićem ne “slaže bez ostatka”, ali se ipak slaže. Ja se ne slažem ni u čemu, a skoro isto toliko se ne slažem ni sa Vasinim “otkrićima” da Qiljana Habjanović-Đurović piše bolje od Vladimira Tasića, ili da se Eva Ras može hvaliti jednako kao Goran Petrović. To znači stvarati potpunu konfuziju, a pisati da je NIN–ov žiri odlučivao po vanknjiževnim merilima, znači biti nekorektan. Kojim to vanknjiževnim merilima, Vaso? Drago mi je, međutim, da makar vrlo tihim glasom, valjda zbog pravila tvoje izdavačke kuće, pominjući Toholja, ipak želiš da kažeš i to da cela ta stvar sa romanom Milorada Ulemeka Legije nije izdavački podvig. Obeležiti godišnjicu rođenja velikog srpskog pisca jezivim pamfletom koji počinje tvrdnjom da je Kiš zloupotrebio i svoju sopstvenu smrt, takođe nije. Ko je u stanju da napiše kako Kiš kroz “poliglotsku gubicu” hvali pripadnike svoje jevrejske rase, a kudi sve što je hrišćansko i srpsko, kao što čini Vasović, tome naprosto treba vratiti taj žalosni rukopis da ga u najosnovnijem smislu reči uljudi. Tek nakon toga se može raspravljati1.

Svaki čovek mora da pokaže sebe, pa je nesrećni Nebojša Vasović pokušavajući da odgovori na smirenu kritiku knjige Lažni car Šćepan Kiš verovatno morao odmah da zamisli “nekrofilne reinkarnacije”, a zatim da doda nešto o “akademizovanoj impotenciji” i “masturbaciji bez orgazma”, potpuno isto kao da piše kolumnu u Kuriru, gde bi mu mesto bilo u dubokoj senci jednog legendarnog nosa. Neshvatljiva je količina prostakluka u javnom životu Srbije i čovek se uvek nađe pred istom dilemom: sme li se prema prostačinama ophoditi uljudno? Prostak to shvata kao znak slabosti i unapred se naslađuje time što nije svakome drago da se prostaku obrati kao propalom narkomančiću sa Banovog brda. Vasoviću se, da li zbog propalih živaca ili promenjenog stanja svesti, priviđa Marko Ristić, a eto ga gde se bavi književnom denuncijacijom “jednog mrtvog pisca” Danila Kiša. Vasoviću, takođe, treba para, pa zato svoj člančić završava nadajući se da će za pamflet o Kišu da kane neka kinta. Kud izdavač plaća oglase za takvu knjigu, nek plati i njenog autora. Treba čoveku.

Stalno me pitaju prijatelji: šta će mi to da se bavim ovakvim pojavama? Tu se čovek nasluša ružnih reči, pa i kojekakvih pretnji, u najmanju ruku prlja ruke poluknjiževnim otpacima. Knjiga Nebojše Vasovića, na primer, nije nikakav izazov koji bi promenio tumačenje dela Danila Kiša. Međutim, to jeste mentalna ljaga koja ukoliko se to ne kaže, neće biti samo Vasovićeva. Ne može se sve stići i uraditi, ali ima stvari koje moraju da budu stavljene tamo gde im je mesto, takve su i roman Milorada Ulemeka i knjiga Nebojše Vasovića. Vasović je svojim pamfletom zapravo otežao da se kritički preispituje savremena srpska proza, mnogo gore nego što je, na primer, Basara nepromišljeno vezujući Dobricu Ćosića za Dositeja i Vuka, a na kraju još i skoro odustajući od svoje kritike, pokvario ambijent u kojem bi suočavanje sa književnim i ne samo književnim zabludama ćosićevske vrste bilo mogućno i korisno. Kada Vasović sada u istu ravan stavlja Ćosića i Kiša, to je poruka koju slušamo iz dana u dan posle Miloševićeve ere: da su krvnici i žrtve isto i da je svejedno da li je čovek jedno ili drugo. Šta mislite, da li je to slučajno da se ta poruka odašilje iz dana u dan, a ako se usprotivite, već neko pripreti da bi vam besne ubice mogle zakucati na vrata. Ako vrsta ozbiljne kritike posvećene velikim i vrednim delima srpske književnosti treba da izumire u srpskom društvu koje se gradi na modelu buvlje pijace i beskrupulozne otimačine, to uprkos svemu ne sme da bude u tišini. Ćutati u svome kabinetu i uživati u pametnim studentima znači zaboraviti da oni iz tih slušaonica odlaze u takav svet. Zato, dragi prijatelji, potpuno svestan svega što ove nevesele polemike sobom nose, mislim da se i o književnim otpacima ponekad mora pisati. Manja je šteta što ja prljam ruke, a nišči bi da me blate (što mi je potpuno svejedno), nego da se sve prećuti.

