LJubav i smrt u Veneciji i drugde

Obavezujuća odlika FEST-a jesu divergentni filmski sadržaji i oblici; dakle, estetička, idejna i ekonomska tolerancija. Naporedo sa vešto obrađenim proizvodima filmske industrije zabave, tu stoje dela filmske umetnosti. FEST, stoga, predstavlja konkretan (celovit) kontekst u kojem se jasno uočavaju i osobenosti i zajedničke crte različitih kultura, poetika i socijalnih tendencija; realna i iluzorna diferenciranja visokobuyetnih i niskobuyetnih filmova, onih snimljenih digitalnom kamerom i onih na traci od 35 ili 70 mm, eksperimentalnih i tradicionalnih formi, nacionalnih škola i autohtonih autorskih ličnosti.

Ovogodišnji Beogradski međunarodni filmski festival, 33. FEST, takođe je potvrdio da je granica, kako između igranog i dokumentarnog, tako i među žanrovima igranog filma, sve propustljivija; da je, shodno tome, jedina bitna razlika među filmovima – razlika u autentičnosti i dubini doživljaja sveta, kao i u veštini iskazivanja tog doživljaja. Sledećih pet filmova, prikazanih ove godine na FEST-u, predstavlja, svaki u svom “rodu” – u referentnom polju svojih umetničkih, kulturnih, finansijskih i društvenih sredstava – briljantan izraz upravo prodornog i nepatvorenog doživljaja sveta. Oni, osim toga, dokazuju da se ovaj doživljaj neminovno mora izraziti kroz dve osnovne, a možda i jedine, teme ljudskog postojanja: ljubav i smrt.

Britansko-francusko-novozelandski film reditelja i pisca scenarija Majka Lija “Vera Drejk” pokazuje, pre svega, šta znači stvarati u okvirima škole koja je vrhunski destilat kontrolisanog porekla. Engleska filmska škola najpreči je naslednik dramskog pozorišta. Ona se bazira na dramaturgiji jasnog sukoba – bez pada u sižejne digresije i egzaltaciju stila, verističkom ambijentu i psihološki utemeljenoj glumi. Filmska dela nastala u okvirima ove tradicije podsećaju na skup, savršeno udoban i dugotrajan upotrebni predmet. Ona imaju svoju jednostavnu i jedinstvenu praktičnu svrhu: da budu ogledalo ljudske prirode i ljudskih odnosa. U predstavljeni svet, kamera nas uvodi neprimetno – nikada da ne pomislimo: “Kakva kompozicija kadra!” – i usmerava naš (unutarnji) pogled na zbivanja, a ne na sliku. Ovo su vrline jedne višedecenijske filmske i viševekovne dramske prakse koja je svojim naslednicima zaveštala pravila kovanja monete koja ne može da devalvira. Ovakva, na drugim prostorima neponovljena, sinestezija delatnosti zanatlija i umetnika – od dramaturga, tj. scenariste, preko reditelja i scenografa, tj. arhitekte, do krojača i postolara – obavezuje nas da ne izdvajamo toliko pojedinca kao autora dela, koliko da imenujemo majstorsku radionicu u kojoj je delo izrađeno.

Da lični problem nastaje iz društvenog problema i da se, pre svega, reflektuje na porodicu, ovaj obavezni “scenario” engleske filmske škole, fundamentalan je i u “Veri Drejk”. Prostosrdačna, čestita i marljiva, uvek vedra, Vera Drejk živi u dugogodišnjem srećnom braku i zarađuje pospremajući stanove. Već decenijama, a da o tome njena porodica ništa ne zna, Vera Drejk, bez ikakve materijalne nadoknade, ilegalno vrši abortuse. Ovu svoju aktivnost ona naziva “pomoć devojkama u nevolji – izazivanjem ponovnog krvarenja”. Na dan veridbe njene kćeri, Veru Drejk hapsi policija. Osuđena je na dve i po godine zatvora. Ni gledalac koji ima principijelno negativan stav prema abortusu, ne može a da ne razume Verin delikt kao čin jednog humanijeg zahteva.

