Platni spisak političke mafije

Priznajem. Jesam pomalo kihotičan. Često nasrćem na vetrenjače. Hoće li za kaznu i mene, kao Don Kihota, pojesti svinje?

Obor je pun zainteresovanih. Za predjelo, krdo je objavilo kseroks „knjigu” o meni. Iscrpan izveštaj o duševnim patnjama koje su trpeli, jer sam ih u javnosti precizno predstavljao komičnim. Sad dokazuju da sam loš. Pogrešno. Ja sam, eto, najgori. Ali, čini li to što sam ovakav – bilo kojeg dripca i bilo koju kurvu – s one strane barikada, manje takvima? Jesu li bolji za onoliko koliko me predstavljaju grđim? Hm. Jedva se odupirem nagonu da ih izvređam. A onda sam, ipak, rešio da pustim sebi na volju.

Do jednog, sve su to sićušne pakosti prirode. Advokatska dojilja mafije. Sklepana u menopauzi evolucije. Monika Luinski našeg pravnog sistema. Herpes na licu Srbije. Siroti naučni plagijator svoje disertacije. Priučeni ambasador i član svih stranaka. Milioner, mafijaš zvani Lakirana Bubašvaba, koji tvrdi da je on udovica a ne Ružica. Teško oboleo od hlamidije neurona. Nesrećnica koja je provela tri godine teškog seksualnog rada u Crnoj Gori. Moderni fotograf, sa neuspešno preležanim velikim boginjama. Farmakološki podstaknut kokainom. Doušnice, članice lanca visoke prostitucije organizovane oko nekadašnje srpske vlade.

Ne žele oni meni zlo. Ako pristanem da budem mrtav. Ako ne objavljujem tačan vodostaj njihovih gluposti, očaja, zla i zuluma što ga čine po Srbiji. Ako ne obelodanjujem da žele medijski i politički monopol. Ako ne otkrivam podli plan da njihov glas vredi dvostruko više od glasa običnog sveta. Ako ne crtam da je za njih država pravna – samo ako priznaje da su oni izuzeti od zakona. Ako ne govorim kako siluju medije i lome srpsko javno mnjenje. Ako prećutim da je svakog među njima Đinđić smatrao bezvrednim klovnom. Ako bez otpora priznam njihovo pravo da sklapaju dosijea, da prete, da ucenjuju. Da javno bičuju Qilju Smajlović, jednog od najboljih novinara Srbije, a da niko ne progovori reč. Udruženje poslednjih staljinista Srbije. Skotovi. Akrepi. I, da prostite, pizde.

Ne verujem da su baš sve zvanice na predstavljanju kseroksa abolirali sponzora (Lakirana Bubašvaba) od bogatstva stečenog u slobizmu? Jesu li mu oprostili što za tuce godina Slobe nikada nijednu javnu reč nije izgovorio protiv vladara? Znaju li oni da je nauljeni ćuran izabrao da bude moj neprijatelj braneći od mene Vučelića, svog poslovnog partnera i prijatelja? Jesu li gledali kako pred kamerama priznaje da se družio sa mafijom. Da je sa klanovima raspravljao o postavljanju policijskih funkcionera. Znaju li zašto ga je Đinđić šutnuo od sebe. Možda bi Bagzi imao nešto da kaže na tu temu. Ili Čume.

Ako zvanice sa „promocije” sve to znaju, a bili su tamo; ako su čitali kako priređivač kseroksa, u ovom nedeljniku, preti dosijeom Smajlovićki – a ćutali su, onda su saučesnici. U čemu? Došli smo na suštinu.

Sve bi ovo bio samo još jedan maloumni pokušaj onog koji ima sve karakteristike psa – sem lojalnosti prema gazdi – da me uvuče u neku aferu. Setite se da je dobio herniju naprežući se da me nađe oko Delimustafića, Gavrilovića, crvenih beretki, sablje. Setite se tadašnjih poternica za mnom sa Pinka, RTS, BK, Politike i Studija B. Pratite sad pažljivo ko se od medija i novinara uključuje u hajku. Dugačak je platni spisak političke mafije. No, zadovoljstvo je moje što nauljena hlomidija zna – sve dok je živ, a nije lako posle onolike vlasti postati prase koje jure toliki mesari, ja ću za njega, vampira, biti glogov kolac.

