Žrtva azbučnog reda

Pored silnih tajnih dosijea, o kojima kolaju tolike priče, poverljivih informacija i raznih obaveštajnih denuncijacija iz prve ruke, srpska javnost sada pred sobom ima i jedan javni dosije.

Sveska br. 1 edicije Javni dosije – protiv zaborava, u izdanju Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM), nosi naziv “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”. Trinaestočlani uređivački odbor, u kome se, između ostalih, nalaze i Biljana Kovačević-Vučo, Žarko Korać, Milan St. Protić, Stevan Lilić, potrudio se da javnosti predstavi izabrane izjave Aleksandra Tijanića, koji se za Svesku br. 1 kvalifikovao “pre svega zbog poklapanja azbučnog i abecednog reda prvog slova imena predmeta našeg istraživanja”. A predmet istraživanja je “nepravda koja se umnožava”, tajni dosijei koji se ne otvaraju, državne tajne, demokratske opcije koje tonu, nesaradanja sa Hagom, Srbija kojoj je potrebno sećanje, reč je, u stvari, o naporu da se “otkrije ono što se krije”. Tako su nam otkriveni delovi Tijanićevih tekstova objavljivanih od 1976. godine do danas, njegove izjave elektronskim medijima i agencijama, sve što je on javno govorio i objavljivao o raznim ljudima, raznim povodima, kao i ono što su govorili o njemu.

Izdavač posebnu zahvalnost iskazuje Vladimiru Popoviću Bebi “zbog velike pomoći na ustupljenom dokumentacionom materijalu kako bi ova publikacija predstavljala faktografski prikaz jedne karijere, a ne zavodljivu osvetu...”

Činjenica da je Tijanić u sukobu sa Popovićem i da je taj sukob imao i završnicu na sudu, nema, dakle, nikakvog značaja, kao što nema značaja ni to što je Popovićev advokat Biljana Kovačević-Vučo predsednica JUKOM-a. Reč je o nečem sasvim drugom, o napornom šestomesečnom radu na prikupljanju podataka, kako bi se do kraja rasvetlila ličnost čoveka o kome se ne zna dovoljno. A koji je, kako piše u uvodu, “interesantan i zbog toga što bi on trebalo da bude predmet ispitivanja lustracione komisije na osnovu izričitog slova zakona”. Ključno pitanje je, prema autorima, trebalo da bude da li on ispunjava osnovne uslove za izbor generalnog direktora RTS-a, odgovorni su pozvani da ga razreše u najhitnijem roku i da se izvine građanima Srbije, a javni tužilac da postupi po zakonu.

“Ideja je nastala kada smo napravili model zakona o otvaranju tajnih dosijea, koji je naišao na niz opstrukcija, pa nije ni stavljen na skupštinski red. Tako smo kao suprotnost tajnim dosijeima rešili da napravimo javni”, kaže Biljana Kovačević-Vučo za NIN. “Namera nam je da se borimo protiv zaborava, jer mora postojati odgovornost za ono što je javno izgovoreno. Knjigu je pisao sam Tijanić, tako da to nije kritički sud o njemu, već su to samo njegovi tekstovi puni diskvalifikacija. To je poruka ovoj vladi da ne može da drži takvog čoveka na mestu direktora nacionalne televizije.”

U izveštajima sa konferencije za štampu rečeno je da se očekuju i javni dosijei o Gradimiru Naliću, Aleksandru Simiću, Nebojši Vujoviću i Radetu Bulatoviću, ali, prema rečima Vučo, uopšte nije jasno kako je takva informacija dospela u javnost, reč je bila više o glasnom razmišljanju i željama članova uređivačkog odbora, nego o konkretnom planu, “mada plan jeste da javnih dosijea bude još, uglavnom o ljudima koji su na javnim funkcijama a za to nisu podobni”...

Knjigu je, prema rečima Vučo, finansirao JUKOM, a radili su volonteri, što će reći da je, uz volonterski entuzijazam i veliku pomoć Popovića, finansijska konstrukcija zaokružena. Hoće li istog elana biti i za ostale sa spiska želja uređivačkog odbora još je neizvesno.

U svakom slučaju, u ovom dosijeu na oko 200 strana, u dvadesetak poglavlja (Miloševićev eh-ministar, Uvek na strani pobednika – Koštuničin savetnik, Dvoličnost, Spinovanje laži, Javni linč Zorana Đinđića) saznajemo o jednoj karijeri, početku, usponu, zenitu. O tome šta je sve radio, gde je pisao, s kim se sastajao, s kim svađao, s kim mirio, ima tu i fotografija, što njegovih, što onih sa kojima je dolazio u sukob.

