Rusi zaostaju

Gospodin Aleksandar Nikolajevič Aleksejev, odnedavno ruski ambasador u Beogradu izabrao je najgromoglasniji mogući način da se predstavi srpskoj javnosti, a da ga zapamti baš svako. Pošto smatra da su “sazreli uslovi da se pređe na fazu krupnih investicionih projekata Rusije u Srbiji i Crnoj Gori”, a u okviru preduzimanja mnogih napora da “ojačamo sopstveni uticaj u SCG”, Aleksejev je uleteo u jedan od najvećih domaćih politekonomskih sukoba i tako sebi pribavio lepu perspektivu da pomrači srpsku slavu američke ambasadorske porodice Montgomeri.

Aleksejev i pojavom “tuče” aktuelnog američkog ambasadora Majkla Polta.

Mada su se neki nadali da srpski premijer Vojislav Koštunica u ruci ima rešenje za vlasnički spor oko srpskog mobilnog operatera Mobtel, koji bi zadovoljio i Bogoljuba Karića i narod, premijeru se desilo da mu Karić, navodno iza leđa, proda svoj sporni udeo u Mobtelu ruskoj Alfa grupi. Premijer, predstavnik države koja je ovom transakcijom možda ostala kratkih rukava, brzopotezno je primio i prodavca i kupca. Kad je shvatio da mu ovu omašku mnogi nisu spremni oprostiti, Koštunica se, preko svojih ministara, pozvao na diplomatsku praksu da se ambasador tako velike zemlje, kao što je u ovom slučaju Rusija, ne odbija ako izrazi želju da bude primljen. Pa makar i u društvu Bogoljuba Karića koji je državu Srbiju upravo još jednom definitivno nadigrao.

Ima u ovoj priči samo jedan utešan detalj: ma koliko da je Karić, prodajući u stvari firmu (spornog) vlasnika Mobtela, za svoj udeo u 063 dobio, ovo bi bio najvredniji ruski posao u Srbiji od petooktobarskih promena. Jer, prema zvaničnoj statistici, Rusi su u Srbiji više nego minorni investitori. U podacima Narodne banke Srbije za prošlu godinu oni se vode pod rubrikom ostali i, računajući samo investicije u novcu, u Srbiju su uložili oko pola miliona evra.

Prema podacima Agencije za privatizaciju, ruski investitori su u Srbiji dosad kupili samo dve firme, obe septembra 2003. godine. Ruski “Lukoil” je na tenderu kupio beogradski “Beopterol”, a Stepan Gasparjan je, kao fizičko lice, za

116 000 evra kupio Fabriku kože u Užicu. Zanimljivo je da statistika kupovinu Beopetrola ne vodi kao rusku investiciju jer je ruska kompanija tu transakciju obavila preko svoje firme “Lukoil Europa Holding B.V.” registrovane u Holandiji. Holandija je visokorangirana među srpskim investitorima, ali to ne znači da je kapital koji otud stiže uvek i u najvećoj meri holandski. Holandija, naime, ima sa SCG najpovoljniji Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, pa tamo utočište nalaze mnogi potencijalni investitori u Srbiju. Takav je, recimo, i investicioni fond Salford koji je u Srbiju i beogradski “Imlek” stigao preko holandske firme “Stradivarijus”. Zašto ga ovde spominjemo, razjasnićemo kasnije.