Sve bi se, kažem, završilo javnom polemikom između njih i mene. Tradicionalno, izvukli bi deblji kraj. Otišli u jazbinu i vidali rane do sledeće prilike. Na moje zadovoljstvo, kseroks otkriva zašto pravna dojilja mafije ima neobično glup izraz. Tačan odgovor: zato što je neobično glupa. Trijumfalno završavajući „knjigu” fotosima Ružice i Tijanića, Tadića i Tijanića, stvari su postale jasne. Kseroks, sa takvim aranžmanom slika, prestaje da bude odbrana Bubašvabe i Dojilje od mene. Tu počinje njihov napad na druge. Knjiga, očito, nije samo pokušaj obračuna sa mnom. Ona je ulog u sutrašnji obračun sa onima koji tandemu brane da još jednom Srbiji stavi omču oko vrata.

Ja sam, dakle, obična meta. Mali, siromašni novinar. Bez stranke. Bez mafije. Bez nevladine organizacije. Bez Beča. Bez vibratora. Bez hlomidije. Ciljevi su drugi. Veći. Igra se u Srbiju. Premijerno je stvoreno udruženje mafijaškog kapitala, zatim političkog kapitala određenog profila, kapitala otpadnika moćnih stranaka i uginulog dosizma, te kapitala javnih ličnosti otkupljenih od sebe samih. Takva organizacija, medijski daleko zastupljenija nego što je njihova politička težina (otplaćuju se stari dugovi) potpaljuje u srpskim medijima građanski rat rečima. Zanimljivo, baš u vreme dok unutar oficijelne političke scene, posle dve decenije, preovlađuje razum i na delu je, uglavnom, pacifikacija.

Čitav soj guja i akrepa udarnički radi da Srbija propadne ne bi li time dokazali da su oni u pravu. Da su oni znali. Srbija se ipak kreće. Mic po mic, ali ih i tako nešto čini očajnim i depresivnim. Vide kako nikome nisu neophodni. Kao što godinama vrište. Srbima, pogotovu. Neće ih. Tu leka nema. Treći put Koštunice ka Evropi, nacionalni i demokratski, oduzima monopol profesionalnim lažnim evropejcima. Ostavlja ih bez posla. Bez donacija. Pokazuje da Peti oktobar neminovno pripada čak i onima koji su bili protiv petog. To ne znači ni zaborav, ni oproštaj od činjenog. No, grupa koja traži platinaste licence za pobednike i Aušvic za poražene, hoće neintegrisanu naciju. Podeljeno društvo. Podelu na „naše” i „njihove”. Hoće zavađenu Srbiju koju, za nadnicu, oni mire.

Ne priznaju oni kako je Srbija sama oterala sve koji su želeli da vanredno stanje bude redovno. Zgazila sve koji su zbacivali slobizam, da bi potom mafijaški kompromitovali demokratiju, parlamentarizam, pravnu državu, tranziciju, medije, policiju, armiju, normalnost. Ucveljena familija, taj bal vampira, vidi Srbe kao naciju učtivih dresiranih leševa. Tiraniju nekadašnje većine namerni su da zamene despotijom manjine. Ako ne upravljaju Srbijom, njima je svejedno šta će sa Srbijom biti. Otuda prave novi ideološko-politički test podobnosti. Wihovi su svi koji tvrde da Koštunica ne može da vodi ovu zemlju u Evropu. Čak i kad dokazuje da može. Oko tog slogana transstranački se okupljaju zombiji. Umno slepi. Oni žele da vrate strah kao osnovu nekadašnjeg srpskog uređenja. Za tu rabotu treba im tajna policija i nacionalna televizija. Ne odgovara njima da za deset meseci, od nekadašnje olupine, napravim najgledaniju srpsku televiziju sa svim elementima javnog servisa. Imaju oni druge planove sa njom.