Ali, pošto nije dovoljno mučno čitati kako je sve Tijanić nazivao svoje protivnike, dodate su i izjave drugih o njemu, u kojima će se takođe ponavljati teške reči.

U uvodnim komentarima poglavlja još će dodatno biti objašnjeno o kakvoj je ličnosti reč, saznaćemo, recimo, kako “zli jezici tvrde da odnos vlasnika Dnevnog telegrafa i Tijanića nije bio tako idiličan”, i da se, uprkos tome što se predstavljao kao prijatelj Slavka Ćuruvije, on, u stvari, sa njim svađao oko honorara. Osim toga, “mnogi smatraju” i “postoje mišljenja” da je svojim radom uglavnom želeo da se preporuči centrima moći. Što se Tijanićevog novinarskog stila tiče, to je “recikliranje, ponavljanje i prepisivanje”, on je, pre svega, neoriginalan. A, uprkos tome, “on neretko veliča svoje novinarsko umeće nazivajući samog sebe – ‘gigantom novinarstva’”.

Zašto bi sve ovo bilo od značaja za državnog tužioca nije najjasnije, mada, opet, nije nejasno zašto je važno za nekoga ko je možda povređen Tijanićevim istupima, ko bi bio spreman da u ime svoje sujete sakupi materijal dostojan jedne službe.

Komentari su iz nekog razloga bili neophodni i uz izvode iz Zakona o radiodifuziji, na koje se pozivaju izdavači. Tako je, recimo, uz član o opštoj obavezi emitera “da ne emituju programe čiji sadržaji mogu da štete fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, kao i da takve programe jasno označe, a ukoliko ih emituju da to čine samo između 24 i 6 časova”, dodata napomena “npr. pojavljivanje i izjave Brane Crnčevića, Radoša Qušića, Đoka Kesića i sl. u zabavno-političkim emisijama”. Osoba podobna za mesto direktora valjda bi preuzela ulogu suda i samoinicijativno proterala izvesne osobe u termin posle ponoći kako ne bi ugrožavali omladinu.

Iako su u dosijeu sabrane stotine izjava i citata iz najrazličitijih novina, u ovom obimnom prikazu jedne karijere nije se našlo pismo iz lista Evropljanin koje je Tijanić sa Slavkom Ćuruvijom uputio Slobodanu Miloševiću. “Mi uopšte nismo imali Evropljanin, a bilo je toliko drugog materijala. Možda će ovo zvučati grubo ili kao diskvalifikacija, ali, znate, neko može da bude 90 odsto dobar, a 10 odsto loš pa da učini dovoljno zla, i Mengele je bio 90 odsto dobar lekar, ali ga je onih 10 odsto učinilo zločincem”, kaže Vučo.

I tako nas eto kod večite borbe dobra i zla. U toj borbi sve se nekako pomešalo, a plemenita ideja o dosijeima, ovde uvek dobrodošla, izrodila se u podroban izveštaj o tome šta ljudi iz jedne nevladine organizacije misle o direktoru nacionalne televizije, kako tumače njegove postupke, šta smatraju važnim, a šta misle da treba preskočiti, i u trud da se rasvetli jedna biografija o kojoj verovatno sve već znamo. Uz faktografske podatke i citate, mesto su našli i komentari izdavača; čitaocu je, ako nije razumeo neku uvredu ili psovku, dodatno objašnjeno šta se želelo reći i šta proizlazi iz toga. A ako je neko još imao sumnje oko Sablje ili možda oko nekadašnjeg Biroa za komunikacije, objašnjeno mu je da dileme nema – sve je tu bilo u skladu sa zakonom i pravdom, a samo su “dvolični”, “lažovi”, “kameleoni”, poput Tijanića , u to sumnjali. I Ustavni sud.

Ako se neko pitao kako je došlo do raspada DOS-a, sada zna da je na tome radio Tijanić, kao što je radio i na raskolu DS-a i DSS-a, a takođe i na raskolu unutar samog DS-a. Naravno, prednjačio je u kampanji protiv Đinđića, koja je doprinela stvaranju atmosfere koja je prethodila ubistvu.

Autori dosijea ne žele, dakle, kako kažu, da se svete, ne žele ni da optužuju, oni se pozivaju na zakone, a publikacija je upućena prvenstveno vladi i tužilaštvu.

Samo usput, ona je upućena i onima koji su mislili da zaborave, ili da preko svega pređu, ili da se pomire. Autori pitaju: “Kako se dogodilo da ljudi koji su bili žrtve njegovih kampanja, kleveta i pretnji zaborave ono što je on govorio, odmahuju rukom i govore

‘Ma pusti, to je T’?”

Odnosno, kako su drugi mogli da zaborave kada Vladimir Popović očigledno nije.