Karići Reč je reč “Mi ne menjamo svaki dan svoja saopštenja I ostajemo pri onome što smo saopštili:prodali smo BK trejd ruskoj Alfa grupi.A ko želi da od toga pravi triler, neka pravi”, rekli su NIN-u izvori bliski braći Karić. Wihova moskovska firma BK trejd suvlasnik je srpskog operatora mobilne telefonije Mobtel. Mada ih ima koji čak I tu činjenicu osporavaju. Karići, kaže taj izvor, do detalja prate sve što izjavljuju ministri u Vladi Srbije.”To što oni danas izjavljuju jedno, sutra drugo, nije pitanje za BK grupu nego za njih”. Vrednost transakcije ostaje do daljnjeg top secret. Na pitanje da li je suvlasnik Mobtela JP PTT “Srbija” bilo obavešteno o prodaji BK trejda I da li mu je možda ponuđeno da samo kupi tu firmu, pa time i preostali deo Mobtela, izvor iz BK kompanije kaže da prvi putr čuje takvo pitanje i izražava duboku sumnju u sposobnost PTT da paket koji je na prodaju plati. Na pitanje da li postoji ugovorna obaveza jednog suvlasnika Mobtela da drugog obavesti o nameravanoj prodaji svog paketa I čak ga partneru ponudi, izvor iz BK grupe tvrdi da ne postoji, a Tihomir Živanović da postoji. “Uostalom njihovih 49 odsto ovom transakcijom nije ugroženo. Alfa grupa će se obavezati da i taj deo otkupi ukoliko je na prodaju”, kaže BK izvor. Uz podsećanje da državna komisija tvrdi kako državi u Mobtelu pripada 58 odsto vlasništva, a ne 49, I kako je to u sporu pred arbitražom u Cirihu, BK izvor kaže da će spornih 8 odsto, u slučaju okončanja prodaje Alfa grupi, biti deponovano na poseban račun. Sud će presuditi čije je. Alfa grupa je u vlasništvu Mihaela Fridmana, trećeg po bogatstvu Rusa. Woj pripada I najveća ruska privatna banka “Alfa banka” u kojoj je svojevremeno radio i prvio čovek investicionog fonda Salford Judyin Defi. Alfa grupa je u Rusiji suvlasnik čak dva operatora mobilne telefonije . Partneri su joj dve poznate skandinavske firme. Aktivna je i u naftnom biznisu. Partner joj je Britiš petroleum(najveće zajedničko ulaganje u istoriji Rusije vredno oko sedam milijardi dolara) što ne bi trebalo zaboraviti naročito ako Alfa stvarno kupi Mobtel i ako je tačno da Britiš petroleum uspostavlja neke značajne (političke) veze u Srbiji. Božidar Đelić kaže da je Alfa grupa jedna od dve-tri najimpozantnije ruske grupe.

Siniša Krneta, šef trgovanja na Beogradskoj berzi, kaže da ruskog kapitala na tom berzanskom tržištu ima veoma malo iako je tu tajnost ulagača veća nego na tenderima i aukcijama Agencije za privatizaciju. Centralni registar objavljuje imena prvih deset ulagača u svakoj kod njega registrovanoj firmi. Među njima nema Rusa. Vodeći investitori u akcije preduzeća na Beogradskoj berzi su skandinavski investicioni fondovi registrovani u skandinavskim zemljama – Švedskoj, Finskoj pa i na Baltiku. “I verovali ili ne, nije predmet njihovog interesovanja samo Srbija nego cela ta linija Qubljana-Zagreb-Beograd-Rumunija-Bugarska. Ti skandinavski fondovi stvarno su jaki.”

GEOPOLITIKA: Početna petookotobarska rigidnost u gledanjima, ali i postupanjima prema Rusiji i Kini, kao partnerima, sad je na sreću uveliko popustila. Ali se jedan bivši srpski ministar ovom novinaru hvalio kako je silno vreme izgubio izbegavajući kao učesnike u privatizaciji neke ruske investicione fondove. Sad isti čovek kaže: “ima i tih fondova raznih”. Dok su, kako potvrđuje i Krneta, skandinavski fondovi javno identifikovani profesionalni investitori, “što je razumljivo i sa stanovišta švedskih ulagača koji bi se svakako pre odlučili za fond tamo registrovan nego neki registrovan recimo u Delaveru”.

Srbija je bila meta fondova registrovanih na nama uvek sumnjivim egzotičnim ostrvima, čije vlasnike i danas pogađamo s više strasti i manje uspeha nego sedmicu na lotou, a za čiji smo kapital, s pravom ili ne, uvek sumnjali ili da je skinut s naših leđa ili da su mu vlasnici sumnjivi ruski oligarsi. I danas se narogušimo i na najmanju sličnu sumnju. Tako se ni sada ne zna ko su vlasnici, u Srbiji investiciono vrlo aktivnog investicionog fonda Salford. Početkom 2003. godine tadašnji član Komisije za hartije od vrednosti i njen sadašnji predsednik Milko Štimac NIN-u je rekao da je Komisija proverila i da su među vlasnicima ruski tajkun Boris Berezovski i nekoliko saudijskih prinčeva. Predstavnici fonda u Srbiji demantovali su da je Berezovski među vlasnicima, ali su odbili da kažu ko jeste. Taj fond kontroliše srpsku mlekarsku industriju, vlasnički je prisutan u “Bambiju” iz Požarevca, a sad je na ovaj ili onaj način aranđelovački “Knjaz Miloš“ pod njegovom upravom. Predstavnici ruske države nisu reagovali na otkriće Komisije za hartije od vrednosti vezano za vlasnike Salforda, kaže ovih dana za NIN Štimac. On ne zna da li se vlasnička struktura Fonda u međuvremenu promenila.