Osnovni cilj guja i akrepa, raskošno ambiciozan – dakle, nemoguć – jeste stavljanje pod tutorstvo Borisa Tadića. Neka probaju. Potom Demokratsku stranku pod prinudnu upravu. Onda sve njih što dalje od mogućeg, kakvog-takvog, dogovora sa Koštunicom.

Naravno, tutori i prinudni upravnici genetski potiču iz privatne grupe koja je umalo došla glave čitavoj partiji. Grupa eksmoćnika, zatim mafijaša, koja je – figurativno ili stvarno – odsekla glavu premijeru, sada ojačana skupljenim dosijeima, zatim javnim intelektualcima pristalim da sebe i svoj lik iznajme za novac, armirana grupom koja je opljačkala oktobar, krenula je u akciju. Ili osvajanje DS ili cepanje stranke. Onda, preko čedista, ako je moguće, u srpski parlament. Znaju, nema se mnogo vremena. Bliži se Studija o izvodljivosti. Qudi idu u Hag oslobađajući Srbiju okova. Zemlja lagano počinje da diše. Ni rasprava o Kosmetu nije tabu-tema. Zajednica sa Brđanima je opstala. Čak i kad nije morala. Sve je ovde manje posla za molere koji kreče Srbiju u crno, ne bi li majstori bili rumeni.

Da pljačkaši faraonske grobnice uspeju; da se lažno zaklinju kako ih, za života, njihov tvorac nije odbacio, napravljen je logičan plan. Najpre, Ružicu treba lišiti statusa „udovice”. Sprečiti da članovi Demokratske ustaju kad ona govori. Ili plaču dok ona ćuti. Zombiji moraju sami sebe da proglase izvršiocima Zoranovog testamenta. Bez toga, predstavljaju kongres nula. Sem onih koji predstavljaju kongres kriminalaca. Zato Đinđića piratski stavljaju na zastavu da još jednom, ovako mrtav, pobedi za sve koji su ga „ubili”. Ne bi li postali, reprizno, sve što nisu smeli da budu za njegova života.

Ružica je nezaštićeni svedok ko su, šta su radili i Srbiji i njoj. Gmazovi se sad svete što je bila njegova. A oni, pokazalo se, ipak nisu. Svete se, jer odbija da bude žirant za njihov vampirski hobi. Jer ih je videla, kao čitava Srbija, na delu. Kakvi su bili kad su mogli sve što su hteli. Taj bolesni poriv, zagrebati Ružicu, primorao je sujetne ništarije da je stave u kseroks. Meni su pomogli. Woj nisu naudili. Sebi su odvadili.

Eto, sad svi znamo sve. Kako je Biro za komunikacije, o državnom trošku skupljao tijanićizme. Koja je grupa skrivena demokratskim bilbordom, najagresivnija na ovdašnjoj političkoj sceni. Ko tvrdi da je bez njih Srbija evropsko siroče. Ko preti novinarima (ne brojim sebe, ja volim da mi oni prete). Ko je platio fantomskom jukomu štampanje kseroksa. Ko je, tim povodom, došao na teferič. Ko je plaćen da pred srpskim javnim mnjenjem abolira zlikovačke bebe ili njihove tvrdnje uzme kao istinu. Gotovo naučnu građu. Ko raskopava grob i po drugi put razapinje svog tvorca. Ko je generalica Minhauzen i ko je njen Pinokio. U mojoj knjizi „Tijanić – kurčevito”, koju štampam za mesec dana, dobićete odgovore u širem izdanju.

Srbija nije u ratu ni sa kim. Ali, guje i akrepi ne daju joj da bude u miru. Humanoid, ponavljam ovo, koji je bio na čelu gigantske mašinerije laži, opijen od moći, bolestan od sujete, kažnjen od prirode, tragikomični megaloman, duboko nesrećan u sadašnjoj anonimnosti, likvidiran od stranke koju je davio, izbačen iz vlade koju je zloupotrebljavao, šutnut od tvorca i njegove porodice, našao je svoj par. Ona, pravna dojilja, njegovoj ludosti dodaje sistem. Sad, zalud, traže trećeg da donese inteligenciju.

Moj je posao samo da ih prikažem kakvi jesu.