“Vrt uživanja”, britansko-italijansko-poljska koprodukcija, reditelja i pisca scenarija Leha

Majevskog, nekonvencionalan je film, snimljen digitalnom kamerom i za vrlo malu svotu novca. On doslovno izražava onu poetiku o kojoj je govorio Abas Kiarostami u svom filmu-predavanju “10 o Deset” (o kojem je bilo reči u prošlom broju NIN-a). Sam Majevski, jednom prilikom, izgovara ono što je rekao Kiarostami: “Digitalna kamera predstavlja sada isti onakav instrument za reditelja kao što je kist za slikara ili olovka za pisca”, dodavši tome i ovo: “Hteo sam da snimim film u kojem će kamera beležiti prizore tako kako bi crna kutija, koju bismo pronašli posle pada aviona, zabeležila glasove.” U “Vrtu uživanja”, to je ostvareno. Sve što nam je tu predočeno, predstavlja subjektivne kadrove uglavnom muškarca, ređe žene (oni su ljubavnici); u stvari, pogled jednog ili drugog kroz okular kamere. Dakle, sve što vidimo, jeste ono što su oni snimili.

Izrazito intelektualan i suptilno erotičan – i jedno i drugo je retkost u savremenoj kinematografiji – film “Vrt uživanja”, nazvan po Bošovoj slici, direktno i jednostavno, povezuje temu ljubavi sa temom smrti. Jedna mlada žena priprema doktorat iz istorije umetnosti na temu slikarskog opusa Hijeronimusa Boša. U pripremi joj pomaže jedan muškarac, snimajući kamerom Bošove slike, ali i ženine usputne izjave o temi. U snimljeni materijal, primećujemo, polako prodiru sadržaji iz njihovog svakodnevnog života. Oni odlaze u Veneciju. Posećuju muzeje, šetaju gradom. Vode ljubav. U jednom momentu prisustvujemo ženinom telefonskom razgovoru, ona pokušava da izbegne kameru; pre nego što ćemo saznati da razgovara sa majkom, čujemo je da kaže: “Ne brini se, ovde je vazduh čist, nema zagađenja, nisam imala gušenja. Dobro, otići ću doktoru, kako se on zove...” Tras! Shvatamo da je žena ozbiljno bolesna, da bela marama na njenom vratu nije puki ukras, da njen prijatelj ima krajnje ozbiljan razlog što sve ovo snima. Preostaje joj najviše još godinu dana života.

Komercijalan, visokobuyetni južnokorejski film, koji je režirao Park Čen-Vuk, “Old Boj”, iako svojim brzim promenama kadrova i brutalnim scenama opsenjuje čula i namenjen je, pre svega, trenutnoj fascinaciji i zabavi, istovremeno je i inteligentan i osećajan film. Koren njegove priče je u bajci.

Jedan čovek je kidnapovan. Wegova žena je ubijena. Neočekivano, kao što je bio i kidnapovan, posle petnaest godina pušten je iz privatnog zatvora. Zaljubljuje se u jednu devojku. Razrešava misteriju svog zlog udesa: davno, u srednjoj školi, drugima je otkrio incestuoznu ljubav brata i sestre, svojih školskih drugova. Devojka se ubila a njen brat je ovaj čovek koji mu se sveti. Međutim, stvar nije u tome da odgonetne zašto je bio zatvoren, već u kakvom eksperimentu sada učestvuje. Devojka sa kojom je u ljubavi, njegova je kći. Wihovo obostrano zaljubljivanje je indukovano hipnozom.

Grčko-italijansko-francuski film reditelja i jednog od pisaca scenarija Tea Angelopulosa