Zanimljivo da se više u stranim nego u našim novinama, mada ima toga i kod nas, raspreda o geostrateškim posledicama kretanja ovog ili onog kapitala u Srbiji, pa se takvi tekstovi nađu i u vodećim novinama zemalja čiji nas najviši predstavnici javno ubeđuju, kad nam u goste dođu, da kapital nema naciju i da je danas, u eri multinacionalnih kompanija, smešno tragati za nacionalnost svakog dolara ili evra.

“Mi to nešto baš ne spominjemo, ali u protekle tri godine došlo je do velikog priliva američkog kapitala u Srbiju. Američke firme su najveći investitori u privatizaciji, najveći investitori kod grin-fild investicija”, kaže za NIN Jasna Matić, direktorka Agencije za podsticanje stranih ulaganja Republike Srbije. Ona ne krije da je time vrlo zadovoljna. “Amerikanci su stvarno dosta prisutni, a to je nešto što pruža sliku sigurnosti, a i drugi investitori budu zadovoljni kad čuju da su i Amerikanci tu.”

Ona se na to očito nije mnogo obazirala, ali zna da su Rusi kao investitori “slabo došli”.

“Stigao je ‘Lukoil’ i on nije realizovao investicione planove, dosta su podbacili. Imaju neke primedbe”, kaže ona.

Bivši ministar za finansije u Vladi Republike Srbije Božidar Đelić iz svoje opozicione perspektive i iskustva rad je da bude fleksibilniji i prema slučaju “Lukoil” jer smatra da bi “bilo neuputno da Srbija sada bira koje su joj zemlje pogodne kao investitori, a koje nisu”. Baš naprotiv, Srbija treba da iskoristi tradicionalne i istorijske veze sa Rusijom na svoju korist jer, smatra Đelić, “Jugoslavija je najsrećnija bila kad je imala izbalansiranu spoljnu politiku i jedna od dodatnih vrednosti naše ekonomske diplomatije može biti da se nađe način da radimo ne samo sa vrhunskim zapadnjačkim nego, bogami, i ruskim grupama. Eto.” Đelić kaže da je nedavno u Davosu bio na jednoj ruskoj večeri i da je tamo pominjao “kako je baš dobro što se na slučaju ‘Lukoila’ pokazalo – iako je to veliki brat, da kese nisu sestre”. “Dakle, ne sme biti diskriminacije ni sa jedne strane, a svi dobro znamo da ima diskriminacije prema tim (ruskim) investitorima u nekim drugim zemljama. A sa druge strane ne treba da postoje ni privilegije”, kaže Đelić.

Ipak, braća Kako stoje stvari s najvećom ruskom investicijom u Srbiji Kad se sredinom prošle godine pred same predsedničke izbore Boris Tadić u beogradskom hotelu Hajat sastao sa stranim investitorima, predstavnik beogradskog “Lukoil-Beopetrola” žalio mu se na Naftnu industriju Srbije i previsoku cenu koju to javno preduzeće naplaćuje za uslužnu preradu nafte. Kao što je poznato, Uredbom Vlade Srbije praktično je onemogućen uvoz naftnih derivata, a prerađivačke rafinerijske kapacitete ima samo NIS. Budući predsednik Srbije složio se sa ovom primedbom “Lukoil-Beopetrola”. Generalni direktor NIS-a Željko Popović kratko nakon tog razgovora ubeđivao je novinare kako su mu iz “Lukoil–Beopetrola” demantovali da su tako nešto rekli. “Mi smo braća, rekli su mi”, pričao je Popović novinarima. “Lukoil-Beopetrol” bi zaista mogao biti dokaz “da smo braća”. Inače bi, po mišljenju nekih posmatrača, ugovor o prodaji “Beopetrola” najvećoj ruskoj naftnoj kompaniji već bio raskinut. “Lukoil” je beogradskog prometnika naftnim derivatima kupio 26. septembra 2003. godine posle tendera kome se odazvao neočekivano mali broj naftnih kompanija na glasu. Državi Srbiji je za 180 benzinskih pumpi u Srbiji i spornu imovinu na Kosovu platio 117 miliona evra, a pobedu nad mađarskim MOL-om obezbedilo mu je i obećanje da će u kupljenu firmu investirati još 85 miliona evra. Socijalni program ocenjen je sa osam miliona evra. Međutim, do obećane investicije u obećanom roku nije došlo. “Lukoil” je na čelu “Beopterola” promenio tri ili četiri direktora, a pred Agencijom za privatizaciju, tamo kažu, dokumentovano se branio nemogućnošću da za modernizaciju benzinskih pumpi obezbedi sve potrebne dozvole (valjda je sve bilo divlja gradnja). Bolji poznavaoci tvrde da “Lukoil” obećanu investiciju izbegava kako bi na Vladu Srbije izvršio pritisak i prisilio je da dozvoli uvoz naftnih derivata. “Lukoilu” bi bilo jevtinije da ih uvozi iz svoje rafinerije u Burgasu nego da bratskom NIS-u plaća “zelenašku” naknadu za preradu. Kako bilo da bilo, u Agenciji za privatizaciju kose čupaju ako im novinari traže odgovor na prosto pitanje: da li je kupac ispunio kupoprodajni ugovor. Evo šta su na to pitanje odgovorili NIN-u: “Kao i u slučaju kontrole ostalih preduzeća koja su privatizovana na osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001. godine, Agencija prati sprovođenje odredbi kupoprodajnog ugovora za preduzeće “Beopetrol" iz Beograda. U Agenciji do sada nije pokrenut postupak za raskid kupoprodajnog ugovora.” “Beopetrol” je najveća ruska investicija u Srbiji.