Sasvim je sigurno da doba apsolutne dominacije poetike i književne kulture Danila Kiša ne može i ne treba da traje zauvek. Uostalom, to sam i napisao u različitim prilikama tražeći da se Kišu pristupi kišovski, ili da neki budući veliki pisac načini potpuni poetički zaokret. Kako će ga on poetički osmisliti ukoliko mu je na vratu proza obesnih kreatura i primitivaca, sa jedne strane, a književna laž poput Vasovićeve, sa druge? Dobićemo samo bezrazložnu mržnju, umesto najbolju književnu misao i najvrednije delo jednog drugačijeg poetičkog opredeljenja.

Srpska književnost ima Svetislava Basaru, Gorana Petrovića i Vladimira Tasića. Koliko god tu bilo mesta za najbolju srpsku prozu, moguće je ići i drugačijim poetičkim putevima, ali ko pišući u opoziciji sa ovom poetičkom linijom srpske književnosti misli da može stići do cilja prostaklukom a ne snagom priče, sa manje autentičnog zanosa od ranih knjiga Dragoslava Mihailovića i Vidosava Stevanovića, taj se grdno vara. Mnogo su jače veze romana Kad su cvetale tikve i Tasićevog Oproštajnog dara nego

Mihailovićeve rane proze i tandrkanja koje bi danas htelo da bude vredna književnost. To tandrkanje je u nečemu bliže Čizmašima, kojih bi se Mihailović možda i odrekao ili ih drugačije napisao, a zapravo je najbliže Knjizi o Milutinu.

Sve su ovo ozbiljna pitanja i rad sam da raspravljam sa svakim ko je u stanju da uljudno piše i razložno misli. Književni kritičari i profesori književnosti tome valjda i služe, ne samo da u miru svojih soba čitaju i razmišljaju, već da i studentima i najširoj javnosti budu na raspolaganju ne robujući predrasudama, književnim poznanstvima i drugarstvu, ili izdavačima.

