O pozvanju i poslanju pesnika

Jedinstven je Miodrag Perišić (1948-2003) u savremenoj srpskoj kritici i po tome što je, u težnji da pronikne i predstavi duh vremena, o golemom broju tema iz srodnih ili bliskih oblasti pisao podjednako kompetentno. Preko stotinu njegovih eseja, kritika i članaka, pisanih tokom završnih decenija XX veka, priređivači ove knjige su nastojali da grupišu u pet koliko-toliko koherentnih blokova.

Sagledivo u esejima prvog bloka. “Angažman i kritička forma”, temeljno obeležje Perišićeve kritičke pozicije je prelamanje umetničkih i društveno-relevantnih stavova. Proishodi rečena pozicija iz filozofskog obrazovanja i, nešto uže, iz lektire na koju se šezdesetosmaški pokret oslanjao. Nije otud čudno njegovo zalaganje za jeretički karakter umetnosti koja bi trebalo da ukida “autoritet institucionalizovane misli” i da se, pored ostalog, potvrdi u funkciji “neprekidnog razaranja duha vremena”. Pri svemu, odgovornost umetnika se – po Perišićevom shvatanju – ostvaruje kad se u njegovim delima “istorija i sudbina” mogu čitati i videti kao umetnost. U tom se smislu razvija i njegovo tumačenje “novog angažmana”, kao pesničkog, odnosno jezičkog revolucionisanja svakog predmeta poezije. A radikalno obuhvatnijem odnosu pesnik – kolektivitet trebalo bi, tako Perišić drži, da slede promene u upotrebi termina moderno, proboj i sličnih uobičajeno rezervisanih za aktere preokreta s početka pedesetih.

Funkciju kritike Perišić shvata saglasno navedenim (ma kako svedeno ovde predstavljenim) stavovima naglašavajući pri tom da su ovdašnji njeni učinci “mizerni”.

Opterećena tradicionalnim instrumentarijem i nemoćna da se odupre književnosti “pučkorealističkih” obeležja, iliti hrani namenjenoj “novokomponovanom čitaocu”, kritika “favorizuje istorijski i društveno neutralnu književnost” fantastičnih i mitotvoračkih svojstava. Istini za volju, u “favorizovanju” najplodotvorniji, instrumentariji formalnih i strukturalnih metoda ovde svakako nisu bili tradicionalni, što ne znači da Perišić promašuje suštinu problema. Uočava ih veoma dobro i pokušava da im parira svojim, problemima primerenim, kritičkim postupkom. Dakako, na smerovima susretanja sa ostvarenim vidovima “novog angažmana”.

U tom je kontekstu važno da, makar i zanemarujući množinu Perišićevih odličnih eseja u “pozvanju i poslanju” pesnika svrstanih u odeljak “Srpska poezija XX veka”, spomenemo njegovu podršku delima autora koji su debitovali početkom sedamdesetih. Recimo, poezija M. Petrovića je maltene oživotvorenje Perišićevog razumevanja novog angažmana. S druge strane, tadanju poeziju M. Maksimovića on vidi kao poetsko svedočanstvo o izgubljenoj energiji zajedničke im generacije pretvorenoj u “stanje socijalne statičnosti”. R. P. Nogo je, dočim, moderan pesnik – posredi je primer upotpunjavanja značenja kritičko-teorijskih termina – zato što ima “osvešćen ego, samosvesno ja”... Među esejima i člancima, teško uočljivim vezama objedinjenim u odeljak “Portreti”, izdvajaju se oni pisani povodom “slučaja” Simovićevih Istočnica i o konsekvencama “slučaja” Đogo: Perišićeve teme su, razume se, ideološki teror i nasilno čitanje imaginativnog iskaza u političkom “ključu”. Inače, najupečatljivije elaboriran primer odgovornosti pisca je portret Dobrice Ćosića.

Kritičke hronike su, gotovo po definiciji, neujednačene pa ni Perišićeve nisu drugačije: autori o čijim delima ide govor različiti su u poetičkom pogledu i po formatu, njihove knjige po vrednosti, Perišićeve kritike isto tako. Ipak, u odeljku “Kritika poezije”, poetičke osobenosti naraštaja nagoveštene su u tekstovima povodom zbirki Milišića, Čudića, Zubanovića, Tadića, Milanovića i drugih. Baš kao što je u “Kritici kritike” teško prevideti osvrte uz knjige u kojima je marksizam tretiran kao “otvoren i živ sistem”. Sasvim je, međutim, očigledno da je pišući o osmotomnom delu Radomira Konstantinovića Biće i jezik Perišić aktivirao pravu meru znanja i demonstrirao visoku vrednost kritičkog prosuđivanja.

Koncepcijska i vrednosna merila priređivača, sprovedena prilikom uobličavanja odeljaka Perišićeve knjige, realno mogu da budu predmet debatovanja. Ali, od prioritetnog je značaja objavljivanje ove impozantne panorame raznovrsnih i raznorodnih tekstova koje je, spram književnosti svog vremena višestruko angažovano, ispisivao kritičar teorijski utemeljenih načela. Svojim pretežnim delom priključena je probranoj baštini moderne srpske kritike.