On je vrlo oprezan kad govori o slučaju “Lukoil”. “I tamo u Davosu sam rekao da je dobro što je ‘Lukoil’ ušao u Srbiju kroz jednu posve transparentnu proceduru i da sigurno nije dobro da se čuju glasovi da on ne ispunjava u potpunosti neke ugovorene obaveze.”

STRATEGIJA: Koliko i Jasna Matić, toliko je i Đelić za to da se Srbija kad god je to moguće dočepa pre strateškog nego finansijskog investitora, ali on citira nekoliko velikih ruskih imena među firmama-gigantima kao dokaz da takvih investitora ima i tamo.

Svoju naklonost strateškim investitorima Matićeva objašnjava na sledeći način: “Ono što je nama neophodno jeste da osvojimo nova tržišta, a finansijski investitori tu ne mogu mnogo da nam pomognu. Čak i kad se ima para, treba vremena da se obavi marketinška obrada tržišta i razvije brend.”

U prilog svojoj tvrdnji ona navodi proizvođača mineralne vode “Knjaz Miloš". “Da je u ‘Knjaz Miloš‘ došao ‘Danon’, preko noći bi došlo do povećanja izvoza, a ovako će sa tim ići malo teže.” Ali i mi imamo protivargument. Duvansku industriju. Američki “Filip Moris” jeste kupio Duvansku industriju Niš za 387 miliona evra, a britanski BAT Duvansku industriju Vranje za 50 miliona evra, uz vrlo primamljiv investicioni i socijalni program, ali prošle godine je deficit zemlje u razmeni sa svetom u oblasti duvana, duvanskih prerađevina i cigareta porastao. Kao i uvoz, recimo iz Švajcarske. Nije se, naime, dogodilo ono što Matićeva kaže da se sa multinacionalnim kompanijama događa.

“Većina multinacionalnih kompanija u prvih godinu dve više uvozi nego što izvozi. Većina je ovde došla zbog našeg tržišta, a manje zbog izvoza. Svuda su u prvo vreme svoje brendove uvozili iz svojih fabrika u inostranstvu i istovremeno su nastojali da podignu tehnološki nivo domaće proizvodnje kako bi mogli te brendove da proizvode i na domaćem terenu.” Ona podseća da je “Filip Moris” od Nove godine počeo da proizvodi svoj “marlboro” u Nišu. “Mi smo se ponadali da će kod nas sve preko noći biti dobro, ali nismo preko noći dovde ni dospeli”, kaže Matićeva.

Kad opet nabraja loše strane finansijskih investitora, ona kao primer navodi investicioni fond Midlend risursiz čiji prvi čovek na Balkanu Slaven Kantar ne poriče da ga svuda u svetu tretiraju kao rusko-kanadsku firmu pošto mu je vlasnik Aleks Šnajder, kanadski državljanin rođen u Rusiji. “A firmu uvek vezuju za čoveka.” On potvrđuje da je tačno i da je najveći deo kapitala tog fonda, koji je u Srbiji za oko 30 miliona evra kupio akcije raznih firmi i isključivo na Berzi, stečen u Rusiji, Ukrajini, Jermeniji, ali i Turskoj i Engleskoj. Midlend je vlasnik “Karneksa” iz Vrbasa, Ugostiteljskog preduzeća “Stari grad” iz Beograda, Industrije zaptivnih profila “Gumaplast” iz Rume, Železare Nikšić, najveći je pojedinačni vlasnik Luke Dunav u Pančevu, a u partnerstvu sa Zoranom Drakulićem kontroliše i većinski paket u beogradskom “Klasu”.