1)Da ne pomisle čitaoci NIN–a kako na nešto neću da odgovorim, evo ovde redom: 1. Vasović je izvršio samoubistvo jer posle ove knjige niko više nikada neće moći da ozbiljno uzme u obzir šta on o nečemu misli. 2. Vasovićeva knjiga ne može nikoga da obraduje jer ništa pozitivno ne donosi. 3. Deluje smešno kada se apsolutno negatorski Kundera napada u Požarevcu, a ne u Parizu. 4. Šta je logičnije, kada je o Koderu reč, nego citirati Savu Damjanova koji je na recepciji Kodera doktorirao, upravo da bi pohvala prvoj knjizi Nebojše Vasovića bila dodatno osnažena? 5. Vasović pogrešno navodi čak i godinu izdanja Palavestrine studije Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, a zatim falsifikuje Palavestrin opravdani oprez prema određenju jevrejskog identiteta koji ni u čemu nije jednoznačan ili jednoobrazan. Vasovićeva namera je da taj identitet polako svede na rasu, ili na korist. Vasović kaže da to valja učiniti kako bi se pokazalo da je u “Kiševim kriterijumima identiteta sve podređeno trenutnoj situaciji i ličnoj koristi”. I dok Palavestra vidi, kaže Vasović, “dramu svesti i raspolućenost”, kao što bi to činio svaki tumač književnosti, Vasović ga ispravlja da je “naivan i bukvalan” jer ne ume da razlikuje “nečiju literaturu od nečije prodaje”. Ovaj bi argument bio dovoljno odvratan i da Vasović nije prethodno rekao da dok je “konkretna situacija za evropske Jevreje u jednom periodu značila progone i smrt, dotle su američki Jevreji zgrtali pare”, pa otuda “identitet i nije drugo do KORIST”. Za Kiša je, misli Vasović, kao za američke Jevreje koji zarađuju na smrti evropskih Jevreja, taj jevrejski identitet samo “KORIST”. Malo dalje Vasović kaže kako “Kiš pisce ne vrednuje prema njihovim ostvarenjima i idejama, već prema njihovom poreklu. On ima jedan aršin za naše, a drugi za jevrejske pisce”. I premda to Kiš ne čini, Vasović upravo ovaj metod uzima da bi kroz knjigu stalno razvrstavao pisce na “naše” i “jevrejske pisce”. Po tome je, dakle, prešao na rasni kriterijum. Toliko o elementarnoj čestitosti, jer sramno je što toliko laže da nije u stanju ni da prizna šta je u sopstvenoj knjizi napisao. Umesto da kritički razmotri pojam identiteta, a za jevrejski identitet osnovno je upravo njegova nehomogenost i u najmanju ruku dvojnost, Vasović stalno podseća na poreklo i veru, a identitet svodi na rasu i korist, kao što sam i napisao u tekstu. Ja bih voleo da nije tako, ali, nažalost, jeste, pa ne vredi obesno lagati i psovati. 6. Vasović se podsmehnuo svom nekadašnjem tumačenju književnosti ne zato što nema razlike između Kodera, Nastasijevića i Kiša, jer tu razliku čak je i on u stanju da vidi, već zato što je nekada tražio da se tumačenje književnosti oslobodi kritičke paradigme koja je izgrađena na takvoj vrsti filologije i veličanju svega zdravorazumskog, u najboljem slučaju racionalističkog, a sada se služi upravo načelima takve kritike koju je odbacivao. Reč je, dakle, o potpunoj kontradikciji, ne zbog samog citiranja Vuka i zahteva gramatike, već zbog tipa mišljenja o književnosti. Vasović danas poništava smisao onoga što je pre dvadeset godina radio, jer ako će opet vrhunac kritike biti utvrđivanje jezičke ispravnosti, i to pogrešno utvrđivanje, čemu onda njegov nekadašnji manifest jedne drugačije kritičke misli? 7. Vasović nije akribičan jer ne pokazuje nikakvo poznavanje tekstova pisanih o Kišu, osim Jeremića, Palavestre i jednog tekstića iz TLS-a koji je dosta slobodno, ali ne i nekorektno, preveo, a u kojem poznati Gebrijel Josipovici prvo raspravlja sa anonimnim piscem beleške na koricama prevoda Peščanika (gle velike pameti i metodologije!) a zatim potpuno pogrešno shvata mešanje književnih postupaka i odnosa ironije, pa čak i komičnog, i tragedije. Nekmoli da Vasović pokaže nekakvo znanje teorije književnosti, osim Bahtina, a i tada kada govori o Rableu, Kišova uloga ispada potpuno drugačija nego kada je pisao knjigu o Kunderi. Po tome je Vasović nastupio i kao neznalica, i kao svađalica i kao zlica. 