“Trilogija 1: Polje suza”, autorski je film u punom smislu te reči, koji se određuje kao autohtona vizuelno-auditivna umetnost. U njemu se doživljaj jednog istorijskog sveta spaja sa vizijom sveta; ljudska postupanja koja dovode do tragičnih posledica prikazana su tako da nagoveštavaju mogućnost drugačijeg zasnivanja ljudskih odnosa; međutim, ta se mogućnost nikada neće aktuelizovati u čovečanstvu (već samo u poeziji, tj. u umetnosti). Svaka vrsta zbivanja, bilo da je reč o nežnosti, skrnavljenju, mirnoj ili nagloj akciji, u filmovima ovog autora odvija se u istovetnom, jedinstvenom tempu i ritmu. Tu je posredi označavanje, a ne imitacija; nešto poput ideje o zbivanju umesto samog zbivanja. Na ovaj način zbivanja se, paradoksalno, na trenutak, apstrahuju od aktuelnog vremenskog promicanja, i tada ih sagledavamo izvan konteksta pripadajuće im konačnosti. Tu osećamo neko nevidljivo prisustvo koje svaku pojavu, divnu ili groznu, obasjava iznutra istom svetlošću. Ovom utisku, ako je to samo utisak, doprinosi i principijelan način prikazivanja nasilja. U Angelopulosovim filmovima nema krvoločnih scena od kojih bismo radije da odvojimo pogled nego da ih posmatramo. Sve se pretvara u prizor izrazite likovne lepote i spokoja.

Uzimajući iz gradiva starogrčkih tragičara, koje je mitološkog porekla, i Angelopulos stvara svoju trilogiju, kojoj je “Polje suza” prvi deo. Usvojena kao devojčica, jedna devojka, sa svog venčanja, beži sa sinom mladoženje-poočima. Sa njim rađa dva sina. On odlazi u Ameriku. Počinje Drugi svetski rat. On stupa u američku armiju da bi dobio državljanstvo. Ženu hapse jer je pružala utočište jednom pobunjeniku. Muž gine u borbama u Japanu. Građanski rat u Grčkoj. Sinovi, boreći se na različitim stranama, ginu. Majka nalazi njihova tela na bojnom polju. Poslednji prizor filma jeste majčin krik.

U australijskom dokumentarnom filmu rediteljke Klare Lo “Pisma za Alija” upoznali smo ljude spremne da u svoj uređen i dostojanstven građanski život pripuste sudbinu drugoga koji taj siguran život socijalno, pravno i politički destabilizuje, ali ga, s druge strane, etički usavršava. Najpre, suočeni smo sa frapantnom činjenicom da u demokratskoj Australiji postoje danas koncentracioni logori za ljude koji traže politički azil. Naravno, u ovim logorima nema torture, ali samo saznanje da su oni ograđeni sa četiri, pet redova bodljikave žice i da ljudi, među kojima i majke sa odojčadi, iz njih nemaju pravo nikuda da odu, da su mnogi tu proveli i pet godina – po sebi je poražavajuće. Petočlana australijska porodica daje sve od sebe da zbrine dečaka iz Avganistana. Ovo je film o njima i o lavirintima nedovršene demokratije potrošačkog društva.

Na 33. FEST-u je prikazano još nekoliko inteligentnih i senzibilnih filmova koji, međutim, kao celine, nisu ostvarenja od izuzetnog značaja. Tu svakako treba pomenuti kinesko-japansko-francuski film “Svet”, reditelja Yie Žan Kea, ljubavnu dramu dvoje radnika zaposlenih u pekinškom grotesknom parku, u kojem su predstavljene umanjene replike arhitektonskih celina velikih svetskih centara. Zatim, norveški film “Havaji, Oslo”, reditelja Erika Popea, o čoveku koji je sanjao vlastitu smrt, no misleći da se san odnosi na drugog i štiteći tog drugog, najprečim putem srlja u ostvarenje svog sna.

Uvid u stanje savremene hispanoameričke kinematografije, koji smo imali prilike da steknemo na ovom FEST-u, vrlo je značajan za nas, jer je reč o zemljama koje su u gorem ekonomskom i političkom položaju od naše, ali sa kinematografijama koje su danas na zavidnom kulturnom nivou. Kada se pogleda, na primer, urugvajsko-argentinsko-nemačko-španski film “Viski”, koji su, kao svoj debi, režirala dva mlada reditelja, Huan Pablo Rabelja i Pablo Stol, sa pričom o lažnom, utilitarnom braku, na nekoliko dana, između dvoje starih ljudi koji su jedno drugom daleki i nepoznati, čovek ostaje ushićen poznavanjem ne filmske tehnologije, što se uči brzo i lako, već onoga zbog čega ta tehnologija i postoji da bi ga izrazila: poznavanjem samog ljudskog života – što se uči naporno i dugo.

O domaćim filmovima na ovogodišnjem FEST-u, u sledećem broju.