Matićeva daje primer hotela “Kasina”(UP “Stari grad”): ništa oni tu nisu agresivno promenili, menjaju polako iz profita koji ostvaruju ovde. Kantar je, po kupovini “Karneksa” dao intervju za NIN i obećavao je da će od beogradskih hotela kupiti i “Park”. I taj hotel i “Kasinu” će u kratkom roku napraviti ekskluzivnim mestima. Ali, zasad, nije. “Nismo mi krivi”, kaže on. “Od juče smo počeli da renoviramo objekat ‘Kod spomenika’, a pre toga smo mesecima ganjali razne dozvole.” U istom je intervjuu “Karneksu” obećavao sjajnu budućnost na ruskom tržištu. Sad kaže da “Karneks” u Srbiji maltene nema konkurenciju i da im je prioritetno da ovde osvoje ona tržišta koja još nisu osvojili. Ali rade paralelno i na svojim ruskim planovima. “Ne izvozimo još u Rusiju, to je posao za koji je potrebno godinu-dve dana krvavih priprema”, potvrđuje on na neki način viđenje Jasne Matić.

Eto tako stoje stvari, sa nama, Rusima i Amerikancima. Mi smo svakako između. Između onih što pišu kako će Rusi preuzeti kontrolu nad Dunavom zato što je ruski fond

Midlend Risursiz kupio Luku Dunav u Pančevu i onih koji pišu kako će tu kontrolu preuzeti Amerikanci kupovinom “Sartida”, sve sa lukom, u Smederevu. Dakle, mi bismo bili u sredini. Boža Đelić kaže da bi nama tu bilo najlepše.

Rusi na Đerdapu Ruske firme u šestogodišnjem poslu isporučuju opremu od 100 miliona evra Jedan od većih ruskih poslova u Srbiji biće revitalizacija šest agregata Hidroelektrane Đerdap. Posao bi trebalo da počne ove godine i da se okonča i narednih šest godina. Svake godine treba da se revitalizuje po jedan agregat. Rusi će isporučiti opremu u vrednosti od oko 100 miliona dolara, koliko iznosi preostali klirinški dug bivšeg SSSR-a (preuzela ga Rusija) Srbiji. Veći deo tog duga otišao je za pokriće srpskih dugova Rusiji za naftu. Elektroprivreda Srbije je svojevremeno raspisala tender za isporuku ove opreme. “Taj tender je bio otvoren i za istok i za zapad. Ali sticajem okolnosti na tenderu su ostale dve ruske firme i mi smo odabrali jednu od njih. Naravno, i način finansiranja je bio jedan od elemenata koji su uticali na izbor”, kaže za Nin Quba Maćić, direktor Direkcije za razvoj i investicije u Elektroprivredi Srbije. Maćić kategorično odbacuje svaku mogućnost da energetski sektor u Srbiji ovim poslom padne u bilo kakvu zavisnost od ruskih proizvođača opreme. On podvlači da je Hidroelektrana Đerdap (otvorena 1970. godine) originalno napravljena ruskom opremom. “Ako to nije bilo značajno ni onda kad je bilo mnogo lakše da se uslovljava politički i na druge načine, a sad pogotovo nije”, kaže Maćić. On podvlači da je ruska oprema “odlično radila više od 30 godina, mnogo bolje nego što je radio rumunski deo Đerdapa u kome je bila izmešana ruska i rumunska oprema”. Kao dokaz da je ta oprema doduše stara (“nemamo nikakvih problema sa tim, samo joj je prošao vek”), ali i danas odlična, Maćić navodi da je rumunski deo Hidroelektrane revitalizovan, ali da nije postao efikasniji od našeg još nerevitalizovanog dela. Pošto Rusi neskriveno izražavaju interes za naš energetski sektor, doduše više za NIS nego EPS, postavlja se pitanje da li će im preko ove opreme ostvarenje tog interesa biti olakšano. “Jedino što će imati informacije o tome kakva je oprema, pa ako su uvereni u kvalitet svojih firmi, mogli bi pre da investiraju u nešto što znaju kakvo je”, kaže Maćić. Na molbu da uporedi tehnološki nivo ruske, američke ili recimo nemačke energetske opreme, on kaže da se ruska oprema nesumnjivo pokazala kao odlična kod hidroelektrana. “Ali sada su, recimo, u modi elektrane na gas, a Rusi su tek sad počeli da razvijaju gasne turbine, pa sad to kupovati od njih ne bi bilo pametno.” Jedino što Maćića malčice buni u celom ovom poslu jeste detalj da Javno preduzeće EPS nije regulisalo način vraćanja tih 100 miliona dolara sopstvenoj državi Srbiji, koja je vlasnik i tih dolara i EPS-a.