8. Vasa Pavković, obraćajući se meni, svojevremeno se ironično osvrnuo na nagradu Radio Beograda dodeljenu Oproštajnom daru Vladimira Tasića, pa sada na nagradu dodeljenu Kiši i hartiji, a prigovarao je i nagradi dodeljenoj Vladanu Matijeviću, iako sam ja knjigu Gordane Ćirjanić (i Jelene Lengold, ali i neke druge, takođe i ove godine neke knjige sa njegovog spiska prigovora) predlagao i podržavao. Uz to je u plaćenim oglasima stalno opominjao i korio književnu kritiku koja nije primetila izdanja “Narodne knjige”, a tokom ovih godina je i na drugim mestima usput slao poneki prekor ili opomenu. Puno se toga nakupilo i pre nego što je počeo da uzvikuje kako su u pitanju vanknjiževni kriterijumi. Zbog svega toga sam rekao da “ružno prigovara”. 9. Niko nije preskočio Basaru i Belog; naprotiv, o tome se najviše raspravljalo i razlike u mišljenju članova žirija i obrazloženjima bile su samo stvar nijanse, pa je tako opis odlučivanja i jasno napisanih mišljenja članova žirija potpuno pogrešan. Ko je prevideo te knjige, a samo su one bile u najužem izboru? I evo sada koncepcije kritičara kao sluge, tako to shvataju urednici “Narodne knjige”: ako sam pisao o Basari i svako zna da volim njegovu prozu, ja sam onda dužan da ne čitam nove knjige i umesto da i njih ocenjujem, ja već imam uspostavljene obaveze?! Iako sam glasao za Belog pre dve godine, ne ustežući se da u tome budem usamljen u žiriju, sada je moj izbor Tasića neispravan? Pa gde to ima smisla, zar nije očito da sam između tri knjige koje su bile ove godine najuspelije, mogao mirno da biram koja je najbolja? To je očigledno svakome ko ne misli da je obaveza svih da glasaju za knjige jednog i samo jednog i uvek jednog jedinog izdavača, za čije knjige smo i ovako glasali, a pri čemu je meni potpuno svejedno ko je knjigu objavio. Vasa bi da žiri ili neke njegove članove bez ikakvog razloga posvađa sa nekim mlađim piscima i starim književnim drugarima, što je takođe ružno. 10. Najzad, Vladimir Tasić. E, o tome bih rado raspravljao i ukoliko je NIN raspoložen, eto u idućem broju prilike, a ovde je reč o Kišu. Vasa je samo pokazao da ni prema Tasićevoj knjizi, upravo zato što nisam ni rob književne generacije ni nekog izdavača, nisam nekritički raspoložen i mogao mi je na tome samo odati priznanje. Ali to što on radi čupkajući Tasićeve rečenice, to o romanu Kiša i hartija jedva da nešto govori. Jer, kada citiram Vasovićeve sudove, onim redom kojim su izrečeni, da bi se video njegov stav, i uopšte ih dalje ne komentarišem, dakle čitalac sam može da prosudi kako se razvija Vasovićevo “mišljenje”, onda je to neispravno, ali gle čuda, iz romana, gde nijedna rečenica ne funkcioniše sama za sebe, kao takva, čupkaju se primeri koji su navodno svi pogrešni. O “grimiznoj kiši iznutrica”, što Vasa pogrešno smatra rđavim, već sam napisao tekst u dodatku Večernjih novosti, a u skoro svakom citatu, ali pre svega kada je reč o knjizi kao celini, rado ću opovrgnuti Vasine prigovore. I to ne zato jer se svakom piscu može naći kakvih god delova rečenica, ili podsećajući na pomeranja tačke gledišta, a naročito ne tražeći primere iz Vasinih tekstova i proze, jer to sve ne bi bilo ispravno, već tumačeći sam roman koji ima mnoge odlučujuće kvalitete i o kojem treba govoriti. Uostalom, neko više voli Baštu, pepeo, ali da li to znači da nije trebalo NIN-ovu nagradu dodeliti Peščaniku? Ja više volim Oproštajni dar, ali to ne znači da nagradu nije trebalo dodeliti Kiši i hartiji. Najlakše je bilo glasati za Basaru, staru književnu ljubav, ili za Belog, za koga sam već glasao. Ali to ove godine ne bi bilo ispravno, a ima još kritičara koji vode računa o doslednosti, pa šta god im to donelo. Čak i neprijatnu raspravu sa starim književnim drugom kojem ne žele da kažu nijednu reč koja bi ga povredila, naprotiv.